Употреба речи тето у књижевним делима


Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

'Оди лепа рува, снашо, пријатељу, стрина, брале, ујна, сејо, тето!...« и већ што год има могућих термина у својти човековој — знао је све напамет!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Вејка ништа не рекла. Само оставила торбе, скупила се и одвукла до клисарице. — Тето, „чича“ ме неће више! — проплакала код ње. И заиста Таја је више није хтео, код себе, у своју собу. Примио варошанку.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Почесмо вечерати. Вика се утиша. Одједном кроз рупу на собним вратима, чу се твој тих, дрхтав глас: — Тето, ту ли си? Нисам могао да се макнем од силна, неугодна, и тешка, помешана са болом и саучешћем, осећаја.

— Што си ту села? ’Оди, приђи... Што се бојиш? — И узе те за руку дижући те. — Нека, тето, нека — браниш се ти — и онако ти много досађујем! — Хајде, хајде! ...

Узалуд си пробала да га прогуташ, али ниси могла. После бризну у плач. — Тето, тето! — Не плачи, ћерко! Писано је! — Црно писано! — Не ’ули Господа! Ћути чедо, ћути синко!

Узалуд си пробала да га прогуташ, али ниси могла. После бризну у плач. — Тето, тето! — Не плачи, ћерко! Писано је! — Црно писано! — Не ’ули Господа! Ћути чедо, ћути синко!

— Ама, тето! — промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе. „— — — Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, не

Она се нагнула к њој, ручицом јој запушила уста, а, од стида сва зажарена и уздрхтала, сакрила лице у њена недра. — Тето, молим ти се, стани... Слатка тето!... — шапуће и све више у крило моје матере крије лице. — А... Не може!

— Тето, молим ти се, стани... Слатка тето!... — шапуће и све више у крило моје матере крије лице. — А... Не може! — викнуше остале. — Стани, ох стани!

Чула је како ашчика, пробуђена њеном лупом и спотицањем, прогунђа за њом: — Ти ли си? — Ја, ја. Ништа, тето! — умирила је она ашчику и изишла.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

— Зима, зејо, оди да се играмо! — И лани је била, тето, — одговори зец. — Зар си ти лањски? — запита га она. — Јесам, вала, и преклањски! — одговори он.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

гле... што се онако спотиче?... Дете шмугну кроз вратнице. — Тето... гле како се онај спотиче! Ха — ха — ха... Тета јој поклопи руком уста, а главу носи све за оним смешним младићем,

Разлеже се изненадан, очајан врисак, који испуни ужасом цео народ. — Тетице... не иди!... Тето... узми ме!.. Тета се осврте. Хтеде потрчати очајном детету, али је задржаше. — Стој. Не ваља се враћати!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

По која тек вриштећи отуда истрчи. — Тето, мори, Види ове! Не може од њих да се прође! За њом, готово посрћући, узверена, зајапурена излеће друга и виче: —

— Хајде, тето! Циганка, којој амамџика брзо намигну и која је нарочито зато стајала и чекала, брзо Софки до несе лепе, шарене,

Тето, хајде! Софка се диже. Осећала је да неће моћи издржати, да ће пући. И, када уђе у ону своју одељену курну и кад осет

Кида саму себе. — Ух, ух, тето, тето! Грчећи се, угуривајући се у Симкино крило, у њена спарушкана недра, плакала је, вила се Софка обезумљена.

Кида саму себе. — Ух, ух, тето, тето! Грчећи се, угуривајући се у Симкино крило, у њена спарушкана недра, плакала је, вила се Софка обезумљена.

Чинила се да ништа не зна. На Софкино: — Хајдемо, тето! — она само што одговори: — Хајде, Софке! И то њено „хајде Софке“ тако се слагало са Софкиним гласом.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: „Шта ти, тето, говориш?” А она му каже: „Ништа, вујо, бунацам.” Па опет удеси: „Болан здраву носи, болан здраву носи;” и тако

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Је ли вјера, тето? Ти знаш добро да је коња велика штета, али ја бих све, све дао, само да нађем очев трс. — Истинита, тврда, права

И кад је она ово једнако понављала, запита је вук: — Шта ти, тето, говориш? А она му каже: — Ништа, вујо, бунцам.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Повисока је, а куражна је. — Што да тражим по ма’але, еве сам ти ја! — вели Дока. — Море, тето, — брани се Мане од ове нове и неочекиване напасти — неси ти веће за теј работе. Искам висока и т’нка инка да је...

— Што ти је, мори? — Болна сам, тето, — одговара полако Зона. — Болна? — Глава гу боли, — вели Ташана. — Има си заушке, та никаква се напраји; ништа не

што се збори. Што има, што нема пома’але, и по свет, за тој си мислим и зборим!... — вели Таска. — Јок, тето, — одговара тихо Зона, па зарони још јаче своју лепу, бледу главу у шаке и затресе је болно.

— вели јој љубећи је у чело и испраћајући је. — Е, — заврте тужно главом Зона — моје си је било, тето! — рече болно и оде спуштене главе полако, и као сенка тихо, у своју собу...

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности