Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Кад би поред механе, зовну га ћир Трпко, заносећи се мало по цинцарски. — Газда-Тиосаве, што ти је то? — Мало воска, ћир-Трпко. — 'А'де, море, да попијемо 'едну. — Немам кад, ћир-Трпко.
— Ако не продам, лако је вратити кући — одговори Тиосав, па устаде и маши се за торбу да понесе. — Знаш, Тиосаве, што? — Шта, ћир-Трпко? — А'де, дај мени тај восак. — Море, батали! Нећеш ти да платиш.
Кад већ зађе у село — сустиже га Витомир, његов први комшија. — А зар се врати, Тиосаве? — упита га. — Та вратих се — одговори Тиосав зловољно. — Па камо ти восак? — Дадох оном гаду доле. — Зар опет?
— додаде Тиосав. — Е 'оћу, 'оћу; 'а'де само ви мени дотерајте. Они пођоше, а ћир Трпко ИХ зовну: — Тиосаве, Витомире!
Сремац, Стеван - ПРОЗА
(Максим се увек држао у предавању поступности и ишао у излагању полако од познатијега непознатијем.) Кажи ти мени, Тиосаве — ти, ти што поваздан дуваш у дудук по селу — како се зове оно у твојој кући што је прекодан у пољу, ујутру оде а
— То је, молим, господине, наша стрина Ранђија! Е, ту се учитељ мало нађе у забуни. — Та оно знаш, Тиосаве, и то може да буде.
Али нисам то мислио. Друго сам чекао да ми одговориш, Тиосаве, јер ми сад зоологију учимо. Но, нека; ајде, погодиће који други. Дакле, ко зна шта је то?