Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази! Само нека то легне једанпут.
— упита капетан Узловића пошто је већ прилично омезетио. — Та оно, господине — поче мало тише Узловић, а унесе се ближе пред капетана — не би још требало — биће и томе земана. Ама, некако траљаво иде с интересом.
— викну Трпко. — Ја сам! — Кој си ти? — Та ја, ми. — Ви, ко, море ви? — Витомир и Тиосав! — Е, е — рече Трпко тише и одшкрину мало прозор. — 'А'де, стоварите ту пред ме'ана, па одмах притвори.
кад се ти пре обуче и обу! — Не питај, мој Страхиња! — одговори Радојка још тише. — Тата ми не да живети!... Ушла сам у овај пусти вајат.
Африка
Њина тела, детињски дуге руке и ноге, јединствене су лепоте. Ништа мирније, свечаније и тише од ове деце. Сву древност, неразумљивост и трагичност Африке оне носе на себи.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад се мало умири, поче мало тише, гласом, умиљатим, венецијанског шкопца: „Треба онемогућити, пре свега, да ти Срби служе као братија у истим пуковима.
Међутим, показа се да она врло лепо говори, тише него што су мислили, а глас јој се показа мек, пријатан. Говорила је монотоно, као да гуче и као да је свој глас
Исакович духну у свој фењер и подиже пртљаг, и сабљу. Трандафил је сав сијао. Викао је да је све у реду, а додавао, тише, да се женске нарочито радују, сапутнику. „Ништа оне не питају. Ћуте, као заливене. Хеће оне ништа да питају.
Није она више дете. Капетан је може, ако хоће, пољубити. А да је може пољубити, додаде, још једном, тише. Исакович, у први мах, занеме, иако је, и он, као и сви други сирмијски хусари, знао, и слушао, о Бечликама, много
Да је неће заборавити! Лепо су путовали. Он јој је – рече тише – небеса отворио у Визелбургу. Сад зна шта је права срећа у женином животу! Сад зна!
Чувај ми ово! Да види деда Гаврило, шта сам добио! А мати му узе паре, па му рече, тише: Иди сад деди! Пољуби га у руку!
Морала је да дозна, неочекивано, у туђој кући, да је отишао, а исто тако и да је дошао. Она додаде, тише, да га је тражила, у Енгелбирти. Његови су манири, рече, коњушарски. Све је покварио.
Није рекао, ни шта мисли, ни шта осећа, док она то прича. Био је расејан. Ана онда додаде, тише, да су то женске тајне, још, али да она зна да је Варвара, најзад, затруднела, и већ у другом месецу, само Петар то
Павле јој онда рече да је то већ чуо. Него они, нешто друго, крију. Варвара онда погну главу и поче, тише, да прича, како се, после одласка Павловог, десило велико зло. Велико зло.
Плачући, затим, све тише, Варвара рече Павлу, како је смрт очеву у последње време слутила, и како се спремала, још ове године, да му оде у
А хватао се за главу и мрсио своје седе косе и понављао: Боже! Боже! Исакович је тај јаук, тише и гласније, испрва, чуо само кад га чу изблиза, доцније му се чинило да га чује и из даљине, чак и кад се прошапће, а
Питала га је, мисли ли да се жени, понова? – Сасвим је добро разумео. Исакович онда рече, тише, да то више не жели, и не би могао.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Над пољем облак путује мрк, бисерном кишом кваси ми брк. Кад облак прође, синуће зрачак... О, тише, тише, чуће нас мачак!
Над пољем облак путује мрк, бисерном кишом кваси ми брк. Кад облак прође, синуће зрачак... О, тише, тише, чуће нас мачак!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Неиспавано и слабуњаво, било је после све тише. Он поче да тихо певуши и да је љуља, а ћерчица му леже на груди и заспа. Спремао се топал, пролетњи дан, после кише.
Копаху рупе да легну, као што беху навикли код својих кућа. Затим, под непрекидним ударањем добошара, започе тише, разапињање шатора.
“ И кад виде како га зачуђено гледају, показа им опет руком да улазе и понови још тише: „сладост православља“. Јер благородни мајор и предводитељ Славонско‑подунавског полка, Вук Исакович, завршио је дан у
да је осећао како му се горње трепавице спуштају на доње, Аранђел Исакович ослушкивао је како по кући бива све тише.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па јечи пуста, сад тише, сад живље, Ко чу, тај рече: Ах да песме дивље! Ал' Стојану се топи душа жива, Једанпут опет срећу он ужива,
89. Све тавније и све тише, Све умукло и поспало, Само ветрић што уздише; На несан се њему дало: Да л' се чега милог сећа?
90. И од града јоште бруји Као море из далека, Као котô када струји, Тако с' чује; али нека, Веће и то поста тише, А на небу звезда више. 91.
Тио свуда и све тише, Тице нашле своја гнезда, Сумрак веће, па све више, Већ подегде трепти звезда, Веће дође нојца тавна — Њена дошла
Украј њега седи бледа, Пуна бриге у њег' гледа, И слуша га како дише, Сада јаче, сада тише. Слуша, слуша, али саде Као да му душа стаде.
Бој утоли, све би тише, Јоште жубор, ништа више: Ма сад пуче, ох кога ли Опет мајка то ожали? Јоште једна, тад свег неста.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
„Кад слога буде опет ћу доћи — Огњена вила понови тише. — А дотле, богме, као и досад, живите тако код старог Трише.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Тајни смо као гране снежне, а све што је старо у љубави, плаче све тише. Још мало само, па ћемо суморни, са осмехом тужним, у страстима ружним, стати, болни, бледи, уморни.
Звиждимо једно другоме и тако дајемо знакове. Мотори лупају све тише, пловимо плашљиво и паралелно, према Сењу. Море је боје мастила и сасвим мирно.
После подне пада жута магла све ниже. Тихо, све тише, прелази ме гроза. Видим себе пред вратима кућа где сам становао; пред кућама у које сам се враћао зором.
све то, и ја, нисмо никад ни били више, него нека пена, тренуци, шапат у Кини, што шапће, као и срце, све хладније и тише: да не остају, ни Минг, ни yанг, ни yин, ни Тао, трешње, ни мандарин. Нико и ништа.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам... — Затим додаде мало тише: — Познајеш ли ти тога што је написао ове песме? — Не познајем. — Тхе!... Зато тако и говориш!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Хрче ли? Ох, не! Најотменији у селу, Он спава нечујно, као јагње, и тише ... Једна велика буба мили му, ено, по челу; Он за њу не хаје; ко риба у води дише!
Дању свом снагом, а ноћу спорије и тише, Мотор, уграђен у дрвету, из земље влагу сише. По дванаест пумпи дванаест месеци довлаче Воду из смолнице, из
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Заћутаћу тада. Нема речи више, Пољубићу само твоју руку бледу, И дишући мирно, све тише и тише, Оставићу живот, невољу, и беду, Безбрижан и ведар, насмејан и чио. И склопићу очи занавек.
Заћутаћу тада. Нема речи више, Пољубићу само твоју руку бледу, И дишући мирно, све тише и тише, Оставићу живот, невољу, и беду, Безбрижан и ведар, насмејан и чио. И склопићу очи занавек.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Једнако се гледало да се живи што тише, лепше и у што већем изобиљу: да су собе једнако окићене и што топлије, утуткани је, намештене; да по кући, по
Једино што ће се са цркава, и варошке и шапраначке, непрестано звонити. А све ће друго постајати тише, мирније и тамније. И као увек, и тада се Софка највише бојала и плашила.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
„Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...“ Глас мртвачких звона све тише и тише, Напољу, где киша полагано пада, Звонио је гласом којим откуцава Дубока поноћ сред сановна јâва.
„Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...“ Глас мртвачких звона све тише и тише, Напољу, где киша полагано пада, Звонио је гласом којим откуцава Дубока поноћ сред сановна јâва.
Ни ветрића, да граном затресе! А већ сутра рећи ћемо: Тише! Ко то тресе врата и ћерчива И буди нас? — Чили магла сива, Плодни ветар пољанама брише.
И најзад, када куцнеш тише, Измрцварено, тужно, грозно, Биће нам јасно, вај! — ал’ позно — Да никад ничег нема више...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
С тога се он савлада, па ће њој, блажим гласом: „Тише, Јоке, тише! Зар ти је мило да те и други чују осим мене? Кажи што имаш, ама мени кажи, а не бијелу свијету!
С тога се он савлада, па ће њој, блажим гласом: „Тише, Јоке, тише! Зар ти је мило да те и други чују осим мене? Кажи што имаш, ама мени кажи, а не бијелу свијету!“ „Невоља ми је, чоче!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
МЕЛХИОР: Сви идемо да му се поклонимо и дарове однесемо као цару и богу нашему! ИРОД (тише): Идите, дакле, и распитајте за тог новорођеног цара, и кад га нађете и поклоните се, дођите и јавите ми да и ја идем
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Ја нисам ништа казâ — одговори Бакоња намрачен. — Ја оћу да разумим оне погрдне ричи, због који... — Мучи, мучи, тише говори! — вели Тетка, јер му се учини да шкрипнуше Брнина врата... — Ајмо, одма горека... Нису то погрдне ричи!
Дакленка, реци ми шта мислиш? Оћемо ли посли подне тамо? Вриме је већ... — Посли ћемо о томе разговарати — одговори тише Бакоња, мигнувши пут Бујаса, који је ишао подаље, с десне стране Срдареве. Бутре је већ био у води.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Добро ме Возио. (Само с оцем сада да се не сретнем. Касније. док се средим. Касније. Морам тише да говорим.) Ја сам уморан, идем одмах у собу. Нека, немој да га зовеш.
Ђорђу се понови гушћи, заједљив осмех: то је твој Вукашин. Има бога. Вукашин хитро схвати Ђорђев осмех, па рече тише: — Шта је то тако страшно што сам одлучио да се женим? Мени је тридесет година. Способан сам да изаберем себи жену.
— Жене ће забадава поскидати беле мараме. Корист ће имати само поп Величко. — Додаде тише: — Ђорђе лумпује? — Ти си се уплашио? — мршти се Аћим. Чађевић ћути и гура руку у дуванкесу.
— Смрзнути леже пред општином. Баш их брига за Аћима и радикале. Чува их војска. — Где ми је отац, питам те? — Тише! Војска је још у твојој авлији. Тражи оружје. А Аћима су ти везаног спровели у Паланку.
— Питај попа — тише рече Аћим, помало се и гадећи болесног, јектичавог изгледа капетана, на чијим је шиљатим раменима и смешно и јадно
Гледају се. Аћим га не види. У њега се зарива „наследник“ и укива му ноге у калдрму. — Шта сам ти рекао? — рече тише и тврдо. Мијат пође према стаји и, кад одмаче десетак корачаја, поче отегнуто да звижди као да уз гусле пева.
месечина и врштање реке на спрудовима подсете на оца, чуло се безнадежно, успављиво лајање преровских паса, све дале и тише, и сетило га на кућу која остаје на Адаму, ижџикљалом, мршавом дечачићу што не личи ни на једног Катића.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
На крилима су имали вилин знак. Наједном, све је постало свечаније и тише. Суздржана даха посматрали су их рибари, очима пуним среће пратили мали острвљани, али дечаци из града потрчали су да
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Јер грозни пророчки звуци грунуше над њима силно К'о тутањ подземља мрачног, к'о узвик гњевнога Крона. И затим тише и тише јецаху сребрне струне, И премираху болно и тихо њихови гласи, Као молитва чиста, к'о уздах невине душе, Ил' к'о
И затим тише и тише јецаху сребрне струне, И премираху болно и тихо њихови гласи, Као молитва чиста, к'о уздах невине душе, Ил' к'о
3аћутаћу тада. Нема речи више, Пољубићу само твоју руку бледу; И дишући мирно, све тише и тише, Оставићу живот, невољу и беду, Безбрижан и ведар, насмејан и чио. И склопићу очи за навек!
3аћутаћу тада. Нема речи више, Пољубићу само твоју руку бледу; И дишући мирно, све тише и тише, Оставићу живот, невољу и беду, Безбрижан и ведар, насмејан и чио. И склопићу очи за навек!
Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај прави; Хладан, без душе, без ватре и крви, К'о да ми збори: нема љета више!
Мој се поглед диже горе, небу, више, И под небом гледам на дах плави један, И умирем тако, тихо, тихо, тише... М. Митровић ЛXXXВИИ ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Попа, Васко - КОРА
рука од дима Уздаси без весала Мисли без крила Бескућни погледи Овде онде Понеки цвет од магле Раседлане сенке Све тише копају Врели пепео смеха НА ЗИДУ Давно окопнела Прва белина Боре времена Набујале На издашном парлогу Поље
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“, настави Зенодотос. „Та ваљда ме разумете?“ „Висока једна протекција!“, шапну Калимахос што је могао тише. „Из најближе околине нашег...“ Овде пресече Теокритос своју непотпуну изречену мисао. „Е, то сам и ја наслућивао!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И зар сами не увиђате како нама данас недостају Незнамови и Корењеви? — Па још тише: — Верујте, друже, по мом дубоком уверењу, оваке ствари треба највише преводити, оне нам никад нису биле потребније.
А напољу се постепено утишавао жагор, и све тише док се потпуно није смирио, и мрак се лагано почео спуштати, те остали само димови да струје из димњака.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Она је схватила. — Има — рекла је тихо. А ја сам јој висио с усана. — А чега има? — дахнух још тише. — Има — настави баба повинујући се мојој жељи чак и у падежу који је био постављен у питању. — Има... једнога Бућка!
— Хвала, сестрице — поновио сам јој тише. Изишла је, опет нечујно, и полако затворила врата. Дуго сам гледао у та бијела врата која су се за њом заклопила.
А болничар, коме је већ доста свега тога, сагиње се ближе к његовом уху: — Пссст!... Па још тише, али сасвим разговијетно: — Ово је штербецимер! Дакле, оног у сусједној соби више нема. Тако то већ бива.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
СЕДМА ПЕСМА Прошли су априли. И ми нисмо више И нећемо бити оно што смо били. Све тише и тише Подносимо дане, Овај видик сунца и магле и кипте.
СЕДМА ПЕСМА Прошли су априли. И ми нисмо више И нећемо бити оно што смо били. Све тише и тише Подносимо дане, Овај видик сунца и магле и кипте. Ту су руже знане И промена иста, Само наше песме већ су по'абане.
И док негде страшно лију тешке кише, Сад судбина, као мајка, са мном влада. И сад ми је добро, тихо, и све тише. Цела младост и година моја свака, Мада оде сва сирота, као беда, Мада небо не донесе дана лака, Ипак моју главу кити
Ћипико, Иво - Приповетке
— Да, соколе, да сјутра кући кренемо... Слаб си! рече му тише.... — А гледај поред себе сиротињу голу и босу, изгладнелу...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
(2), па добија синтаксички низ с активираним ритмичким потенцијалом: „Затим под непрекидним ударањем добошара започе тише разапињање шатора“ → (2) „Затим, / под непрекидним ударањем добошара, / започе, / тише, / разапињање шатора.
ударањем добошара започе тише разапињање шатора“ → (2) „Затим, / под непрекидним ударањем добошара, / започе, / тише, / разапињање шатора.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај... Па онда тише, тише, И никад, Никад више — Свему је крај. »Јавор« 1888.
Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај... Па онда тише, тише, И никад, Никад више — Свему је крај. »Јавор« 1888.
И ја слушах јако, Па све тише, тише И на брзо, браћо, Ја га не чух више, Ја га не чух више... Причух друго нешто Кроз таласке сновâ, Причух
И ја слушах јако, Па све тише, тише И на брзо, браћо, Ја га не чух више, Ја га не чух више... Причух друго нешто Кроз таласке сновâ, Причух како
Краков, Станислав - КРИЛА
Мешао се са маглом. Из магле су се указивали шиљати планински врхови, па су опет нестајали. — Тише, тише... Бајонети су упадљиво светлуцали. Из села је залајао пас, потом други. Војници су улазили у кукурузе.
Мешао се са маглом. Из магле су се указивали шиљати планински врхови, па су опет нестајали. — Тише, тише... Бајонети су упадљиво светлуцали. Из села је залајао пас, потом други. Војници су улазили у кукурузе.
Петровић, Растко - АФРИКА
Њина тела, детињски дуге руке и ноге, јединствене су лепоте. Ништа мирније, свечаније и тише од ове деце. Сву древност, неразумљивост и трагичност Африке оне носе на себи.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” Погледа га Цвет-девојче, Па се тихо поднасмеја, А јошт тише проговори: „Може бити да с’ ниједно Од обадва не разбије. Кажи, боже, шта је право, Која ли је воља твоја.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ДВЕ РАНЕ Убод ли, то буја убиству, то љубим. Врео врх мачу зажуди до балчака у тело. Јер и кроз рану, и тише тим, призивљу се бити. Ал’ две се отворе. Преболи те зададох, моја без пребола, брале.
Ал’ две се отворе. Преболи те зададох, моја без пребола, брале. Јер је тихо саткана душа, на тише брдо уводиле прозирне руке. За ожиљком се у видање прикраде, бледа видарица без наде. Ал’ каже ми се долина.
МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА Све боли. Мили друзи, рад мене мирујете. Трепетом не озледи ме ни лист. Тихо и тише, умин из рана оваплоти ме у реч. Целивам стабла, браћу моју редом, милујем ожиљке нежно.
Ако је скрнављење, простите, срце ми је дано. Рад мене мирујете: тихо и тише, умин из рана. То мукотрпан, друзи, за вас неме, шапатом висинама казујем благу реч.
Ћипико, Иво - Пауци
Ваљало би новац мјерити као жито на варићаке! Но зло слути! ... Сатјераће нас са топрага... — изговори тише и часом ућута. — Не нагли, сине, биће да плаши, да што више избије! ... Не нагли! — Да не наглим?...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Доротеј је знао, јер је највећи међу видарима у читавој жупи.“ Поново ћути. Брише прстима крајеве усана. Наставља тише. „Умирући ратници су га вапајем дозивали, али он их није чуо. Где је био?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Јер грозни, пророчки звуци грмнуше над њима силно, Кô тутањ подземља мрачног, кô узвик гневнога Крона И затим, тише и тише, јецаху сребрне струне, и премираху болно и тихо њихови гласи, Као молитва чиста, кô уздах невине душе, Ил' као
грозни, пророчки звуци грмнуше над њима силно, Кô тутањ подземља мрачног, кô узвик гневнога Крона И затим, тише и тише, јецаху сребрне струне, и премираху болно и тихо њихови гласи, Као молитва чиста, кô уздах невине душе, Ил' као
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
После сваког стиха песме откине грудма и главом по један уздах, и прелије га муклом каденцом на тамбури. Све тише и тише, удаљујући се вешто од прозора, и дајући илузију да се неко кроз песму опростио, и одлази невиђен и неуслишен.
После сваког стиха песме откине грудма и главом по један уздах, и прелије га муклом каденцом на тамбури. Све тише и тише, удаљујући се вешто од прозора, и дајући илузију да се неко кроз песму опростио, и одлази невиђен и неуслишен.
— Једнако је молио да се тихо свира. — Тише, још тише, да звук буде тих као светлост. Полако полако, с почетка неприметно, продао је Стефан доста земље, раздао
— Једнако је молио да се тихо свира. — Тише, још тише, да звук буде тих као светлост. Полако полако, с почетка неприметно, продао је Стефан доста земље, раздао људима без
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Столица се насмеја још једном, али тише. Никад се не зна: царско је и на ђубришту царско! Каса свечано утону у ћутање.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!
Вечери света, дођи! Тихо, тише! Јер овдје нико не чека те више — Сви моји мили заспали су давно. 1904. ВОДЕНИЦА Старо мјесто моје!
И њихову кобну пјесму: тика-така Ја слушам, и срце све удара тише; И ја видим јасно: све више и више Да постајем само црне земље шака. 1908. ПОГРЕБ Повија се жито.
И као бехар све стране и међе Засипљу звуци, и тихо, све тише Падају мени на чело и веђе... И моја душа шири се, све више Оаза бива.
Лабуд рибњаком кружи И пева, и песма звони Све тише, и певач бели У гроб водени рони. Све је немо и мрачно! Цвет је раздуван цео, Згасла је звезда и с песмом Потонô
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Учитељ се толико смијао и смијао да му најзад ударише четвероструке сузе. Дуго их је брисао, хохотао и хахотао све тише, а кад се коначно потпуно смирио, он зачуђено погледа око себе као да се буди иза сна и буљећи очи запита: — А какав
Да то нијесу они несрећни патуљци, па се попели некуд горе? — Не знам ни ја — уозбиљи се Јованче. — Тише мало да чујемо. На прстима су се шуљали у ономе правцу откуд је допирало оно необично жагорење.