Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
мину срећа, Та кад оно прискочила млада, Сва ван себе од слутње и јада, Кад дохвати вранца за вођице, Како ли је тиште немилице. Па ко знаде како може бити, Може тужна јоште погодити.
(19. јануара 1849) БЕЗИМЕНА А Мој брате драги, мили, Ал' ме тиште ране, Раниле ме девојчице Гиздаве, млађане. Ал' ћу им се осветити, Ао, мили побро, Док се само поприватим Своје
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И тонови пиште Погреб идеја и нестање труло Болова, сенки што даве и тиште. Прошло је, прошло све. И сунце жали Растанак мој са болом, и без воље, Снагу и нежност што су тужно пали
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Спомени давни тиште, тиште, И с њима век се чами. ...Јеца и плаче давних дана Поспана, болна, и лагана, Јеца и плаче у тој тами, К'о глухи
Спомени давни тиште, тиште, И с њима век се чами. ...Јеца и плаче давних дана Поспана, болна, и лагана, Јеца и плаче у тој тами, К'о глухи жубор
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
никад пала ни једна једина отворена ријеч, али се осјећало да је то за дједа један од оних муклих болова који стално тиште и који трају читав живот, ако се никад и не спомињу.
То траже фризерке. А фризерке нису човјечанство. Човјечанство, напротив, тражи баш романе који тиште на зуб који боли. Човјечанство се прозлило, мој господине. Оно је добило перверзне укусе.
Младе клице мучно прорастају покров сагњилих откоса што на њима тиште, пробијају се на свјетлост, још блиједе, трептаве у сунцу.
Стропови и куполе људских здања, ма како високи били, убрзо почињу да тиште на моје тјеме. На отворену, тај притисак ишчезава.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште. НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан. И кад се анђô среће насмеши на наш род Одмах и демон раздора у цвету гуши плод.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сабље звече, Брда јече; Крв се лије, Срце бије. Коњи вриште, Мајке пиште, А јунака ране тиште. Сложно, браћо, Србин бије; Милош гди је? Мурат лежи, Турчин бежи, Србину се срећа смеши.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
1862. ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ Ране моје љуто тиште, Мила, дивна Црногорко! Моје груди помоћ ишту, Испаране на бојишту. Помоћ, помоћ, Црногорко!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Зурећи горе, пред твоју Кућу бих стао доли, У твоје прозоре гледô, Док срце тиште ми боли. Ја знам, ти често из окна Гледаш где ја, са својим Чежњама, на месечини, Као стуб један стојим.