Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
НИКОЛА (на страни): Еј, тешко си га мени! МАКСИМ: Ја л’ свака овако обучена, као моја Сока? СВЕТОЗАР: Заиста, тетице Софија, ви нисте ни најмање накићени. СОФИЈА: Ја мислим да кићење за жену, која има свога мужа, није ни најмање нужно.
СВЕТОЗАР: Погодите. МАКСИМ: По правди, Мага. КУМ: Јест, јест, кума Мага. СВЕТОЗАР: Шта ви кажете, тетице Софија? СОФИЈА: А шта знам ја ту говорити.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
гледа... не дише. — Тетице! ... Начини ми, болан, Зорки шешир. Оно старо перо не ваља... И нога јој се покварила. На оваку молбу, тетица би се
Севнуше неколико секунада. — Тетице! ... врисну дете одједном. Тета се већ беше прибрала. Трже се на врисак и скочи.
шапће забленута тетка, климајући и сама весело главом. — То он, знаш... Марици. Ено је пред капијом. — Није, тетице, жива ми ти! Баш сам видела како те погледао... А Марице нема. — Добро ... Кад ја лажем, онда... — Јесте! ...
Али сад не беше сплетен. Иђаше журно, право... исто као и Коса, кад потрчи да узме од тетице какав леп поклон. Руковаше се, пођоше једно поред другог, он све полуокренут њој, и брзо их нестаде за густим жбуњем.
Чекај да видимо кога више воли тетица!... Он и не зна за мало маче! Питаће тетицу. Да се не растаје од тетице! ... Ха — ха — ха... Баш је погодио!
А мало маченце заборавили... Разлеже се изненадан, очајан врисак, који испуни ужасом цео народ. — Тетице... не иди!... Тето... узми ме!.. Тета се осврте. Хтеде потрчати очајном детету, али је задржаше. — Стој.