Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Изнесе ћир Трпко две чашице ракије на неком шареном служавнику, па пружи Тиосаву и рече: — Ама што сега имам ракија! Пред пашина мајка ће се не стиди!
— Не може бити! Каквих осам, бог с тобом? — Ево на! Осум, здравла ми! — рече Трпко и поднесе кантар Тиосаву. — Ама јутрос сам мерио на мој кантар, па ак дванаест ока. — Што твој кантар? Не виде ли то, а?
Осум, жив ми господ! На! — рече ћир Трпко и опет потеже торбу на кантар, па је пружи заједно с кантаром Тиосаву: — На, видиго, види! Измери и Тиосав, па махне главом и учини: — Бог с нама! Осам одиста! Ама аја — не може бити!
Ваљало би њега мало заварчити. — Ваљало би, али де, кметуј ти како? Витомир сад исприча Тиосаву како је скројио план да подвале Цинцарину и да се узгред наплате барем за оно што их је овда-онда преварио које кривом
да подвале Цинцарину и да се узгред наплате барем за оно што их је овда-онда преварио које кривом мером, које на цени. Тиосаву би по вољи план и пристаде.
— Ето како! сега сам у Романија. — А што се ти оружаш? — Не ме питај, море! — па устаде, приђе Тиосаву и сасвим шапћући рече му: — Знајеш ли, море, да има 'ајдуци? — Где? — упита Тиосав, токорсе изненађен.