Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ја ћу умрети...“ Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. У гробу је вечита тишина! Је л’ те, пријатељу?
Ја и Алекса гледасмо је забринуто. У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља.
Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у
Сâм онуда ходао, а око мене нема тишина... Могао сам мислити што сам хтео. То мрко стење чувало би моје тајне и никад не би оно сведочило противу онога који
Свуда нема тишина, ноћ, тама... Ја нисам страшљив, али те ноћи коса ми се увис дизала; обоје смо ћутали, сваки од нас био је у своје
Ступисмо на стазу која у цркви води. Свуда око нас нема тишина коју понекад само цвркут тичица нарушава, а из цркве се чуо дубок глас архимандритов где чита свето јеванђеље, затим
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— А зар је заронио? — упита један — Ја шта ти мислиш, мој брате! Дигао се, вели у рибу ноћу, па хајд Виру. Лепо, тишина а вода мирна; месечина — није баш највидније, али се тек види.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Наста тајац... Само се чуло како пуца суво рпање у чести... Неколико тренутака потраја мртва тишина... Станко Јуришић први дође к себи. Он притрча своме имењаку. — Имењаче!... Имењаче!... — викну и ухвати га за руку.
Ти си... не можеш побећи!... И звезде му улише страх... И опет нема тишина... И листак стоји, и птица ћути, и све је занемело, само из дубоке дубраве јекне понеки глас...
— Пазите!... Кад викнем: „Јуриш”! — сви ножеве иза паса, па јурните па друм!... — Добро, харамбашо! Наста мртва тишина. Станко је слушао цврчка поред себе...
Бели лептири пролетали су тамо-амо па падали по трави, која се на издани воденој зеленила... Ова тишина, ова тајанствена цврка баци га у сањарије. Изукршташе се слике пред очима његовим...
Он приђе огњишту, узе трупац и седе па своје место. У глави му је врило као у лонцу... Тишина наста, разговор пресече, само се још деца чула... Ћутао је, премишљајући црне мисли... Већ се и ноћ спусти...
Жене их изуше и опраше им ноге, онда хајдуци одоше на легало. Наста тајац и тишина. А, замало, све усну дубоким сном... Зора тек почела рудити, први петли запеваше, а Катић с Јовом бахну пред кућу.
Укућани стојаху неми око огњишта. Он не погледа никог него седе на своје место. Тишина овлада. Нико ни да дахне. Чула се грмљавина и кишне капи што лупају по дрвеном крову.
Небо беше прошарано облацима... Од Дрине се дизао један повећи густ облак. Ваздухом завладала тишина... Све се утишало, само си могао видети како ветар овде-онде повија суву спарушену траву по пољани...
— Добро! — рече и саже главу. Завлада мртва тишина... Ни ветрић не шушну; само су неми сведоци сањиво жмиркали... И Јелица осети бол у души.
У тај пар изиде Станко из очеве собе. — Хоћеш прилећи, рано? — Хоћу, мајко... — Иди... иди... Наста тајац. Тишина као у гробу. Звезде трепераху као да се отимају да полете с оног небесног покрова. Наједанпут чуше се пушке у даљини..
Весела Петра, чим је с гробља дошла, одмах је ухватила запећак... Њеној души годила је тишина и сузе. Она је свесрдно плакала за својим старим другом. А како и да не плаче!...
Људи се понамешташе један до другог... Тишина овлада, она мртва тишина што те више притискује од највећег терета, и од које би тако радо побегао, да се може...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПРВА: ПЕСМЕ СУНЦА 2 СЕНКЕ ПО ВОДИ 4 ЗАЛАЗАК СУНЦА 5 У СУМРАКУ 7 ПАДАЊЕ ЛИШЋА 8 АКОРДИ 10 ПОЗНАНСТВО 12 ТИШИНА 14 ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН 15 ЈАБЛАНОВИ 16 ЧЕКАЊЕ 17 ПОВРАТАК 18 ЧЕЖЊА 19 НОВЕМБАР 20 МОРСКА
у јутра, без моћи, Пренем се као из оловних уза: Ја не знам шта сам сневао те ноћи, Али ми очи мутне, пуне суза. ТИШИНА Заборављен предео у пропланку дугом, Обале под тешком тишином и травом.
Ко зна од кад тако. Но у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до листа.
Тако јата звезда што су простор секла, Мру у капи росе на листићу плота. Од љубави наших веће су тишине... Тишина је мати љубави; и така Као голубице од себе их вине, И опет у руке враћа јој се свака.
страшне речи неречене, Само твоје очи, мирне као тмина, Оне су гледале и слушале мене; Мој бол на твом уху певаше тишина. Каква химна срца, та реч неречена! Та реч што не позна беспућа ни блудње!
Каква химна срца, та реч неречена! Та реч што не позна беспућа ни блудње! Кад тишина збори место нас, реч њена Има сву чистоту сна и болне жудње.
И све покри туга и тишина гробна... ДУБРОВАЧКИ ЕПИТАФ Ова стара кућа са грбом старинским, С балконом на Страдун, где миришу саде Године и
Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности. Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна; мора да
Свуд је владала мртва самоћа и свирепа тишина. Ева је за то време седела у сенци топола поред једног зеленог извора. Њене су косе падале по сочној трави, и њен је
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Знам да је у соби била тишина. Сви су пажљиво гледали у Јоцу и одговарали му махом кратко, али не знам шта. Још ми се учинило да су га с поштовањем
Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну, у плот. Наста тишина. Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати. А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу: — Ошини!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И пошто би већ поодавно настала потпуна тишина и пауза у друштву, да се његово тик-такање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега, као једно, бар за
И сад се само шеталица чује као тишлер кад рендеише што. Сви се насмејаше, а затим настаде опет тишина. — Бога ми, већ дванаест. Е, време је да се иде! — вели поп Спира. — Ајд’мо, диж’те се, да идемо. — Ју, зар већ!
И у вароши, па има неке разлике између радног и недељног дана, али никада тако као у селу. Нека свечана тишина још с јутра казује да је празник. Испред сваке куће почишћено и поливено, а све мирише на мокру прашину.
Нема никога, учинило јој се само. А тако би волела да чује мало тамбуру; нешто је расположена данас. Гледа у башту. Тишина; нигде никог. Ћарлија ветар, ваљда је он и залупио баштенска врата. Љуља се ластар и дрвеће и цвеће. — Гле, гле!
Срам вас било! Настаде опет пауза. Јула копа, а Шаца се ућутао и повукао па ћути. Тишина. Кају се обоје, и једно и друго; Шаца што је био тако дрзак, а Јула што је била тако сурова.
Не види никога; само дрвеће и цвеће, и високу зелену метлу и бикове од црна лука како се издужили у висину. Тишина, она права баштенска тишина пред подне; само се чује зујање и треперење вилиних коњица око оних силих бикова у лејама,
Тишина, она права баштенска тишина пред подне; само се чује зујање и треперење вилиних коњица око оних силих бикова у лејама, и силно лупање у грудима
Остаје соба с укућанима само. А затим се гаси свећа у кући, престаје шапат и настаје тишина. И из топла перјана кревета слушају задовољни укућани тиктакање дуварског сахата, кишу како лапа у прозоре, и ветар
Кога ту све није било и шта се све није продало и покрало за оно три дана док је вашар трајао, а сада ништа не чујеш! Тишина, ништа не чујеш; ни жагор, ни вриску и цику под шатрама, ни подврискивање и поскочице у колу, ни како пуца батина по
Еј, благо оном ко се на тебе ослони! Изађоше напоље. Настаде тишина, а мало после чу се неко шапутање. — А ди га држи? — пита домаћин. — Па ваљ’да је у џепу? — шапће опет Спира.
— Па ваљ’да је у џепу? — шапће опет Спира. — ’Ајд’ да видим! Ал’ најпре да видим спава ли? Настаде опет тишина. Ослушкују обојица, окренути поп-Ћириној соби. — Оче Ћиро — викну мало јаче домаћин с врата. — Чесњејши...
— Чесњејши... О, оче Кирило! — викну још јачим гласом. — Заборавили сте да ми кажете кад да вас пробудим. Тишина. Никаква одговора. — Оче Ћиро — викну још јаче домаћин. — Спавате л’, а? Опет никаква одговора. Тишина.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Онда неколико тренутака настаде дубока, страховита тишина, па се он ухвати за главу, и викну: — Јелена, и ти поред мене... и ти поред мене то чиниш... ја ту... једнога...
Он осети да се тамо унутра дешава страшно. По том, одлучно пође кроз двориште. У кући је владала тишина тамнице. Он заустави дах и док су му уснице патнички дрхтале, он закуца на врата.
Африка
вештица, фетишера, људи–пантера и антропофага гнездо спуштено међ високе планинске литице на самој ивици прашуме. Тишина дивљине је апсолутна око њега.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Не прави се пешак од коњика. Где то може да буде? Неколико тренутака у дворишту наста велика тишина. Гарсули је и сам био као занемео.
Нико се није мицао међу њима. Била је толика тишина, да се у даљини чуло једно звоно, ситно, ситно. Те године је било много грозница и на гробљима је, скоро сваки дан,
Док су по касарнама одјекивале војничке трубе, усред вароши, код Команде корпуса, била је тишина. Ту је био простран трг, са спомеником Светој тројици, трг који је носио име једног хунгарског витеза.
У кући је била настала велика тишина. Био је опет завршен један део њиховог живота, а по одајама је настала била празнина.
Изумрлост његових сународника у толиком броју, да се чинило да се то догодило у неком, огромном, сну. Била је то тишина која завлада, кад читаве поворке мртвих оду. И само пси, остављени по селима, у ноћи, урличу.
Кад је собарица изишла, она је изнела са собом канделабар, и у соби је настала тишина и настао полумрак, на место трептања многих свећа. Горела је само једна.
Него гађење од улоге коју, као удовац, код жена, игра. У башти, међутим, испод његовог прозора, била је тишина. Ноћ, која на нас спушта, из неке несхватљиве даљине, са неке непојмљиве висине, неку чудну завесу ваздуха, као од
Али је устао и облачио се, брзо. Сунце је, напољу, већ било одскочило, али је у кући била тишина. Све је још спавало. Кроз прозор је видео како зраци сунчани падају, косо, на жбуње јасмина, а засипају и њега, као
Павла, у сасвим други крај ходника, у сасвим други стан, који је мирисао на сапун и жене, а у ком је била мртва тишина.
Исакович би чуо само, клап, клап, њених папуча. Око њега, прекодан, била је све већа тишина. Просторија у којој је живео, поче Исаковича, сад, све више да сећа затвора.
У кући би, прекодан, настала велика тишина, а тек пред вече зачуо би се, опет, болни глас неког виолона. У росијском посланству, међутим, све је било стало.
Кад замукне лавеж паса у околини, завладала би мртва тишина. Никакав људски глас није допирао до лазарета. На другој страни, река се чинила бескрајна.
Теодосије - ЖИТИЈА
Братија га опколише и оплакиваху губитак оца, а преподобни, једва могавши, подиже руку и махну да буде тишина. и разведри му се лице, и весело гледаше ка пречистој икони Христовој и пречистој његовој Матери.
Исуса Христа и њего вим устима ветрови и море улегоше, а вали се у себи сложише, и сунце пресветло обасја, и настаде тишина велика.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Ехеј, да су мени тако брзе ноге, ишао бих свако јутро да Жућу вучем за реп. Опет је настала тишина. Ријека својим сненим шумом успављује рибе, иако оне то не чују. Врбе се нешто сашаптавају.
— Јављање трећа савезника — Крушкотрес Кукурузовић — Тајанствени план Кад замрије тутањ чича-Бркиних корака, страшна тишина леже на њиву с кукурузом и на остављени џак, чинило се да се све утишало само да би се за који тренутак могло што боље
— упита онај ћорави миш. У мишјој скупштини настаде ледена тишина као да је на њу пала сјенка некаквога огромног мачка. Нико се није јављао за тај посао.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
(Звони. Пауза. Нема тишина.) XВИИИ СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ СОФИЈА (појави се). СПАСОЈЕ: Софија, чека ли ко напољу? СОФИЈА: Да, овде је пред вратима
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Водени цветови су се рађали изнад набрекле и запаљене Тисе, а из реке, са дна, долазила је вечерња тишина. Са банатске стране враћао се последњи брод, а горе на мосту тутњао је Тауерн-експрес.
Куцни још једном. Ударио сам зглавком три пута у стакло, а онда је настала исцрпљујућа тишина. Чинило ми се да чујем како иза завеса неко дише. Затим се завеса покренула и Бароница је одшкринула прозор.
Да буде зец, важи? - ставих је пред себе и утрапих јој завежљај у руке. Око нас је била глува тишина. Из друге парцеле, иза споменика нашег малог Емилијана, чуо се женски глас како понавља: „А онда, а онда?
био је нешто изванредно: слојеви смеђозелене воде кроз коју пролази сунце, нека рибица, неки лист а преко свега тога тишина густа и чулна, скоро опипљива. Осећао сам како ми се сви мишићи на телу опуштају.
Затим је настала ужасна, бесконачна тишина у којој је све што чујеш само бубњање крви у ушима. - Удавиће се жена, људи!
— Шта урлате као да је пожар! — рекао је мој Стари и затворио прозор. Онда је за тренутак завладала тишина. Тако оштра и тако потпуна да сам чуо оне око мене како дишу. — Убио вам се син, професоре!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Жена, која му је била заспала на руци, дисала му је на груди. И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била је пред кућом. Кроз пукотину чамовине, међутим, примети танку светлост што је продирала и освести се сасвим.
Смркавало се у логору. Угасише ватре, али је тишина, тишина за сан, изостала. Необичан и туђ звук звона дуго се сливао, са вароши, на њих.
Смркавало се у логору. Угасише ватре, али је тишина, тишина за сан, изостала. Необичан и туђ звук звона дуго се сливао, са вароши, на њих.
За страшним вриском, којим је врискала сву ноћ кад је из несвести повратише, настала је у њој потпуна тишина. Промена је била тако брза и ужасна да јој скоро помути мозак.
Била је потпуна тишина. Нагињући се, као бајаги, да види доле, у трави, изгубљени накит, она се превијаше и најзад покри лице рукама,
Над шумама, месечином обасјаним, била је тада потпуна тишина, тако да се каткад чуо лавеж паса чак из Мајнца. Влажни, охладнели јутром, дочекиваху дан, као залепљени у блату,
Виде звездано небо, виде шуме, на другој обали, два мала острва насред воде што су се црнела. Била је потпуна тишина. Осећао је како му влага пробија до прстију, у тешким чизмама за јахање.
Ноћу је уоколо била страшна запара, у блатишту, препуном комараца, а дању потпуна тишина у травуљинама, над којима се тек ретко видео по који јастреб или јато врабаца.
Лелекање, гуслање и брндање опет отпоче, а зачу се и понека фрула. Свуд као да се ширила тишина, за сумраком. Ускоро се замагли тама у логору, прашина зави све, сем врхова воћњака далеких, и Исакович се смири.
За звоником висило је чудно, дуго уже, пало по земљи као клупче неке беле и дебеле змије. У дворишту је била потпуна тишина. Међу високим зидовима видела се узана и плава површина неба, непроменљива и чиста.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
птице прекидајући начас своје небеско путовање, могао се овлажити кристал — истога часа у слушалицама би завладала тишина. У соби седи дечак а из ушију му иду жице.
О лаку, лаку ноћ! Нек мир и спокој стеку се у теби Онакви какве носим ја у себи... Иза последње речи остаде тишина у којој је још дуго брујао њен златни глас.
Улице опустеше, а свечана тишина спусти се попут празничког столњака на линију једанаест. Обузе га чудно узбуђење док је као зачаран кружио између
— Лаже, друже наставниче! — рече други. — Стално ме засмејава; он је почео! — Тишина! Где је кристал-шећер? Заборавио? Трк, шта чекаш? — Шта је са оном старом салом за игранке? — Срушена је.
Узнемирава их та тешка тишина испуњена мирисима биља, влаге и испарења. Стопала су им несигурна у разбуђеној земљи, тако различитој од њиховог
Матавуљ, Симо - УСКОК
Дјевојка донесе столовачу, сједе на њу и стаде тихо плакати. Дуго је тако трајало. Мрак се све већма хватао, тишина постајаше све већа и кроз ноћни мир почеше допирати гласови покајницâ. Одједном Јанко уздахну и шапну њешто.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
се издвајају, као што се ноћу, у извесним тренуцима и на неким местима, река необично јасно оглашава жуборењем. Тишина у шуми, кад безгласно трепери лишће, сјена се немирно миче у прашини као да хоће да се откине и отпутује (Старац с
Милићевић, Вук - Беспуће
видјели се погнути људи; играло се с ватром и занимањем; с лупом падале карте по зеленој чоји; настајала тренутна тишина; са звеком падао који пут новац на земљу; и од времена на вријеме дизала се свађа.
Исти онај мир, иста она тишина и једноличност која је била прије тога, враћала се са побједничким ликовањем и падала заједно са новом прашином и
И кад све застане и замре, кад настане у њему једна чудна мртва тишина, он осјећа у себи његово задовољно дисање. Гавре Ђаковић осјећаше да га се боји, да стријепи пред њим и да уступа кад
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Тако с' моја мирила љутина, И прва се враћала тишина, Зачас оде цела луда врева, Брат на брата опет се осмева, Па што било, то и битисало, Ни на ум нам више није пало,
33. А траве витке сјајне сузе роне, Свечана лежи свуда тад тишина, Славујâ само слатки поји звоне, Енонде она крије и гуштина.
48. Дубоке ноћи владаше тишина, — Овако бија онај санак мој, — Умилно на ме гледаше светлина, Безмерни коју слаше звездâ број, И даљни гласâ чу
Ал' у изби свећа гори, Он са драгом седи, збори. Нешто вели да је трудан И одмора врло жудан. Тишина је већ у двори, Нигде свећа већ не гори, Само код њи ојађело Што је будно то кандело, Па се мучи, тужно гори, Са
ведро опет небо гледа, Овако бија, друже, с нам', Кад подиже се бурни плам, Овако тиша се љутина, И прва враћа се тишина. Итд. за тим9 у 40 и неколико редова њему о проведеном животу говори, и опрости се.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Застао је, чекао и — тишина. — Нису ме, ваљда, још примијетили — досјети се он, па закорачи даље, али опет кроз тишину.
— Нису ме, ваљда, још примијетили — досјети се он, па закорачи даље, али опет кроз тишину. Корак, два, три, тишина се око њега раступљава као вода и пропушта га између замуклих људи који му, и одвише брзо и спремно, праве мјеста.
Стиже тако и за свој шанк, али га и ту стиже и затвори тишина. Нико му не приђе, не упита нешто, не показа се радознао. — Шта је ово, људи?
баш као и оне вечери кад се први пут појавио послије хватања Јазбеца: замукли људи се размичу да му начине мјеста, тишина пред њим се раступљује и расте, а он корача одузетим ногама никуд, ни у шта.
ТРЕБА НАЛОЖИТИ ВАТРУ Међу бреговима, на безименој заравни обраслој ријетком шикаром, тишина се слила у дубоко језеро.
С ЧЕЉАДЕЋИМ НОГАМА Истутња се рат у грдном треску гвожђарије, ватре и дима, а онда по читавом свијету паде гар и тишина невеселе пустиње. Баба Совија, први пут након четири године, покуша да исправи леђа и ослушну.
Било је ту нешто. Ослушкује баба у недоумици, с лаком тугом: не, није ово више она стара тишина. Неће је више никад ни бити.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Седи као да сенка чемпреса седи међ нама на диванахани. Око њега увек нека тишина. А из те тишине прстен му на руци, као звезда! А има и изглед! Висок, витак, очи челично плаве...
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Треба штошта између себе да уредимо... Да нема неке забуне... ХАСАНАГА: Прво седи. (Кратка тишина, док бег заузме место) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ми однедавно више нисмо род... ХАСАНАГА: Јес, фала богу.
Кажем ти, ситница. Седи и слушај. ХАСАНАГА: Ево слушам; говори. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Таква и таква ствар! (Дужа тишина) ХАСАНАГА: Баш тако? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тако, од речи до речи! ХАСАНАГА: Чу ли ти ово, ефендијо?
(Улазе мајка Хасанагина и Суљо, носећи колевку. Разговор се прекине, тишина, сви су збуњени. Колевку Суљо ставља на средину сцене.
Кани, мајку му, немо се брукати! Људи те гледају! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хасанаго, будало, она је мртва! (Дуга тишина) ХАСАНАГА: Ефендијо... нека, сам ћу... остави... Све што пожелим, све ми постане казна.
Првенац, после седам година... Самовољник, силник, отеро жену... А отеро је, да се пред њом не стидим. (Тишина. Хасанага наслања чело на мртву Хасанагиницу. Пољуби је у чело.) Први пут да је пољубим, а да не склони главу...
Кажу, умро од неке љубави... (Сви га гледају запрепашћено. Дуга тишина. Затамњење.) Завеса Београд, 1973.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Мрзело ме је чак о томе и да говорим. Ну ово бављење код куће убрзо ми је постајало досадно. Јер кад ми ова тишина, уредност, почиње да бива монотона, онда бацам све и једва чекам кад ћу да одем. Ништа ми се тада не допада.
— — — — — — — — — — — — — — — — — — Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује на кашаљ...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
вечере из друштва весела; са ближње цркве куцнуло је триред под кључем кад ми шкрину капија; на дванаест као да беше. Тишина је; ал' не тишина блаженог санка, већ као тишина око боника тешког; подухује ветар, као испрекидано грчевито дискање
Тишина је; ал' не тишина блаженог санка, већ као тишина око боника тешког; подухује ветар, као испрекидано грчевито дискање болесниково.
Тишина је; ал' не тишина блаженог санка, већ као тишина око боника тешког; подухује ветар, као испрекидано грчевито дискање болесниково.
попе се старац по трошним степенма, и опет наста тишина нема. Тишино моја, чедашце неба, ала си мила, ала си лепа, испод састанка ноћи и дана када те буди звекет
” Главари гледе, бледе, трну, мру, у храму је тишина самртна. Чује се горук светог пламена. уз жестоки Делилин предисај.
— ал' преста рик, тишина, камо лав? Ни гласа му, — чувара прође стра': „Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!” В Аскалон је диван граде, приморје
Око струка богињина невеста је руке свела, самртне јој капи бију с обамрла бела чела. У простору грдна трема тишина је мртва, нема, Самсон чује откуцаје издајничка срца њена.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
корен вида шири се и мења да новим путем нова слика крочи — На некој звезди море се расцвета, у чаши воде заискри тишина, Свака је прошлост стално започета, А море, то је најлепша горчина.
што руби вртлог од празнине; Безлична, знам ти сваку црту лица У мрежи остакљене паучине У напрслом огледалу; тишина Мрешка се као скоруп од твог гласа Из друге собе, где је помрчина У којој трептиш ко паслика спаса — Лептире сиве
(12. ВИИ 1989) СТРАМБОТТІ 1 Кад ноћу дишеш, ја у полутами Осећам како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Стари Маркс навија за Ану, један шофер се жали на свог газду. Најзад, Љубав је Љубав, шала је шала, али је увек тишина кад златна рибица умире...
Зијамо тако доле на пут испод нас: једно време наступи потпуна тишина. Онда наш Александар Македонски од професора профура у отвореном војном џипу пуном официра.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
а небо шушти с тепсијом у Сави, разуме род ми шумови шта значе, шта сјај са Дрине кад се с Цера плави, а шта тишина кад јој слог се сруши, а јастреб њен се зачује у тмуши.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
„Отворте људи, бојим се муња!“ Узалуд зове сирота Рада, у малој кући тишина влада. „Ипак ћу ући! — цурица рече и смјело врата отвори уска Куда бих даље, долази вече, сијева и грми, ево и
Трска се њише уз шапат благи: свратише мало, шетачи драги. У трсци пусто, умукли жапци, тишина легла нема, тек у плићаку, у води мирној, чудноват путник дрема. Два су другара у чуду стала.
“ Пропе се пламен у таму крова, обави вилу веселим крилом. Тишина затим завлада млином као да никог није ни било. Истога трена чича се прену, очи му старе лукаво сјаје.
“ А деда Триша повири ван и рече: „Пао у зимски сан!“ Текли су дани унедоглед, на млину старом тишина, лед, смрзла се вода, дрво и камен, са свећа трепти плавичаст пламен, застао жрвањ, вечита чигра, једино ватра
Права је рђа и архилопов, а ми смо глупи ко ћуран попов!“ Од тога дана на ноћној стражи покој царује крути, тишина мртва, причања нема, Тоша заливен ћути. Очију сјајних кроз таму мерка, кад ли ће чути лопова Ждерка.
Около свуда тишина пала, само се птица огласи која, а деда рече са тихом тугом: „Уморила се старина моја. Кад је почео, ко ће да
Моја баба из Паткова Села од магле ми чарапе оплела. Тишина се ваздан дере на ме, заспао сам од њене галаме. Један кројач у капуту жуту пегла сенке по ауто-путу.
Збогом жрвњи испод крова сива, пјесмо знана из дјетињства мога, продужите до тишина зимских златну причу љета несталога. Помените момчића сељачког, заробљена усред дома ђачког.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Стрме улице су одјекивале од њихових гласова и обуће. Затим као да их није било до малопре, апсолутна тишина завлада око нас. — Ако ја сада изиђем више села у маслине и ако вас причекам пола сата, да л̓ ћете доћи?
Довољно је да човек замукне па да се гласови природе дигну ослобођени а да он све то назове: Тишина. Сва природа около је у јединственоме раду сарађивања. Рекло би се да је све у природи ново и као да је тек постало.
Видео сам толико људи у обом месту, али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој
То један нови човек пушта први пут свој глас. Говоре још неколико минута. Свуда около тишина опет савршена. Прозори осветљени замрачили су се.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја — Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Планина никад није била голија. Тишина тихост наших гора песма је прошла на цркви се затворила врата ветар се слегао у неки пањ исклијало је оно што се
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Мало затим растегнуто одјекну повечерје... Уморан народ завлачио се у шаторе. Живост је замирала и логором овлада тишина. С времена на време чуло се рзање коња, а из поља је допирао метални звук зричка. Звезде су невино жмиркале..
Позваше и потпоручника Александра у извиђање. Војници ћуте. Када за моменат престану пуцњи топова, језива тишина завлада око нас... А то још више појачава стрепњу. Стање ишчекивања постаје већ несносно.
све су даље, још неко роморење... Наједном се све утиша. Само ноћ и језива тишина... Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину.
Али у митраљескоме заклону били су и наши рањени војници. Командант нареди да послуга сиђе у заклон. Завлада тишина... У ваздуху се разлегало неко шуморење, што је наговештавало кретање непријатељске артиљерије. Војници се нису варали.
“... Неки пут изненада овлада мртва тишина... Тек повремено зашуште већ зрели кукурузи. Или се Рајко пунилац жалио што топовска зрна нису четвртаста, па да их
После онога страшнога дана, царовала је свуда около гробна тишина, коју је нарушавало само успављиво шуморење кишних капи.
Застадох. На фронту је била тишина. Пред собом видим неке изгажене кукурузе, мало даље шумарицу, онда неке ограде имања. Али ако отворе паљбу?
— Пази, оца му његовог, овај се спремио да овде и зиму проведе, док ми иструнусмо у оним рупчагама. У соби је тишина, на коју наше уво није навикло, те нам је необично и готово нелагодно.
Тада осматрачи јавише да су оне две батерије стигле на своје положаје. Кретосмо и ми Пред нама је тишина. Али лево од нас разлегала се брза топовска паљба. На нови положај стигли смо око три часа после подне.
Застадосмо... Пуцњи се више не чују, те нас ова тишина још више плаши. Увиђамо тада колико је тешка дужност ордонанса, тих вечитих луталица, који по бескрајним пољима траже
Ова необична тишина почиње да ме мучи, те прикупим дизгине и покренух кона. Али копите праскаво одјекују у празној ноћи, те ми се
Те ноћи нисмо имали борбу, била је тишина и ништа није наговештавало да ће ујутру бити неке гужве, па се и пешаци, оне чиче из трећега позива, нису надали...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
а и збуњени : у селу су посете врло ретке, па зато оне вазда изазивају неку нервозну бојазан што се ремети ова стална тишина, на коју се човек навикао.
И ако је дан, владаше велика тишина у целом селу; тек по негде залаје беспослен пас, или гракне врана, тражећи хране под овим густим белим покривачем.
људи не чу, само пси од крајњих сеоских кућа залајаше, па, кад не чуше ништа више, ућуташе се, и опет настаде гробна тишина... Љубица ослушну... Шта се то чуло?... Врисак... Али откуд, од чега ?... Неко је вриснуо, уплашио се...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
СОФИЈА: Обожавам лето! Дани пуни пчела, вечери свитаца! И како је само дивна тишина овде! Слушај!... ЈЕЛИСАВЕТА: Шта да слушам? СОФИЈА: Чује се како зуји пчела у чаши!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Лутам, још, витак, са шапатом страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим: тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене.
Лутам, још, витак, са шапатом страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим, тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене. Фиезоле, 1921. СЕРБИА Испливах на гробљу, у несвести, као модар рак.
Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала. Сандук Франца Фердинанда био је покривен заставом Хабсбурга, жутом, са двоглавим црним орлом, старим око
Они који уопште више воле рељефе са Делоса, него хеленистичке Венере, обрадоваће се овом утицају. Бескрајна тишина у моделацији и огроман формалан мир тих кипова, који тек ретко бива прекидан каквом веселом безбрижном деформацијом,
Али је свуд тишина. Знам само да, насред града, има катедрала лепе, бретонске готике. Све друго је било, као ти мачеви, весело,
Ту, где је сад тишина и где су остали само запуштени гробови, рецитовао је машински бравар Алекса Рајић, терао шегу комичар Добривоје
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Свуд око њега беше тишина, велика, густа шума, у којој су у пролеће певале птице; доле испод њега жуборили су потоци, а он је то слушао,
Он с болним осмехом гледаше у људе, а они задивљено у њега. Настаде тишина, немо чуђење и тих, бојажљив шапат; нестаде гневне ватре с узбуђених лица, јер са мирисом који се разливаше из чаше
Немо сијају звезде божја ока И немо над њом палма стражу чува — Но што се буни тишина дубока И откуд вриска далека и глува?
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Престадоше узвици, настаде мртва тишина, док из масе зацика танак глас: — Мудри државниче!... — Живео! живео! живео!
— гунђају она седморица. — Е, баш је оскудица у овој опозицији! — узвикну очајно министар полиције. Настаде тишина, досадна, мучна тишина. — Уз владу сте — поче сада љутито министар полиције.
— Е, баш је оскудица у овој опозицији! — узвикну очајно министар полиције. Настаде тишина, досадна, мучна тишина. — Уз владу сте — поче сада љутито министар полиције. — Па да нисте уз владу, не бих вас ја ни изабрао!
Него, кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?... Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Наступа чудна ноћна тишина, кроз коју се од једаред зачује јасно и снажно тиктакање ветрењаче... Шушти плева и слама, подузета силним ветром од
Павле иде напред, а кулаш полако каска за њим. Реком тишина, па те чисто страх од ње, а мрак се већ добро спустио, те се готово ништа не види.
Девојке се шћућурише једна уз другу, к'о стока, кад осети у близини гладне курјаке. Настаде нема тишина међ' млађим светом. Само се чује неки безуби старац или бака, како клопара језиком, међ' ретким крњацима.
Он чита и као кроз сан чује нешто налик на оно: тик-так.... тик-так... Наједаред настаде тишина, и њему се учини да га неко зовну по имену. Он и не обрати пажњу на то.
Истина и она ми много друкчија изгледа, али тек познајем је. Уђох унутра. Тишина кô у гробу, а моји кораци одјекиваху под високим сводовима као громови.
Мени се чини, да ћу ја бити у већем праву да запитам вас: откуд ви овде, откуд овај господин и зашто је овакова тишина у школи кад је већ 8 часова. Тада извадих мој часовник и погледах у њега.
У манастиру опет настаде тишина, коју прекидаше страховита ломљава, брујање и шуштање густе манастирске шуме, помешано са бесним звиждањем и фијуком
Мрак је покрио цело двориште ; у манастиру је завладала мртва тишина, само што ветар још јаче витла и, јурећи кроз отворену звонару, забруји под разјапљеним устима великога звона и понесе
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Оно кад вичу сви, и лако је, вичем и ја, па ето ти. Али тишина, брате мој, тишина, на пример. Полети мува и цела скупштина чује зууууц... формална тишина.
Оно кад вичу сви, и лако је, вичем и ја, па ето ти. Али тишина, брате мој, тишина, на пример. Полети мува и цела скупштина чује зууууц... формална тишина.
Али тишина, брате мој, тишина, на пример. Полети мува и цела скупштина чује зууууц... формална тишина. А тек председник узме звонце па: зиминими, зиминими, ними, ними, ним! Господин Јеврем Прокић има реч! А?!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Град је тишина народне библиотеке, Град је оно што на крају века претече: Град је нешто мирно, заспало крај реке После сто година,
Са ове стране ограде: град. Са оне: Србија, и месец млад. Са ове: трамвај, и два киоска. Са оне: тишина, црна, сеоска. Лево: блистају Теразије. Десно: мрак све до Мале Азије. Овде: ноћ, топла и кратка.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Ту влада потпуна тишина; дубинске струје су врло слабе и без утицаја на створове преко којих прелазе. Пошто ту нема биљног света, ти створови
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
РОСА ПАДА... Небо је сиво, месец блед, Тишина свуда, мир. Не шуми сад платана ред, И не жубори вир. О, чудна ноћ, о, чудан сат, Тајанствен, црн, и глух, У који као
Нигде ни шума да заструји тајно, Нигде ни ветра да гранаме мане. Тишина. Само, тужно и очајно, Јеца ко дете циганско ћемане.
Смрвљеног ме пусти када зора гране Из црних дубина разјапљеног пакла... ОСВИТ Кад дође ноћ и широм целог света Плине тишина што крепи и годи, И дуге сенке високих дрвета Падну по мирној зеленкастој води, И све заћути ко да у том часу С
И снова месец трепери на води, И спава река, и поље, и гора, И свуд тишина што крепи и годи. — Исток се ведри, звезде гасе... Зора.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Благо вама који их видите, ви сте ближе Бога и чудесах! ТИШИНА ЈЕ; ИГУМАН БРОЈИ БРОЈАНИЦЕ. КНЕЗ ЈАНКО А бројиш ли све тако, игумне?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
А знала је како ће се то све више одвајати, снажити и отуда кроз ту тишину овамо до ње продирати. А та ће се тишина све више, све јаче ширити.
А од толиког грљења, љубљења, узвика, чему се Софка надала да ће настати када он дође, једино то би, те тишина, мучност и нека нема тешкоћа постаде још јача.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ПЕЈЗАЖИ 20 У КОЛЕВЦИ СНА 21 ЈУЛСКО ВЕЧЕ 23 СВЕТКОВИНА 25 ЊЕН ОДЛАЗАК 28 СА СВОЈИМА 30 СЕНКЕ 37 ТИШИНА 38 БОЛЕСНО ПРОЛЕЋЕ 40 ПУТ 42 ЖЕНА 44 КАРИКАТУРЕ 46 РЕЗИГНАЦИЈА 50 НЕИЗБЕЖНОСТ 52 МРТВИ ПЛАМЕНОВИ 53 СВУДА
Тамна липа у тишини мири; Цветови су сузни њени. Прокапљује. Ноћ. То је тишина веселих очију Са танким велом мистерије звука, С полусном среће кроз ту песму тију, Тако далеко од животна хука
Мирише ваздух дахом мртва смиља. Облаци иду преко моје главе. ТИШИНА Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте. Лепи, несрећни дани.
И сна, и сна, душо, изнад свега! БУДУЋИ ДИЈАЛОГ Чувар их сêди кроз замак води стари. Заборав, прах, тишина, чудне ствари Ту су у друштву, присне, али нéме. — Гле, то је нека књига! — Дâ, сонèти, Песме и љубав...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
торни пас у авлији би понекад крупно залајао па умукао; у селу загрми погдјекад пушка, па опет настане мртва тишина, да се лијепо чуло како из сировијех клада пошти истиснута влага и како један шарени мачак на кревету преде.
Главари сјеђаху сви наоколо; Владика за зеленом трпезом на дивану, пред њим је лежало неколико снопића артија. Тишина бијаше настала. „Не памтим да нас се мање окупило на овај год!“ рећи ће Саво Петровић.
Ове прхнуше па опет попадаше на мрве. Настаде свечана тишина; сви одбијаху димове, очекујући да започне Оташ, а он међутим гледаше у огањ на својој симсији.
Вјетар бјеше утолио те наста потпуна тишина. Тице весело пјеваху по зеленим честима. Нијесу дуго чекали. Турци истим редом као што их прије угледаше, примицаху
Домаћи мачак Шарко, који дотле лежаше под креветом, зачуђен, ваљда, што наста та необична тишина, измиље, погледа по чељади, обрну се у ковитлац два-три пута, па одједном ђипи на кревет, на ноге Јанкове.
па пошто препоручи Стани да надгледа лонце, у којима се нешто варило, дигне снаху па пођоше у женску преграду. Тишина се поремети. Људи и жене из сусједства, дигоше се једно за другијем и одоше. „Шта мислиш?
„Богами, ако момче на душу макне да је све тако било, е...“ „Некате љуђи, не прекидајте!“ викну ђакон. Наста опет тишина. „Даље — шта би?“ рече Владика строго.
Ја не знам даље што би...“ Младић умукну. Настаде опет мртва тишина. На лицу његовијех браственика виђаше се да живо прате његово причање.
“ Те ријечи и могући поглед његов, утолише ту часовиту буру. Сваки се, у магновењу, преобрази, а тишина така настаде да се јасно чуло снажно дисање Марково. Тако постајаше неколико тренутака.
“ „Ђаволи, па ђаволи!“ одговори медик махнувши главом, па изађе. Сад настаде опет тишина. Сердар извадивши чибук из уста, одиже главу пут домаћице, као да јој нешто напомене.
Сунце се бјеше већ примакло ка средини неба. Ћуха вјетра није било, но тишина и топлота, као о Спасову дне. Женске нанизале се пред кућама, по зидовима авлијским, по гумнима — свуда.
Милица је плела, Стана је нешто везла. Јока је сједила, наслонивши главу на руку. Сви погледи бјеху упрти у Јанка. Тишина је така у одаји била, да би се чуло да је муха прозујала.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ЦМИЉА: Ал је тежак! (Уносе Скитницу у кафану. Нестаје светлост свеће. Тишина. Иза канти за ђубре опрезно се помаљају капетан Манојло и редов Танаско.
ЦМИЉА: Откуд знам! ИКОНИЈА: Како иако истрча соном ногом? (Споља, нагло, шкрипа кочница, тресак, затим тишина. Све три жене стоје као скамењене. Тетурајући се од шока, у кафану се враћа Иследник.) ИКОНИЈА: Човече, шта то би?
МИЛЕ: Шта је сад? ИКОНИЈА: Погледај! (Сви гледају у правцу у коме је показала Иконија. Запрепашћени. Тишина. Затим, с лисицама на рукама, улази Госпава, праћена Иследником.) ГОСПАВА: Друже!
МАНОЈЛО: Зна се шта онда! Преки војни суд, ражаловање, скидање еполета, и стрељање по кратком поступку! (Тишина) ТАНАСКО: Нису нам отпевали чак ни „Господи, упокој...” МАНОЈЛО: Јеси ти свестан шта си учинио?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Добра ноћ! Добра ноћ! — здраве се сви. Осмора се врата затворише, пак резе изнутра зазвечаше, пак наста тишина. Кад мјесец одскочи, тада Лис одшкрину врата своје ћелије, пак наврх прста изађе на тријем, држећи обућу у руци.
Ја сам дијак Јерковић! ИX МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ Наста велика тишина, као што бива послије великих потреса. Брне је десетак дана састављао циркулар, намијењен свијем манастирима и
Сви зачаврљаше. Дундак пришапта њешто говедару, који се изврати наузнак од смијеха. Кад се поврати тишина, Кушмељ, коме такође бјеше језик отежао, поче: — Вирујте, браћо, ове ми свете крви Исусове, никоме то нисам казивâ
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Кад поново седе у санке, не могаде ништа да каже. Бич цијукну и пуче у тишини, која није тишина. ...Ђорђа не изненади Толино дозивање. Јучерашња свађа с њим сада више ништа није значила.
“ Свеће су у капању догоревале. Петао се неколико пута јавио у страху од тишине, њој није била тишина, крцкао је камен, свеци са зидова замахивали су мачевима на њу, она се грчила, није могла да подвуче ноге под
Нисам хтео да му кажем да је сиромах оглувео поред камена и витла. Цео свој век провео је у воденичкој буци. Тишина му је била само кад лед окује воденицу и заустави реку. Тад би бежао из воденице и луњао по врбацима.
“ „А ако је лепа?“ Како сам могао да кажем, како сам могао да га терам да иде у Београд да је види? Загуши га тишина: звона су замрла у измаглицама сванућа, па греде крцкају у крову пусте, јалове и проклете Василијеве куће.
Над његовом главом је тишина, раван је и хладан њен кревет, по темену му не газе њена боса стопала, из очију врео катран залива срце и шишти, мокро
Онда је кућу освојила тишина. Неколико дана касније, сећајући се те тишине, Аћим је закључио да се Вукашин у кући строго и домаћински понаша.
Тамо дале, у селу, нема ни паса ни петлова. Не може напред, стоји. Меко крцкају колена. Тишина наваљује путем, из дрвећа, с неба, и гаси нарицање. Помор. Не мисли. То чује.
земље, где се по ваздуги дан истоварују преровски житељи у неизрендисаним и необојеним сандуцима од тополових дасака. Тишина није тишина. Чини му се да чује свађу будака и камења, која сваког свитања започиње. И као да чује отегнуту јеку жена.
Тишина није тишина. Чини му се да чује свађу будака и камења, која сваког свитања започиње. И као да чује отегнуту јеку жена.
путује жилама, расте, испуњава га свега, гура срце под грло, више ништа не чује од лупњаве, а зна да је под дланом тишина. Напреже се да чује.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— чу јаје како из њега неко гунђа и зачуди се. Ко би то могао бити? Свуда, докле је око сезало, царевала је тишина, расли мириси трава, откида ле се звезде и латице цвећа, а горе у висини пловио Месец и сам налик на велико сребрно
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Понекад је житеље ове улице пред зору, знала да пробуди нека врло архаична, слеђена тишина, и у дану који би наилазио оживљавале су приче, ко зна откуд ишчепркане.
тамнела, (све је, дакле, било усаглашено) Рига је, док је скидао чизме, осетио како свуд око њега, окомито, стоји тишина. Ослушкивао је, пролазили су векови, лева нога му је још била у чизми, није вредело: тајац је био потпун.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
184 ЛXXXИВ 185 ЛXXXВ У СУМРАКУ 186 ЛXXXВИ 187 ЛXXXВИИ ЈАБЛАНОВИ 188 ЛXXXВИИИ САТ 189 ЛXXXИX ТИШИНА 190 ХС МОРСКА ВРБА 191 XЦИ ИЗ „ЈАДРАНСКИХ СОНЕТА“ 192 XЦИИ 5 193 XЦИИИ ЗВЕЗДЕ 194 XЦИВ ПОДНЕ 195 XЦВ МОЈА
из друштва весела; Са ближње цркве куцнуло је триред Под кључем кад ми шкрину капија; На дванаест као да беше. Тишина је; Ал' не тишина блаженога санка, Већ као тишина око боника тешког; Подухује ветар, као Испрекидано, грчевито Дискање
Тишина је; Ал' не тишина блаженога санка, Већ као тишина око боника тешког; Подухује ветар, као Испрекидано, грчевито Дискање болесниково.
Тишина је; Ал' не тишина блаженога санка, Већ као тишина око боника тешког; Подухује ветар, као Испрекидано, грчевито Дискање болесниково.
Хипоник познаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе, Она у болу паде. У храму тишина влада... Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо мртвачко лице са тогом покрише тада.
Ј. Дучић ЛXXXИX ТИШИНА Заборављен предео у пропланку дугом, Обале под тешком тишином и травом. Ту вечерње воде хује тихом тугом, А жалосне
Ко зна од кад тако. - Но, у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до листа. Ј.
Острво је свако У вечерњу маглу увило се тако, И дубоки снови над валима броде. Мир, тишина смрти... Али испод мора, Често к'о да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног, у дугој тишини.
Св. Стефановић ЦXЛВ НОЋУ Ноћу, кад се свуда око мене распе Тишина, и покој, и мирис од цвећа, И кад ме с небеса месечина заспе, И врели дах ноћи што ме тебе сећа, У мојој се души
Ноћ пролази мирно. Тишина и покој, и мирис од цвећа, И врели дах ноћи што ме тебе сећа, Полако се дижу у небо прозирно.
И птице неста... птице моје миле! - Да л' има Бога и сред ноћне тмине? Тишина... Само из избе допире Пригушен, сањив дрхтај виолине, Као кад жица о жицу се таре...
Попа, Васко - КОРА
је сутон Беле улице преда мном беже И прсти се клоне мога чела На коме се свет запалио Речи су ми у траву зарасле Тишина ти је разнела глас Ствари ми сива леђа окрећу По тами мога тела Опака светлост шестари 24 Идем Од једне руке до
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
У Кротону влада мртва тишина. Тек по који петао кукурекне, али се на то ни пси не осврћу. На небу светлуцају безбројне звезде; непотпуни месец тек
Оне завришташе од усхићења, и за трен свечана тишина која је дотле владала у дворани, одмени се жагором и усклицима одушевљења.
У вароши је владала потпуна тишина. Непријатељ који ју је опседао обуставио је своју топовску паљбу, а и топови опседнутих ћутали су, јер је понестало
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је владала она предсвадбена свечана тишина. Све је било чисто, побожно, очекујуће.
Унутра све више умире тихи жагор и све већа тишина осваја, па се жуборење лимених олука све боље чује, и како са стреја цуре млазеви, и све више седам црних павиљона
А после опет зазвечаше велики, тешки кључеви и кобна нека тишина и језа завлада. Само је крв јаче зашикљала на уста и уши и брже капала низ браду и чупаве груди које се надимале.
Па га остављам и бежим у другу собу. Мртва уморна спава моја мајка. У соби смо мој син и ја. Цврчи попац. Тишина. Радосна, блажена лица син мој гледа слике и сриче слова свога буквара. Ја га прекидам, зовем и узимам на крило.
“ А кад ово Бока изрече сва се судница намах у једно једино начуљено уво претворила. Настаде мртва тишина, и све се нетремице загледа у сведока очевица Ђоку Евстатовића, који ће ето сад онај густи вео таме са страшне тајне
“ У учионици, потом, завлада највећа тишина кад професор отпоче: — Било је на Власини при крају српско-бугарског рата.
дира: и фотографије по столовима и плакате посмртне у рамовима на зиду (а увек је некако полутамно у соби), и мртва тишина око куће, па онда сат који онако откуцава, момци што трчкарају негде амо-тамо да покупују заборављено и неке жене што
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И у самом зраку у коме се труни златасти, љепљиви недјељни пелуд. У недјељу је сунце више сунце а тишина више тишина него у друге дане.
И у самом зраку у коме се труни златасти, љепљиви недјељни пелуд. У недјељу је сунце више сунце а тишина више тишина него у друге дане.
Могло би се рећи „зрела недјеља”, онако као што се каже „зрело љето”. А у таква недјељна поподнева сунчана тишина зна постати неподносива. Одавна је знам!
Лежим у кревету, а слух ми је напет. У простор између мога и сучеличног павиљона запала је тишина. Мртва тишина. Као да се све иселило или позаспало. Ла је откуда дашак вјетра па да залупи нека врата !
Лежим у кревету, а слух ми је напет. У простор између мога и сучеличног павиљона запала је тишина. Мртва тишина. Као да се све иселило или позаспало. Ла је откуда дашак вјетра па да залупи нека врата !
” Тишина. Мојом собом опет је прелетио свјетлосни миш – неко је на павиљону сучелице отворио или затворио прозорско крило.
Али звука ниоткуда. Тишина. Велика, безмјерна тишина у уском простору између мене и павиљона преко пута, између мене и свега.
Али звука ниоткуда. Тишина. Велика, безмјерна тишина у уском простору између мене и павиљона преко пута, између мене и свега.
И чисто ћутилно осјећам како се, неком чудном транссупстанцијацијом, та тишина претвара у вријеме. Мртво, безмјерно вријеме. XВИИ Болничарка која ме двори отишла је на неколико дана кући.
„Црвена кућа” на осами, у виноградима преко бријега што се диже над нашим мјестом. Лагано застрто небо, тишина у кући. Час сабране шутње пред кишу.
Па је умукло и то. Тишина је сада била сасвим празна. — Него, оставимо ту метафизику, говоримо о нечем паметнијем. То јест конкретнијем.
Не треба ти се стидјети свог лица какво сам ти видио док си спавао!” Бат жандарских корака пред вратима. Па тишина: завалио се на ону бијелу клупу са решеткастим наслоном у ходнику.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... Врата шкрипнуше и она изиђе из собе...
Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котлином. Тишина! ... Ни једнога звука ни покрета... — Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку.
Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо : тишина... све спава здравим јутрењим сном... На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених снова, заспалих висина. И очију што их види моја снага.
Над земљом је сутон; а свуд по пучини Тишина се дигла да спокојством лечи: И у томе часу мени се учини, Да звук један дође, носи твоје речи. Звала си ме себи.
Свуда земља; видик пао. Влажна тама По звуцима, преко мира, лежи, спава. И тишина у долини заборава Мирно труне. Нигде ничег што се буди. Сумаглица. Ноћ без неба. Покров студи.
Спава сан среће. Дах гроба се вије Животом, болом, временом простора; Ничега нема што умрло није; Тишина пуна скамењених бора. Ничега нема; само илузије Пред пустом кућом мирног, мртвог мора. Гроб, и гроб само.
Свако јутро, вече, тишина и крик Доносе ми тајну коју носиш сама; И Док небо, земља, сâм тичији клик Причају о нади што ти крије тама, Јављају
Свако јутро, вече, тишина и крик Доносе ми патњу коју носиш сада; И док небо, земља, сам тичији клик Причају о нади што ти крије тама, Јављају
Видим једну звезду у обмани више И осећам како тишина мирише. Видим једну звезду и крај њеног доба, Једну моћну сенку што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Ноћ се спуштала, а њена тишина будила је осећања која је могао изразити само својом фрулом. Кроз ноћ одјекну заносни звук фруле усамљеног чобанина.
Ћипико, Иво - Приповетке
Док вјетар хуји преко њихових глава, у заклоници је тишина; тек кад јачи удар вјетра насрне на гране других танких жбунова што у пукотинама манастирскога зида расту, оне се
успрене и опет сам собом говори: — Ево звијезде трепере, ено брод стоји усред мора као закован, нема ћуха од вјетра, тишина је као у леду. —Устани! — одмаче се изнебуха од прозорчића и пође прама кревету.'— Устани!
Сједећи под њим, доји своје чедо, а како је уоколо тишина, лијепо се чује лакомо дјетиње сисање. Јутарњи лахор престао је, па лађе по пучини чекају свјежи маестрал да духне да
Прво времена утишао је маестрал и настала потпуна тишина. Овај подмукли тајац у љетњему дану не слути на добро. Антица чека, и немирна је кад сунчеве свјетлости нестаде за
А сунце очас освојило и море и шкољ, и топли дан убио јутарњи свјежи сјеверац, па настала тишина. Око ручана доба, рибари, довршивши посао, наложише ватру да испеку на жеравици преостале срдјеле.
Рибари чак и мреже што се сушијаху сакупише, нека нијесу на догледу побожноме народу. А вријеме је угодило, тишина је као у тлеху; у дугоме затону море се тек повија, бродице се лагано љуљају, а пучина дршће у сјају сунца што се
Мир и тишина. У хладу, чучећи, одмара се понеки верник са својом породицом и, као да су на њиви, залажу се јелом. Па одједном, у
Неке се испрсише, жељне још да живе; неке леже напола закопане, а неке тек вире. Мир, тишина, џамија затворена ћути, минарету не да одушке огромни платан, а око гробнице некога везира, ту убивена, зује јата
Њихове контуре губиле се у сијасет мистичних облика, а минарета продирала високо у небо. Тишина; само беле чесме јасније жаморе, певајући песму топле ноћи.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
да говорим наглас док у устима држим камичке53); отуда и потиче усиљеност; као и потреба да се досегне унутарња тишина”. 54 На то Дмитриј Лихачов даје овакав коментар: „Шта рећи о необичној форми књижевног дела А. Белог?
накит, па захтева да се и он, поред ње, кроз узан прозор нагне не би ли доле у трави угледао накит: „Била је потпуна тишина.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Невен« 1881. ЛАКУ НОЋ (По немачком, уз слику) Сунце седа, ветар дрема, тама пада, А тишина молитвена морјем влâда. Ситне вале задњи зраци сунца злате Кô поздрави из даљине непознате.
Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла. Чека се, чека се — Али Бога нема. Још нису пресмагли Задаси из гроба, Којим’ смрде
— И потада више пути бива Иста слика на мору живота. Измами нас тишина, ведрина, Завара нас далеко од брега, И ту с’ дигне као ала љута Бура наших, бура туђих страсти, Бездна зине да
»Зимзелен« ДЕСКАШЕВ И БРАНКО Кад Дескашев крочи На више стȁјало Па запева: „Гусле моје, Овамо те мало!“ Тишина застрепи, Око нам заслепи И разли се сета Као мирис тужна цвета С неког лепшег света.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра из чијег камена чудовишне птице
иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из
не оду са земље све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо молитва Треба се молити смрти за свој живот а тишина ће сачувати скамењене лобање за кишу лица и неба за врата од песка и црне ће руже процветати дуж путева отворених за
Краков, Станислав - КРИЛА
Још су две такве жуте т довале у ваздуху. — Какав смели вираж... Одједном се хука истопила. Тишина тешка, страховита. Чуло се како звижди и крцкају везе на апарату. Мотор се Елиса се угасила и од чаробне постала вом.
Облачићи се хтели прикачити на крила апарата. Тице су вијугале, пеле се, измицале. Потом на небу тишина. По селу се црнеле порушене куће. Неко је износио побијену децу.
Васељена је била пуна црвених бакцила. Када су Цигани престали са Марсељезом, и настала тренутна тишина, чула се далека грмљава топова, можда чак тамо са Вардара.
— Гррру... Као да задрхта земља. Потом тупи пуцањ пушке, и опет тишина. Ноћ је као пред буру. Тамни се облаци навлаче и гуше уплашену светлост неких будних звезда.
Чуле се последње заповести: — Ни ватре, ни говора! Горе на гребену били су ровови. Тишина влада над полеглом масом људи.
Поноћ је давно прошла. Опет је тишина на фронту. — Је ли нађен и други митраљез? — Није, однели су га собом... — Фић, фић.... пак—пак, пак—пак...
које се оцртаваху сада јаче, када се на највишој коти изнад села закува, затутњи, закркља, па одједном све умуче. Тишина која настаде би мучна и тешка. Осећа се да се тамо нешто догодило. Војници узнемирено подижу главе.
Погледи се сретали и питали: — Да нису опет положај узели?... Сад ће нас напред... Али они ипак нису пошли напред. Тишина је и даље владала на положају, само мало после поче непријатељска артиљерија да грми. Погледи се поново сретали.
— Аероплани, тврдили су други. Но нико није чуо експлозију бомби. Настала је поново над градом тишина. Пробуђени су поново поспали. Само је у лекарској вили светлео један прозор.
Одједном је нешто закрчало страшно. Терет се скинуо са њега, и за тренутак је настала тишина. Чекао је. Као да је неко главом ударио о зид. Ништа се више није чуло. Дугме је кврцнуло и светлост се упалила.
Петровић, Растко - АФРИКА
вештица, фетишера, људи–пантера и антропофага гнездо спуштено међ високе планинске литице на самој ивици прашуме. Тишина дивљине је апсолутна око њега.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Дан је био диван и свеж. Јутрења магла тек се уздигла, а ваздухом се разлила нека прозрачна светлост, нека блага тишина, неисказано свежа, величанствена и заношљива, а кроз ову тишину проламала се тутњава топова, као звуци удаљене
Овај светао дан, ова тишина у природи, ова потмула тутњава с бојнога поља, све је то чудно дејствовало на ме, и ја се удубих у неке невеселе мисли.
Ја остадох да дежурам у канцеларији. У целом је дому владала мртва тишина, само се у авлији чуло одмерено корачање стражара. Отворим прозор И погледам напоље у ноћ.
Хоћ није била месечна али је доста видна. По логорима су давно догореле ватре и провидљив сумрак и тишина притискивали су целу околину. Била је врло свежа, готово 'ладна ноћ; ја упитам стражара: — Је ли 'ладно, војниче?
Наскоро и то престаде; турски топови послаше још неколико метака за нашом војском, па и они умукоше и наста вечерња тишина која се чудно одзиваше у души после онолике дневне хуке и урнебеса.
Пролазећи кроз мостобран на левој обали Мораве, где је било наше војске, пуковник Комаров ми рече: — Каква гробна тишина овде влада! изгледа као да сваки и несвесно слути важност данашњега догађаја.
изгледа као да сваки и несвесно слути важност данашњега догађаја. Дај Боже да се ова тишина замени довече песмом и весељем у славу добивене битке.
У шанцу је владала мртва тишина. Војници с пуним пушкама стајали су ћутећки уз бедем. Пуковник Караџић ходао је по шанцу поводећи се.
1) Логорске су се ватре већ давно погасиле, поноћ превалила, мртва тишина царује над успаваном војском, ја почаркујем мој догорео пан и пишем дневник, а кадгод упрем поглед у тиху ноћ, чини ми
Пошто назва Бога, прва му је реч била: — »Браћо, имате ли ви поверења у мене? — У скупштини завлада мртва тишина. Ми смо били као окамењени и подуже време нико не одговори ништа.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХХХИ Ала су нам срца близу! — Слушај, драга, тишина је, По куцању рекао бих, Заклео б’ се једно да је. Ох, како би била празна, Једно друго да не чује!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Изгледало нам је као да су се збунили, јер су наједном замукли, и на фронту завлада тишина. Покушавао сам сада да се снађем у рову. Лежао сам поребарке и рукама одмеравао дубину и ширину.
У почетку учестано, потом и они све ређе, док се најзад не ућуташе. Завладала је тајанствена тишина. Наредио сам ипак највећу опрезу. Сви војници били су у клечећем ставу и зурили кроз пушкарнице.
У неко доба ноћи Бугари се притајише. Штитиле су их жице, те су ваљда мало спокојнији. Планином је овладала језива тишина, да човека страх ухвати. Иако је непрозирна ноћ, мени се непрестано причињава као да видим неке силуете како промичу.
Али трзао сам се у неколико махова. Једном без икаквог разлога, јер је на мом делу фронта владала тишина. Али пред зору пробудио сам се због хладноће. Осетио сам луду жељу да попијем нешто топло.
А треће чете још нема... С оне стране реке влада мртва тишина, као да су заборавили на нас. Нико од нас не сме главу да промоли. Повремено запрашти митраљез.
И зато када „Позитив“ прилегне, потпоручник Бора, звани „Клинче“, умирује остале и вели: — Пст... Молим, господо, тишина, Бранко изазива температуру. — Онда му приђе и саветује да поједе главицу пресног купуса и попије литар воде.
— Овде можемо да се одморимо. Ово је место заклоњено. Сели смо на камен и запалили цигарете. На фронту је била тишина, коју прекидају повремено пуцњи наших и бугарских стражара.
Мало подаље лежао је леш оног бугарског војника. Ветар је дувао и уз цику струјао између жица. На фронту је била тишина. Ваздух је био прозиран и чист, а преко бугарских ровова видело се надалеко плаветнило неба.
Онда баци шлем на кревет, протрља чело и скрушено седе. У земуници је владала гробна тишина, као да међу нама лежи мртвац. Мачка се протегли и скочи му на крило.
Пред нама је непријатељ, а горе небо. Све је недостижно и несхватљиво. На нашој осматрачници завладала тишина. И посилни се чак притајили. Обузима ме нека мука. Хтео бих да изађем, али наићи ћу на Луку. А ја му се покорити нећу.
Тешки застори падају испред прозора, чувајући брижљиво ово склониште и од најмањег зрака. Тајанствена и нема тишина. Завалио сам се у фотељу, и запалио цигарету, посматрајући свога друга, који је покушавао да отвори једну кутију.
Ми смо се само згледали. Сад, пред суђеним часом, хтели бисмо да још мало потраје ова тишина. Јер ко зна шта нам носи сутрашњи дан. — Господо, зове вас командант — извештава посилни Исајло.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Тако једни и други и трећи ден прође, Когда св'јет на земљу и тишина дође. Тогда сја чињаше нес град б'јело море, Домови и тороњи — б'јеле морске горе.
— Тако нас живот сваког поји редом Бедом и једом. Мирно је гробље; вечита тишина Уморне кости у објат’ја прима; Нит’ сила злобна, нити отров гњева Тамо доспева. Хоћеш слободу? Наћи ћеш у гробу.
Велика тишина бијаше, и наједанпут у соби испод спода (Родиум), као издалека, зачуше се тужни гласи песме Ах, престан’те, невине,
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Кад Јаблан поједе жито, леже и он код свог доброг друга. Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућâ, што се у полукружном, непрекидном низу протежу
Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије
МЕЈДАН СИМЕУНА БАКА Тишина. Само котао кврца и каткад варница прсне, па се као у љутини распршти и утрне. Кроз поразбијане црквене прозоре шири
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Без крика, без циља летеле су вране. Црне, истоветне, страшну причу зборе, Како је ужасно с другим једнак бити. Тишина: пролазност И вечност се боре. Све крај мене пада у њихове нити. Ала је ужасно с другим једнак бити!
миришу страсти, Кад небо трепери, кад блиста ведрина, Кад се река вала мрачна кô сабласти И црни се борје, царује тишина. Та свечаност пуна чаробности неке Тако је далеко — пуна чаме гнусне.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
На нама је да спасемо државу; у нас, у овоме часу, гледа и држава и династија! (Општа тишина. Он их посматра, и пошто прошета два-трипут размишљајући наставља.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Песник ноћи, потмулих тишина, стрепњи пред непознатим, Јакшић је у својим родољубивим песмама грмео гневом против туђинских освајача и домаћих
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
текла са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо Млава.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И ја бих у вреви да врвим, осама на тргу ме снађе, тишина њином хуку: куд они шестарим, са рујних лица штијем лобање коб. Прострели, о, прострели ме раба.
Ох, то је, то. БРАТУ Ослушни, запојем, прени тајном. Тешко ми срце, превире тишина у вино, до дна искапи. Јер није ово сетва, кукољ ни клас. Пјани ћув само прôђе и зашумело.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Он је са собом већ био свршио, био начисто. Али било је тешко у кући. Чудна, пуна страха, зебње била је нека тишина, неко мртвило. Као да се нешто откинуло од куће. Отац Јованкин и мати већ се никако нису виђали.
И добро му дође што остаде сам у дућану. Затворен, у мраку, без светлости, знајући да је свуда већ мир, тишина, по чаршији нема већ никога, сви отишли кућама, вечерају, лежу, а он сам. Добро му дође та самоћа.
извучено, једно преко другог у нереду стајало, и у исто време слушао отуда свирку, гледао како што јаче ноћ, мрак, тишина и хлад, то јаче отуда свирка, песма бива и овамо у чаршији осваја, опија.
Младен је то волео. Чисто му је годила та кућна тишина, укоченост. Оно вечито проветравање бабиног сопчета, оне испред куће на ужету поређане испарене и вреле њене хаљине,
Ћипико, Иво - Пауци
Па одуши и за неко вријеме настаде тајац и завлада сњежана, велика тишина, озбиљна, неоскврнута и бијела као и свијетла појава ноћашњега новорођенчета.
—На путу је, — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан. — Не велим ја ... Око њих је тишина, чује се само зујање лептира и боја што их сунце буди; оно је већ освојило и долове у планини и завирује чак под
Стисну још рукама слику и безнадно је спусти у ковчег... .. ... У соби је тишина, а са улице чује се весели смијех чељади, ходање и дозивање.
и увалама; блажи га даљина мора што се с небом спаја, губи се преко високих прекоморских брдина и наступа сјета, тишина и бесконачна чежња... А боровик сјаји се на сунцу, лагано жамори, а дебели мрки хлад тајанствено привлачи к себи.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Наредио сам да се прекине сваки покрет у Кули. Да влада потпуна тишина. Намеравао сам да их збуним. Мислио сам овако: ако се ниједан од мојих људи не помоли на бедему и ако никакав звук с
Кад је завладала тишина, довикнуо нам је крештавим гласом да ће нас све побити ако се сместа не предамо. Онима који до смираја положе оружје,
мисао могла да опстоји у човеку, да се зачне и почне расти, потребан је мир, оно гњило млако чиљење времена, она тишина што се растаче у стварима. На гунгули и вреви она не живи, ту страда као крхка стабљичица у олуји.
Непогода је прошла брзо, ветар се потпуно утишао и глува тишина је заменила буку. Танко прамење дима на догоретинама звонаре, крш поломљеног грања, шиндре и одваљених плоча, рупе на
Овде: блистајућа месечина на блистајућем Вилинском гумну. Тамо: рат, крв, јауци, смрт. Овде: тишина, шуморење Белог потока, вуге у жбуњу.
И даље је стрме падине брега засипао снег и била је глува тишина. Мрзли су се онде, хукали кроз скочањене дланове, ушмркивали слинаве носеве и цупкали. Залутали су! Дадара да залута?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Можда чекаш снова поништену славу, Тај блеђани призрак будућности неме? 1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО! Сумрачак пада; тишина се свија, У милу тоне васиона сва; Вечерња звезда трепери и сија: Весело све је - само нисам ја!
Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна!
У своме станишту милом Славујак у сну се прену и нагло лепршнув крилом Отреса студену росу. Свуд блага тишина влада, Само што бистра вода с кладенца роморећ пада... 1885. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла.
беседи с њим; Где молитва шуми по чудној самоћи, И к небу се диже од измирне дим, И шум тихо струји од Мртвога мора, И тишина веје са прастарих гора. 1887. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј.
“ И пастир иђаше њојзи, занесен мислима сретним, Да вечно остане тамо. А месец двороги светли... На обалама цветним Тишина влада само. 1888. ПРЕД ТРОЈОМ Дан је окончан бурни.
1889. НОЋНИ ГЛАСОВИ 1. На пучини плавој тишина почива, За Олимпом сунце у тами се скрива. Са галија царских, што на мору леже, Кроз вечерњи сутон пуцањ се разлеже И
Где је пастир? Мома? Нестало их! Нема! Свуд је тихо, мирно, тишина је нема; Само лаки вали у кругу се губе, Па студеном струјом обалицу љубе...
1880. ВАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ Над умореним Паризом тавна се спушта ноћ, И тавни плашт увија зрак и свет. Тишина мртва. Лахора благим летом Непокренут повијен снева цвет.
Ликује Карло. И гробни мир и поноћ, Увија плаштом поражен смрћу свет Тишина мртва. И тихим, благим ветром Непокренут повијен снева цвет... 1881.
Ипоник познаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе Она у болу паде... У храму тишина влада, Четири сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо, мртвачко лице са тогом покрише тада.
Огрну чохани ћурак и на двор лагано дође, Па тако, у мисли занет, усамљен ходати пође. Тишина владаше свуда. Сва чељад на дому спава, Дубока царује поноћ и нигде живога јава.
Но њега не беше тамо. Стравична тишина нека владаше у пољу само, Кô да је престао живот под струјом мртвачког даха, И грешна жена се стресе од неисказаног
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
и турске дипломатске визе, патријаршија, ручак, конференције, инструкције, паковање, опроштајне посете, а данас мир и тишина. Ручао сам у возу још боље но јуче у патријаршији, а у друштву господина Митрополита, мога сапутника у истом послу.
Наста тишина. Јасним гласом и одлучним речима изјави он тада да одбија да ту руљу призна за легалног представника своје пастве и да
Поштовани доктор Винцент биће тако добар да о њему реферише. Настаје тишина. Све су очи упрте у Винцента. Пошто је дотерао своју разбарушену перику, он устаје достојанствено са свога места.
“ Младића обли румен, очи му засветлеше, а ноздрве задрхташе. „Јесте, господине сенаторе“, рече он одлучно. Наста тишина. Чуло се само куцкање часовника који је стојао на камину управникове собе.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
с рђавим вестима, и најзад депеша Петровој жени: да морају одмах натраг, „много је ларме у лечилишту, Петру треба тишина”.
— Ми најбоље знамо која то тишина — смешила се стручно млада гробарка у разговору с једним парастосом, годишњим, доста веселим, чији су приређивачи већ
А ти још мало поседи код мене, код твоје Нене, која никада није ишла на бал, нити носила шлеп и лепезу. — Настала је тишина, она пријатна домаћа тишина у којој понекад има рајског мира и споразума. Госпа Нола поче дремати. Бол збиља одумину.
— Настала је тишина, она пријатна домаћа тишина у којој понекад има рајског мира и споразума. Госпа Нола поче дремати. Бол збиља одумину.
— Седи, и причекај. — Госпа Нола изађе и брзо оде у правцу кујне. Врата на кујни, и онда мртва тишина. Чуло се канда у целој кући до тавана како Милушић, кога нису примили, рамље низа степенице, дрвене, шупље, старинске,
Јулица је хтела да остане да спава са сестром, али Нана не дозволи. Раскинуше се најзад, наста тишина, госпа Нола уђе у своју собу.
А отац мој сваки час направи неку сцену... Како је овде тихо. Толики свет ту живи, и мртва тишина. А у једној породици од неколико чланова, никад мира... У нашој кући, свему је крива сиротиња.
— Само су по ивици шуме сечене гране и купљени суварци, и то је био безмало сав приход Стефанов од „горосече”. Тишина и тајна шуме усхићавале су га, бескрајно га усрећивале. Марија и Стефан имали су двоје деце: Лександру и Јосифа.
По паланкама, сем у поноћ, има још једно глухо доба, а то је у подне. Има поноћна тишина, има иста подневна тишина. Пусто је у поноћ, пусто је у подне. Има пауза живота у поноћ, и иста таква пауза у подне.
По паланкама, сем у поноћ, има још једно глухо доба, а то је у подне. Има поноћна тишина, има иста подневна тишина. Пусто је у поноћ, пусто је у подне. Има пауза живота у поноћ, и иста таква пауза у подне.
Стид и срам је погодио паланку право у образ и у срце. Мртва тишина усред поднева. Људи, браћо! Мртва тишина. Смрт је према томе мала ствар. Стид и срам су опоганили живот.
Стид и срам је погодио паланку право у образ и у срце. Мртва тишина усред поднева. Људи, браћо! Мртва тишина. Смрт је према томе мала ствар. Стид и срам су опоганили живот. После смрти остаје туга; после срама остаје смрад.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Зар су мало пута команданти састављали извештај онако како је њима годило... Залутао сам, ноћ је... Застао сам... Тишина... Седео сам укочен на коњу, бојећи се, ако се покренем, да ће стотина људи полетети на мене. Свеједно који.
Настала је мучна тишина. Али Живадин прекиде: Господине потпуковниче, мени је јако жао што су моје речи дале повода да тако мислите.
на широке просторе, на хладан ваздух, на шуштање лишћа и лепршање ноћних птица, те нас сада мучи празна и пуста тишина ове тескобне кабине. Неко предложи да изиђемо на кров лађе. Палуба је широка, могао би се батаљон постројити.
Мрачно звездано небо ћути. Страховита тишина лебди над земљом. Све нам се чини да и природа узмиче пред страшним призором, који ће настати са освитком дана.
Опет два пуцња један за другим. — Извиднице — рече неко. Дрхтава језа прожима луде. Настаде мучна тишина. Командант спусти дурбин низ врат, подбочио се рукама, обухватио зубима доњу усну и напрегнуто ишчекује.
У скорој прошлости, још се памти, планине су биле беспутне. Величанствени мир и тишина владали су свуда унаоколо. у подножју планине, између питомих кестенова, чобани су напасали своја стада.
Ноћ је била свежа, те скидох шлем да мало одахнем. На фронту је владала тишина. Чуо се само тајанствени шум од кретања удаљених муниционих колона и артиљеријских кара.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Чак је и ветар над Царевином утишавао глас, је ли птицама преостало ишта друго? Као стаклено звоно тишина је поклапала Царство.
Пекли су Златокосу њихови погледи. Прљио јој је образ њихов дах. Тишина је била тако потпуна да се чуло како листак на земљу пада, када се младић сабра и рече: — Шта ти је дрбуга жеља?
Људи сопственим очима нису могли да поверују. Догађа ли се све ово или је о ружном сну реч? Тишина, тежа од камена паде између младића и Златокосе. Младић тихо упита шта још хоће, а девојка нестрпљиво забаци главу.
Али не затвори Варалица око, нити се маче да хлад нађе. Шта је, ту је: узмака нема! Зачуди Варалицу тишина у којој се ни лепет птичјих крила, ни шум ветра није чуо.
А онда свану и јутро у којем звоно остаде немо. Као камен је тишина притискала село, а нелагодност расла. »Успавао се старац!
Како је слатка била тишина! Како је нежно падала на људе и на поља! Људи су ћутали као да се плаше да је не поремете својим гласовима.
Али, зна да је Мицко, одједном, ишчезао и није се вратио никада више... Тишина и самоћа стегли су се око дечаковог грла као гвоздени прстен. — Мицко! Мицко!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Чукундједе, ево и мене, побјегох у хајдуке! Тишина. Над хајдуковим гробом само тихо шушкета крушка ситним изједеним лишћем, али се дјечаку чини да га његов давни предак
Онда састави руке око уста и јави се гласно и отегнуто: — Ку-ку- ку-ку! Тишина. Шапуће само устреперен лист и негдје шушка сакривен кос. Мачак се растужи.
Кврц! — одједном пећина ишчезну у потпуној тами. Мачак дрекну: — Ајој, пали лампу! Тишина. Из глуве вјечне таме никаква одговора. — Јованче! Јованче, гдје си?! Опет ни гласа.
јер им се све чинило да ће се сваког часа испод ниских каменитих сводова чути нечији тајанствен глас: — Еј, ви тамо, тишина! — Да измјеримо дубину? — прошапута Мачак. — Мјери. Мачак спусти у воду конопац на коме је био везан камен.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
О томе стаће се велика тишина, јерно њихов господин, који је испочела основао на води земљу, стоји на њима, и држи их да се не колебљу...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
у кући Мана кујунџије несрећа. Она лепа идилска тишина претвори се у паклену досаду. Јевда као убијена, а Мане зловољан.
Зато се крила по комшилуку. Недеља је. Код хаџи Замфира после подне тишина као и у свим кућама где се целе недеље радило а недељни дан жељно очекивао.
А чим је он прилегао, целом кућом је одмах овладао неки дремеж и царствовала нека свечана недељна тишина, јер кад хаџија спава, не смеју ни врапци испод крова џивџакати.
да ће бар ту, у старом и скровитом и мирном свом гнезданцу, моћи одахнути мало и утешити се; да ће му кућна ноћна тишина и благи санак бити мелем овим новим ранама његовим...
И годила му та свечана и побожна ноћна тишина суботске ноћи и полутама и светлост од кандила, које је на махове час тињало час плануло, па се светлост и тама
А тако је некако баш и било. У кући Замфировој доиста је било нешто тужно, нешто све расејано, неки умор и тишина целога тога дана, све док није у сам мрак банула у кућу тетка Таска, и с врата, пре „живо здраво“, сва задувана и
Задубио се у оправку муштикле. Сам ради, јер је малочас послао све млађе из дућана н остао сам. Тишина. Замфир разгледа по дућану и изјављује од времена на време своје и чуђење и задовољство, а Мане се удубио у посао, па