Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Свака беше за Те рана која тишта, А свака реч ехо Твога страшног слова: И сада Ти кличу само с губилишта, И сад су нам гробља већа од градова.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па бијасмо свакада весели, Истина је, грдне су нам бриге Задавале те проклете књиге, Ал' кад књига понајвише тишта, Латисмо се красна шуровишта, Или чамац лагани узесмо Па с' на дунав ладни навезосмо, Свукосмо се па за часак тили
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
А кад падне вече и вечерњи мир, Зашумиће јаблан, протећи ће вир. Причаће ми тугу у путника тог Што му душу тишта са удеса злог. Причаће ми млоге радости и јаде. Саломљену веру, покошене наде.