Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Од кад зна за себе, од кад су јој урезани у памети први свесни догађаји у животу, од тада је и тетица вечито пред њеним очима.
никад!... Прође једна година. Одједном дете опази, после неколико, често поновљених случајева, како тетица сваког дана, у једно исто време, седа крај прозора и гледа... гледа... не дише. — Тетице! ...
— Тетице! ... Начини ми, болан, Зорки шешир. Оно старо перо не ваља... И нога јој се покварила. На оваку молбу, тетица би се до сада пренула живо, и одмах стала намештати велику, испрљану и изобијану лутку.
Обрте главу тетици и гурну сто... Зазвонише и залупаше судићи од тенећке, а тетица само нервозно мрдну раменом и још жудније наже главу напред... Севнуше неколико секунада. — Тетице! ...
»Шта је ово ?!... Нешто ће да буде... али шта? Да питам тетицу?! ... Свеједно, биће штогод лепо, занимљиво, чим тетица нешто шушка, крије... па тек изнесе ми лепу играчку. Тако ће и сад... Али, шта то они раде ?«...
А Коса?... А мало маче ?!... Хтеде бризнути у плач, али је исти глас поврати. О, па то не говори тетица, него он!... Чекај да видимо кога више воли тетица!... Он и не зна за мало маче! Питаће тетицу.
О, па то не говори тетица, него он!... Чекај да видимо кога више воли тетица!... Он и не зна за мало маче! Питаће тетицу. Да се не растаје од тетице! ... Ха — ха — ха... Баш је погодио!
нећу! ... Заклела сам се! ...« и у исто време осећа, како би славно било наћи маму где насамо, да не опази тетица... — Нећу казати... нећу! ... жива ми тетица!... шапће дете и непрестано обилази око мајке... Ала је ово мука велика !
— Нећу казати... нећу! ... жива ми тетица!... шапће дете и непрестано обилази око мајке... Ала је ово мука велика ! Нешто је на срцу мори; она већ неколико пута
Ала је ово мука велика ! Нешто је на срцу мори; она већ неколико пута отвара уста и гори жељом да викне... Ако не оде тетица, казаће пред њом... Тетица оде. — Нећу казати!...
Ако не оде тетица, казаће пред њом... Тетица оде. — Нећу казати!... шапће, а лице јој се искривило, пребледело, ручицама чупка кецељицу...
И Коса, тек једним крајичком памети, стаде поимати, да наступа нешто страшно ... и као у сну види да се тетица удаљује од ње ... Врисак! ... Очајно, конвулсивно бацање из краја у крај... и опет врисак без суза...