Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на најмањи шум, као јато дивљих тица, дизао да прне. Једно вече се издалека чула рика топова.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
А он је испуни, намести у соби, па уведе ђаке и заноси се ваздан с њима, казујући им: како та тица живи, куд се сели, шта ради, како се зове — и шта ти им још неће казати!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Дед’ сад, Станко!... Станко беше ведар као пролетњи данак. Он се насмеши па рече: — Могу још стопу!... Лак сам као тица!... И, без икаква напрезања, одскочи белегу за читаву стопу. Лазару смрче пред очима...
Упамти!... — Ама откуд ти то знаш?! — Казала ми тица!... Донео ветар... Ти знаш да ја морам знати све... Нису ти лоше казали!... Тражиш хајдуке... Знаш ли где је Суви грм?
Чудновато је њено становништво. Има ту водених тица сваке сорте, а рибе као и у Сави. Ту поред Саве и Засавице најрадије се бавише хајдуци.
Црњански, Милош - Сеобе 2
После туче, обично се јако воле. Исакович онда није питао даље. У његовом срцу певала је сад мала тица: Росија! Росија! Тих дана, свет у ком сад живимо, био је почео тек да се ствара.
Кажу да су невинашца, али нису. Са мало ласкања, са мало вина, и оне падају. Као тица на лепак. Овде, на преноћишту. Никад толике жене није имао.
али се иза цркава, бастиона, егзерциришта, људских насеља, у тишини која је била настала, чуо, однекуда, цвркут тица.
Цео тај њихов крај толико је леп, толико у њему има, дрвећа, цвећа, тица, што певају, да се зове: Рајевка. Дању успављује зујање чела. А ноћу мирис багрења!
Море је у његовој глави, као и глави свих тих исељеника у Росији, имало значај утехе, као нека тица која пева, као нека играчка, која је црвена, за дете, које је болесно и умире.
Живимо, плачемо, смејемо се, кад како. Сваки има свој век, своју љубав, свој светли део живота, као тица која, кажу, улети из мрака у осветљену дворану и излети на другу страну у таму.
Али је царица о Зоричу написала и то, да није могла да се начуди, како се племенитост и доброта, као тица, угнездила у срце једног војника, а то је био њен „красавец Сима“!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Сав задовољан, посећиваше жито, што поче и у долини, у блату, да ниче, и мислећи на њу, сву, посматраше лет тица, сунчајући се на лађи, при честим одласцима у Будим.
Сав модар, он је дрхтао, али лак од неких хладних тица које су хтеле да му излете из тела. Чинило му се, простртом на једном ћилиму, да не треба да се миче, јер по њему још
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(К-Љ, НБ, 1888, бр. 79) — Од зла оца и ђеца паликуће. (Павићевић, М., 1937, с. 212) — Какво гниздо таква тица, какав отац таква дица. (Вук, бр. 2048) — Што отац тврдоглави, то син јогунастији. (ЛМС, 1862, књ. 105, бр.
жиг, тако да је тешко преценити важност њеног утицаја („Нема господства ђе му га кућа не даје“; „Какво гнијездо таква тица...“).
Матавуљ, Симо - УСКОК
Стојећи тако, одједном, не знам како, ни откуд, обрете ми се у руци погача, и у исти мах долетје од њекуд силно јато тица, све њекаквијех лијепих, шаренијех, па све цвркућу и скакућу око мене.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
КЊИЖЕВНОСТИ Бранко Радичевић ПЕСМЕ Садржај И 2 ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ 4 ПУТНИК НА УРАНКУ 5 ПУТНИК И ТИЦА 7 НОЋ ПА НОЋ 11 ЦИЦ!
“ (1843, нов.) ПУТНИК И ТИЦА Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста Зраке му одбија. А на реци ледној Дивне липе стоје, А на
А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје. Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда, Поред липе води: „Ој тиче умилно, Што на грани
Како га је раширила! О како је леп!“ Рече дете, па упусти, Утече му тица лепа, А мачка се за њом спусти Па је за врат јадну шчепа. „Јао мамо, удави је, Однесе ми тицу, јао!
Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо, јао, јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!
Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо, јао, јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!“ Дете тужно закопава Тицу своју под земљицу, Па са њоме затрпава И сву своју бољетицу.
Срце боно, глава ватра жива, Ветрић лађан жегу разлађива, Славуј тица умилно попева, Сваким гласком лека рани лева. Певај, мила, па ми данак буди, Јако збогом, тело санка жуди.
што је забелила зора, Ал' све јасно канô у по дана Када сине луча та сунчана, Дивно место, пуно лепирића, Пуно тица, и пуно цветића, Пуно липа и друге дивоте — Баш ми срце из недара оте.
Збогом, горе, места моја слатка, Пуна липа и дебела латка, Пуна тица, пуна јагодица, Јагодица, прелепа ђурђица; Збогом, доле, збогом мирисаве Пуне оне љубице убаве; Збогом и ви по
није, Што би брдо да му горе није, Што би гора да нема дрвета, Што би дрво да не има лишћа, Што би лишће да му тица није, Што би тице да им песме нема, Што би песма да од срца није, Што би срце да милости није, Што би милост да
18. Пресилни бија тица гласни пук, И пунели су гаја злачне своде, Ми слушали смо његов њежни звук И даље наше упраљасмо оде; Зефира тад
врулу донесао, Од Омера и Мере красан пој Увек би глас њен пети подигао, А њу би пратјо врулни звуче мој; Малени тица лик је онда стао И вир је уставио жубор свој, Немирни зефир смирио је крило, Милине гласа свашто је ту пило. 21.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Је л' олуја? Ил' бујица огњевитих репатица, Ти небесних блудних гуја? Ни олуја, ни бујица, то је цвркут рајских тица; — ил' је разлег од песама из највишег оног храма над звездама?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине.
Како тица изгори Баш-Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар па имао
„него — вели — иди на ону велику гору: онде има један ловац, који се зна с тицама разговарати, може бити да је он од тица чуо да има гдегод таки град“.
очина коња, па га доведе кући и уведе у подруме и стане га хранити н тимарити, те за месец дана оправи се коњ као кака тица, а и онако је био крилат и змајевит.
ништа не манка ође до само три ствари: тица што збори, дрво што пјена и вода зелена. Ово би жао једноме од ова два брата и рече: — Одох тражити ове три ствари,
Онда рече ова тица: — Кад буде на трпезу, господару, немој износити ни ожице ни пантарула ни ножа, него онако нека цар једе рукама.
како ће се ово јести? — Лијепо — одговори тица, — с муком као што су се до сада мучили ова твоја два сина и шћер, и покај се, што си на велику божју правду смакао
Онда царски зет повиче: — Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио да он трчи а тица да лети па три сахата прије тице дође.
Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као и тица, и за тили час донесе га пред змајеве дворе. Царев син како уђе унутра, одмах рече царици: — Спремај се што брже.
У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору
На ономе јаблану има ти једна тица орлетица, која има гнијездо тамо и леже младе, али чим јој млади одрасту да би већ могли излетјети и оставити
А тица орлетица, кад се поврати, па не нађе својијех младијех облијеће оно мјесто, те страшно пијуче и дан и ноћ, да је управ
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада, Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Пст! — уздиже један значајно руку и накриви главу на једну страну да би боде чуо. Онда шапћући проговори: — Онај тица пева! Сви зинули и претворили се у уво. Негде петао закукурека.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Ал’ бесједи сива тица орле: “Ид’ одатле, сово бућоглава! Није ’ваки челебија за те.“ 252. Кад се жени врабац Подунавац, Запросио
Црњански, Милош - Лирика Итаке
О само је тужан човек чист, слободан, нежан и драг, ко звоно у пољу, и благ ко цвркут тица, и увео лист. Дижите очи мрачне, ко бунтовне буктиње зрачне пободене у дубоке црне колутове. Ви сте моја буна.
Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир. Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена. Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица, ради њих ми је, мајко, драго да си потиштена.
Ах, све је то лепрш шарених тица, победе горка сласт. Отаџбина је пијана улица, а очинство прљава страст. Смех се заори да све доврши, срам се крије
Пољубац један, брз, и негледан, доста нам је. Да се свету насмејемо. Да одемо у ноћ, као да смо криви. Лако, као тица, која кратко живи. Наш вити корак не везује брак, ни невини занос загрљаја првих.
И, тако, без лица, на лику ми је сенка јарца, трешње, тица. И, тако, без станка, тетурам се видиком, без престанка. Лутам, још, витак, по мостовима туђим, на мирисне реке
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Цар Дагобер Други би, из рутине Смазао по две-три коњске бутине Пуне јегуља, тица и трава, Уз вино од којег не боли глава... А ми, на шта ми спадосмо, јао!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије, На северу мртвом, где се мрзне море, Где ниједна тица пропевала није, Где прастаре шуме никад не шуморе, И где снежне јеле што столећа броје Као беле дувне непомично стоје.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Мухамеде, то је за Гертуку! Сјем Азије, ђе им је гњијездо, вражје племе позоба народе — дан и народ, како ћуку тица: Мурат Српску, а Бајазит Босну, Мурат Епир, а Мухамед Грчку, два Селима Ципар и Африку.
Већ за друго и не треба ништа, но понавља оно што ђе чује као једна прекоморска тица. ЂАЧЕ Није, ђедо, тако ми рождества, но некакав покољ те велики; од милине уру сам слушао!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
У сваком би цвету налазила по једну своју жељу, у сваком цвркуту тица по који неиспевани, неисказан уздах и глас неке песме.
Тамо негде далеко, око реке, чуло се шуштање воде и по који цвркут пробуђених тица. Овамо, с друге стране, по вароши, у улицама, које су се овде свршавале, све је још било у немом мраку.
Полети као тица покрај махала ка њиховој улици. Модрина зоре и свеж, још влажан ваздух, поче да их шиба. Тек се свањивало.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
без сумње, лежи овде смерно У уском гробу, иструлела лица; Она и не зна да долазим верно Драгани својој, уз певање тица, Свежином ноћи, под лепотом звезда, Кад инстинкт снóва мртвој драги креће, Кад спава зора и спавају гнезда, И
КАМЕНОЈ КЛУПИ У мојој души шýми тако тајно У мрку поноћ и у вече сјајно Незнаних, мутних жеља црни лет, К’о јата тица раширених крила, Прошлости сенке, што је једном била, И сада сенчи илузија свет.
Дан ведар, бистар, и пун плодних клица, Небо пуно зоре, надања и вере, Раздрагана песма пробуђених тица, А зраци новог сунца свуд трепере. Доста нас је црна разједала влага!
Чуј малих тица безазлени пој... – Оне су исте к’о што беху пре — Ал’ ми се сада чини — боже мој! — Да њихов цвркут, непримећен,
Али, најзад, када све полако преста: Кад му старе гране остадоше голе, А последња тица не дође му више; Кад су дуге, хладне удариле кише На незнана гробља оних што се воле; И када је, први пут у своме
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Добро дошли! — викни им Бенко!“ заповједи гроф. „Добро дошли!“ понови тица. Нагледаше се и начудише идући даље по кући. „Ама ви немате никога свога, чико!“ запита дјевојчица.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Добар изглед добру дворбу твори. — Дјевојку лице удаје. — Одјећа не чини човјека човјеком. — Тица по перју, човек по оделу.
Није лако невољу трпјети, Тешко у злу добра чекајући. Није ласно на бој ударити. Пјевала је тица на глоговцу: Тешко ти је свакоме трговцу Који нема у своме тобоцу.
Кад лисица преко леда пријеђе, Онда можеш топове возити. Какво гниздо, таква тица, Какав отац, таква дица. Како сам се надала, Добро сам се удала. Киша пада капљицама. Пак напада локвицама.
Куда Турци с ђордом, Туда фратри с торбом. Мало рука малена и снага, Мало друга — мало и јунаштво. Малена је тица препелица, Ал’ умори коња и јунака. Мила мајка своју ћерку кара, Ћерку кара, неви приговара.
Иза зиме топло, иза кише сунце (бива). — Приповиједа се да у мору има некаква тица, која на ружну времену пјева (јер се нада лијепу), а на лијепу плаче (јер се боји зла). Ја сам лањски и ономлањски!
— Приповиједа се да (се) некаква веома стара баба опкладила с неким да ће до подна девет тица живијех уфатити, и узевши штап у руке, почне их ћерати.
Ако ли је кокош, а он каже да је врана, или друга каква тица; ако ли је жив ован с роговима, а он, као плашећи се од њега, пита: шта је то, или је јелен или во или друго што итд.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
ЛИЈЕПЕ ХАЉИНЕ МНОГО КОЈЕШТА УЧИНЕ. 92 24. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА. 94 25. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА. 95 26. ЧУДНОВАТА ТИЦА. 97 27. ЦРНО ЈАГЊЕ. 99 28. ЦАРЕВА КЋИ ОВЦА. 101 29. ТРИ ЈЕГУЉЕ. 103 30. ЧУДОТВОРНИ НОЖ. 105 31. ЧУДНОВАТА ДЛАКА.
147 2. ЋЕЛА. 156 3. ГВОЗДЕН ЧОВЈЕК. 158 4. КУМ РИБА. 161 5. ЦАРИЧИНА СНАХА ОВЦА. 163 6. ВИЛИНА ГОРА. 165 7. ТИЦА ДЈЕВОЈКА. 167 8. ЦАР ХТИО КЋЕР ДА УЗМЕ. 168 9. ТРИ ПРСТЕНА. 170 10. ЗЛА СВЕКРВА. 171 11. ОПЕТ ЗЛА СВЕКРВА. 173 12.
122. Тањир до тањира чак до Варадина. 123. Тело му је дрвено, зуби су му гвоздени, срце му је пртено. 124. Тица без зуба, а свијет изједе. 125. Тица шаргизда све село нагизда, а себе не може. 126.
123. Тело му је дрвено, зуби су му гвоздени, срце му је пртено. 124. Тица без зуба, а свијет изједе. 125. Тица шаргизда све село нагизда, а себе не може. 126.
(Копање блага), 23. (Лијепе хаљине много којешта учине), 24. (Дјевојка бржа од коња), 26. (Чудновата тица), 27. (Црно јагње), 28. (Царева кћи овца), 29. (Три јегуље), 30. (Чудотворни нож), | 31. (Чудновата длака), 33.
Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час донесе га пред змајеве дворе. Царев син како уђе унутра, одмах рече царици: „Спремај се што брже.
очина коња, па га доведе кући и уведе у подруме и стане га хранити и тимарити, те за месец дана оправи се коњ као кака тица, а и онако је био крилат и змајевит.
ту мирише рајска душица.” А мајка му одговори: „Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла?
” А мати му одговори: „Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?” Месец јој опет рече: „Има, мајко, има, него нека изиђе слободно, не ћу јој
па јој рече: „Мајко! овде мирише рајска душица.” А она му одговори: „Бог с тобом синко! овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска | душица доћи?
У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору
” Цар видећи то, пољуби је и поврате се опет у царски двор. 26. ЧУДНОВАТА ТИЦА. Био један чоек сиромах. Једно јутро пође од куће да добави откуд круха својој ђечици и жени; идући путем види једну
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање. — Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом. — Оно је једна велика звирка... — вели један. — Која ће те изисти, ако се не будеш чувâ!
У тај мах ушета у башту фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугим ногама, а како
фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугим ногама, а како трчи, повија јој се танки врат и на глави мала перјаница.
— Шта ћеш, дите? — Како се зове она тица златна репа? Ено је у вртлу. — Оно је пајун. Ајде, сад. — А оне друге кусасте? — Оно су вараунке. Ајде, сад.
Је умрло јање иђе. Тица лети стол је. Округао а кућа... — Добро, добро! — прекиде га вра, пружајући му један пожутјели листић, а Бакоња само
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ми старији знамо! Кад дорастеш, кад размислиш, Каз'ће ти се само!“ Ј. Јовановић Змај В СИРОЧЕ Малена сам... и тица је мала, Што се небом у зрак завитлала; Лако ј' тици, тица има крила, Аој крила, - кад би моја била!
“ Ј. Јовановић Змај В СИРОЧЕ Малена сам... и тица је мала, Што се небом у зрак завитлала; Лако ј' тици, тица има крила, Аој крила, - кад би моја била!
Ал' сироче, црне моје среће, Нит' сам звезда, ни тица, ни цвеће, Српкиња сам с дична Србобрана, С дична града оних дичних дана!
Такав лежи Христос сред пустога храма. И док, постепено, свуда пада тама, И јато се ноћних тица на плен спрема, Сам у пустој цркви, где круже вампири, Очајан и страшан, Христос руке шири, Вечно чекајући паству,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Витка, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа, уверена да нас је очарала, као најлепша тица, скакутала је од једног до другог. Ја сам био одушевљен до манитости.
Усред оне ведре и живе свежине прекрасног летњег јутра, на великој трави и међу цвећем, поред шуме пуне тица, оно љупко створење више није имало ничег земаљског. Ох, какво блаженство!
У њему је и највише мојих успомена из детињства. Наслонио сам се на јаблан, трава ми до колена. Парк је пут тица. Тамо, у углу парка, била је љуљашка, онамо витло, памтим добро. Деда је у томе уживао.
Стегнутих песница, сав црвен и рашчупан као нека велика тица, ја се освртох страшно претећи, али он, рђа, замаче завојицом смејући ми се колико га грло доноси.
До појаса високо жуто класје сазрелог жита ломи се под нашим ногама и заплиће нас. По која уплашена од нас и пуцњаве тица прне из жита и збуњено лети пред нама и више наших глава.
КО ЈЕ ОН? (Мојој кћери) Мила, драг ми је онај дан пун мира. У парку, рају тица, кроз раскошно зеленило грања, ветрић је доносио благо брујање звона и подизао, жалосно, опијао душу узбуњену чудно
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. — Да није потера ? — Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао... Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. — Шта веле варошани, жале ли Вуја?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час га донесе пред змајеве дворе. Царев син, како уђе унутра, одмах рече царици: — Спремај се што брже.
А мајка му одговори: — Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла? Сунце јој одговори: — Има, има, мајко, него нека изиђе слободно, нећу јој
А мати му одговори: — Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи? Месец јој опет рече: — Има, мајко, има, него нека изиђе слободно, нећy јој
А она му одговори: — Бог с тобом, синко! Овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи? Ветар јој одговори: — Има, мајко, има, већ нека изиђе слободно, нећу јој
стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине.
Како тица изгори, Баш-Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде с њоме кући. СТАРАЦ ПРЕВАРИО ДИВОВЕ Био један старац
У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору
Онда царски зет повиче: — Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио да он трчи а тица да лети, па три сахата прије тице дође.
На ономе јаблану има ти једина тица орлетица, која има гнијездо тамо и леже младе, али чим јој млади одрасту да би већ могли излетјети и оставити
А тица орлетица, кад се поврати, па не нађе својијех младијех, облијеће оно мјесто, те страшно пијуче и дан и ноћ, да је управ
Тек што су га тичићи сакрили, али ево ти и њихове матере, тице орлетице. А то ти је тица, мој брате, да јој се чудом не можеш начудити.
се около њега окупе, те почну нагађати шта оно може бити, говорећи: ено ноге, ма скакавац није; ено кљун као у тице, а тица није; ено на њему самар, а магарету ни коњу не слични; ено ножице као у терзије, а терзија не може бити; ено брци као
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
је онај живот, где сам пао и ја С невиних даљина, са очима звезда И са сузом мојом што несвесно сија И жали, к'о тица оборена гнезда. То је онај живот, где сам пао и ја Са нимало знања и без моје воље, Непознат говору и невољи ружној.
ту земљу данас познао сам и ја Са невиним срцем, ал' без мојих звезда, И са сузом мојом, што ми и сад сија И жали к'о тица оборена гнезда. И ту земљу данас познао сам и ја.
ПРВА ЗВЕЗДА Већ се губи свело лишће с грана, Песма тица и ведрина ствари: Прилази ми ход јесењих дана, И дах тужан обамрлих чари.
И док лишће изумире с грана, Песма тица и ведрина ствари, Прилази ми сен минулих дана, Празан изглед и поредак ствари.
Већ се губи свело лишће с грана. Песма тица и ведрина ствари, Осећа се ход јесењих дана И дах тужан обамрлих чари. И док земља мирно прима цвеће Као ваздух умрле
Не уме човек да буде јак Кад кише лију са свију страна. Нема очију за дубок мрак. Не пева тица с умрлих грана. Добро ми је данас ту, под туђим небом, Ал' ми срце труне за мојом колебом.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
снахе: „Сав задовољан, посећиваше жито, што поче у долини, у блату, да ниче, и мислећи на њу, сву, посматраше лет тица, сунчајући се на лађи, при честим одласцима у Будим”.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је поток Пун звезданих зрака: Не шал’те се момци с оком
Краков, Станислав - КРИЛА
равницама, невидљиви у магли, док се у ваздуху лепршао шум њиних поломљених крила као бекства јата преплашених тица, и док су доле каналима уморно текле црвене раскаљане воде. Преплашено су клепетали митраљези.
Бора је повукао за ручицу. Нешто се откинуло. Апарат се затресао. Опет. Четири пута се велика тица плашљиво затресла. Доле су већ летеле певајући бомбе, избијао дим н пламенови, бежали и умирали људи.
У зраку се апарати раставили. Већ се Восел окићен шрапнелским димовима враћао натраг. Његова велика тица је дрхтала рањена. И мали Њепор је бежао за њиме, јер није волео мирис сумпора.
Расли су. Долазе. Велики стари ”фермани” су бежали преплашено од димова и ових претећих тица. Бора се окретао. Тице су имале црне крстове на крилима, н непрестано расле. Што већ Сергије не лети брже?
Метак је запалио мотор. Сергија нестаде у пламенима. Запаљени апарат се затресе као смртно погођена тица, занија, и полете право ка земљи остављајући дугу заставу пламена и црног дима за собом.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
В зелених горах, в кристалних водах не имам сладост, но бедну жалост безмерно. Како грлица, друг верни тица, горко ридају, на тја помишљају, љубазна. Радост велија, сама Талија ни сестре њене не могу мене тешити.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
— Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже... Не чује се тица, баш никаква гласа, До вечите хуке безбожних таласа...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
4 И немо из твари тугом објави се друг. И тугом зацвркуће тица и зазелени луг. 5 И секира кад љуто засече дуб: и јагњету вук — кости кад млави зуб; немо све свему тугом
над нама плаветна рашири крила; са тајне спаде скрама, сном букну у биљку клица, и заромори гора, и запева тица. 5 Ми тихо, руку под руку, румен док лета избија на плод и зреле ливаде зричу.
ИИ Ничег се не бој, у вечног ти уздање. Зашто ми, да бежим, зборе, Као што с неба тица бежи планини. Зли лук одапне свој И стреле пође му јек Тамом, јер погоди тај У срце невинога.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Од животиња можемо добити и »земаљски кључ«, који има исту моћ као и расковник; ту травку познаје тица жуња. Када она излети из гнезда, треба затворити излаз и подметнути црвену мараму, па кад жуња види да не може ући,
пријатељ тежаков — предсказује срећу, и њој орач и сејач остављају од свога јела, говорећи: »Ово тици тежачици, Која тица бога моли Да тежаку жито роди« (ГЗМ, н. с. 26, 52; СЕЗ, 70, 542).
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада. Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, кити бежи од сељана.
- пре милијун можда лета. Кад још нигде није било ових људи, овог света. Ја сам био сам господар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица.
1886. (ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО... ) Вече је одавно прошло... У шумарцима густим Безбројних, малених тица звучни је стао хор; Поноћ је спустила вео. По долинама пустим Умукô људски збор.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
СУБОТИЋ, ВИДА И ЗЛАТАН САН 18 ЈОВАН СУБОТИЋ,КОЛЕВКА 19 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ЦИЦ 20 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ДЕТЕ И ТИЦА 21 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ПОЗДРАВ 22 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ПУТНИК И ТИЦА 23 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, АЈДУК 25 БРАНКО
РАДИЧЕВИЋ, ЦИЦ 20 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ДЕТЕ И ТИЦА 21 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ПОЗДРАВ 22 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ПУТНИК И ТИЦА 23 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, АЈДУК 25 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ,МОЛИТВА 27 ЈОВАН СУНДЕЧИЋ, МАТИ 28 МИЛАН КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР, ЂАЧКИ
Песма у целини не може представљати дечју лектиру, али се први део триптиха, именован као „Дете и тица“, користи у те сврхе.
“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти… Чун се љуљну… Он се трже Оде санак пусти! ДЕТЕ И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме, Седи мали, држи тицу Па се игра њоме.
„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!“ Рече дете па упусти, Утече му тица лепа. А мачка се за њим спусти Па је за врат јадну шчепа. „Јао, мама, удави је, Однесе ми тицу,јао!
Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо… Јао … јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!“ Дете тужно закопава Тицу своју под земљицу, Па са њоме затрпава И сву своју бољетицу.
Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо… Јао … јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!“ Дете тужно закопава Тицу своју под земљицу, Па са њоме затрпава И сву своју бољетицу.
ПУТНИК И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста Зраке му одбија. А на реци ледној Дивне липе
А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје. Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда Поред липе води: „Ој тиче умилно, Што на грани стојиш, Окле
Песме „Ране“ (први део назван „Дете и тица“), „Рибарчета сан“ и поема „Ђачки растанак“ проучавају се као део поезије за децу.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
А код нас тамо, вода има крила, лети низ планину као тица!... Аох, куд мене судбина занесе... Да ми је с овом памећу још једаред почети... А шта би почела? Исто то још једаред..
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
И ја бих, као свака невина тица, мислећи да никога нема, сишао полако да се дочепам колача, док би ме уједанпут потера изненадила, опколила,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Не видим ни белу мачку сада, толико ме боле ноге... — Али ово је лака... Пази! Перо има, тица није... Пушку носи, војник није... Плашљив јест, зец није... Шта је?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Студена ме јесен на по пута срела И по мени пада сухо лишће с грана. Кô рањена тица, што би небу хтјела, Отима се душа из оловних дана, Али кобни вјетар граби је са страна Па се натраг тргне премрзла
'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?'' — ''Отишô је, реци, На небо, за вас да набере звезда''..
О класје моје испод голих брда, Мој црни хљебе, крвљу поштрапани, Ко ми те штеди, ко ли ми те брани Од гладних 'тица, моја муко тврда? Скоро ће жетва... Једро зрње зрије... У сунцу трепти моје родно село.
О класје моје испод голих брда, Мој црни хљебе, крвљу поштрапани, Ко ми те штеди, ко ли ми те брани Од гладних 'тица, моја муко тврда?! 1910. КОВАЧ Н мрачна и пуста. Мраз хвата и бије.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
(Марко Краљевић и Вуча џенерал) Полетио соко тица сива од светиње — од Јерусалима, и он носи тицу ластавицу. То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не
То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу од Богородице... (Пропаст царства српскога) Мили
Не раниш ли у себе сокола? Пролећеше јато голубова и пред њима тица головране, проведоше бијела лабуда и пронеше под крилима благо.
17 ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА Полетио соко тица сива од светиње — од Јерусалима, и он носи тицу ластавицу. То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не
То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу Од Богородице, — однесе је цару на Косово, спушта
зеленом доламом, по образу срмајли-марамом, чело главе копље ударио; за копље је Шарац коњиц свезан, на копљу је сура тица орле: шири крила, Марку чини лада, а у кљуну носи воде ладне, те залаја рањена јунака.
“ Ал' беседи сура тица орле: „Мучи, вило, муком се замукла! Како м̓ није добра учинио, учинио Краљевићу Марко? Можеш знати и паметовати: кад
сама собом пала, језеро се онђе провалило: по језеру вранац коњиц плива, а за њиме злаћена колевка, на колевци соко, тица сива, у колевци оно мушко чедо, — под грлом му рука материна, а у руци теткини ножеви.
сивога сокола, те Максима зета дозиваше: „На поклон ти коњиц и ђевојка, и на коњу и сребро и злато, и на поклон сива тица соко, кад си тако виђен међу браћом“. А Милош се с коња поклањаше, те лијепо дара приваташе.
Оде пјеват дели-Радивоје: „Бог т̓ убио, горо Романијо! Не раниш ли у себе сокола? Пролећеше јато голубова и пред њима тица головране, проведоше бијела лабуда и пронеше под крилима благо“.
пао, на земљицу, на Ружицу, насред Сења цркву; ђе звијезде крају прибјегнуле, а даница крвава ижљегла, а кука јој тица кукавица усред Сења на бијелој цркви.
крају прибјегнуле, то ће остат млоге удовице; што ј’ Даница крвава ижљегла, то ћеш стара остат кукавица; што л’ ти тица кука на Ружици, то ће ти је оборити Турци, а и мене стара погубити“.