Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Неко жестоко тиштање у једно бедро пробуди га... Погледа на прозор, већ свануће... »Их, шта ли ме то тишти? Мора да сам се убио негде синоћ.« Оно тишти једнако. Помаче ногу, опази нешто тврдо под собом.
Погледа на прозор, већ свануће... »Их, шта ли ме то тишти? Мора да сам се убио негде синоћ.« Оно тишти једнако. Помаче ногу, опази нешто тврдо под собом. Придиже се те свуче чакшире, које беху још прилично мокре.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Не говори тако, побратиме! — махну руком Зека. — Не бих, да ме не тишти та невоља!... Знаш ли ти да бих се ја сит наплакао, да ме није стид плакати!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Да знам од куд тишти на дну душе тајно Неки мир што шуми, и песма што ћути, Док, кô задње птице кроз вече бескрајно, Очајно се журе
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ: Опасност, разуме се да је то опасност! ЂУРИЋ: И брига која у овоме часу вас тишти не може и не сме остати само ваша брига; то је брига целога друштва, то је брига и саме државе, ако хоћете.
Матавуљ, Симо - УСКОК
које представљаху „адмирал“ и „капетан“, а на крају ђакон дохвати и Јанка, питајући га: је ли се зажелио жâба, тишти ли га пушка за појасом, је ли згодан велики тур итд., чему се Јанко од срца смијао.
Милићевић, Вук - Беспуће
Они се пољубише и пошто изредаше обична питања, заћуташе обоје. На оцу се опажаше нешто плашљиво, нешто што га тишти и смета. — Шта ради мама? — запита она послије ћутања.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Доба друго, кишовито доба Тишти што је лекар излечио, Прамалећа слатке опомене У ме јадна доводи уништене. СТОЈАН И Долине, брда и тутње и
И олово све постаде Па на срце јадно паде. Тешко ли је, ала тишти, А не може да пропишти, Ох, сними му терет, сними, Сними, Боже, ил' га прими!
„Брже, брже, тамо к реци!“ Па понеси и потеци; Ал' кроз нојцу зрно пишти! Ох ајдуче, да л' те тишти? Зрно стиже, Ето ајдук паде ни се диже, И њег' лоша копца снађе — Ту за облак месец зађе, И тавно је, сасвим
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Шта је теби криво, дај реци једном? — Криво, велиш? Не знам, брате. Савило се нешто на срцу, па тишти, а шта је и зашто је, питај бога. — Јесмо ли те нешто увриједили, а?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Вас двојица, који сте у истој батерији, нисте у стању да се споразумете о једном питању које подједнако тишти и једног и другог. А хоћете да се милиони људи разних раса и племена споразумевају преко граничних каменова.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
О, шта ме тишти као гвожђе врело? Знао га нисам, па зашто бих плак̓о? Знао га нисам, па зашто те, рако, Не смедох тада погледати смело?
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
киша оштрих зрна, Где потмуло грми страшна канонада, И застава смрти лепрша се црна; Где злокобни јарам још робове тишти, А земља од кише и од крви пишти. Преци ће се наши из гробова дићи За последњу борбу!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
На штапићу иде, клеца, Јад га тишти, јад големи; За њим трче мала деца, Он их моли: Опрост'те ми! Очи су му пуне суза, Речи су му пуне јада, Он се сећа
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Али не, ми то не би волели јер је судар потребан: да би оздравили рану што нас одавно тишти и јер је потребно да се већ једном све сврши, да се не [...] учини крај и да се иде кући. Кући?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
од мене; али од некога коме је лако бити паметан и разборит јер није у питању његова кожа, од некога кога не тишти оно што тишти мене, који не зебе од онога од чега забем ја.
али од некога коме је лако бити паметан и разборит јер није у питању његова кожа, од некога кога не тишти оно што тишти мене, који не зебе од онога од чега забем ја.
Понекад ми се чини да у свијет гледам очима на чијим вјеђама тишти сањиви умор читавог једног геолошког доба. Лежим спуштених капака и једва чујна била у жилама запешћа, и чини ми се да
Ћипико, Иво - Приповетке
Идем! — рече у сузама парон Зорзи кад се жена срдито одмаче од њега. Полако силази низа стуба. У грудима га јако тишти, плакао би. Отвори кућна врата и устави се на прагу. — Морача, збогом! — јави се. Жена не одговори.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
О, дај ми снаге над силама грубим. Врати ми сличност да усним, док страва Тишти ми чело и ниче на столу. Она је део предела што спава.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
„Бунтовник грозан!...“ А зашто?... Ево! Осмелио се човек згазити На тежак колут ланца рђавог. „Гвожђе ме тишти!...“ То што је рекô, Заслужио је давно вешала! „Синџир ме мори! Груди прснуше!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
« Па после свију напора и скупих жртава робови опет да остану робови, а Србија сломљена, разорена. Али тишти и сама помисао на ову црну могућност.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ми, И горко пиће гаси нам често жеђ Кад нож неправде љуте коље Децу и жену, и старце, или Кад тајна замка веру нам тишти, и Совјест пристеже. Обрана томе кам'? Кам' крило слатко, моћни заклон?
Предмет сваки на ме зјаје, Једна страст ме другој даје. Душа клоне, серце пишти, И ја не смем казат гди ме тишти. Иштем, просим свуд забави, Да ми серце заборави Ону која ме пленила, Ал' све всује, не да љубве сила.
Да противност сад ме гони, Бреме тишти несреће, Пода мном да брег се рони, Тре м’ убоштво највеће, — Дајем саде немарен’ју.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— ЈЕЛИСАВЕТА: Па?... Капетане! КАП. ЂУРАШКО: Па: „Латини су лукави, Јуначка мука тишти лисицу...“ Противници ти тако говоре.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Уистину, чини ми се да ову стару и изнемоглу престоницу наши владалаца тишти некаква тешка, немила туробност и страшно проклетство минулих, са'рањених поколења.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1916) БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?
Ћипико, Иво - Пауци
Двориштем разлијега се дивљи кикот младости. А њега у грудима нешто тишти, па неће да му даде одахнути. Гледа своје село, бијесну буру што се пуши морском пучином, осјећа зимску студ, а мајка,
По подне одјурио је у поље, изван града. Очај, чама и силна туга глодали га. У грудима га тишти, не може да мисли, не може ни да осјећа.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Кувар на жару распоредио велику парчад меса а под пепелом у црепуљи тишти се пресан пшенични хлеб. Али ипак, дуг, вијугав прашњави друм. Покуњени коњи, крмељиви, снуждени.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
С криком лете ждрали више моје главе, И губе се тихо у даљине плаве. Што сам тужан тако? Шта ми тишти груди? Увенула младост, ил' одбегли мај? Куд ми сетни поглед у даљине блуди? И чега се тиче горки уздах тај?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ипак није могла сакрити да је пуна брига, да је нешто тишти. Нас две позване само сутра на вечеру код Протићевих, а то је први комшилук Лазарићкин. Ваљда је тамо што продрло.
Рим је храм, школа, и лечилиште... Понекад ме само много тишти мој стари бол: зашто од читавих разреда, од даровитих људи, од истрајних озбиљних радника, остане само дим?...
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
се како варао и ласкао, ил' му чим да би претио и уговарао се, не хајао ли, — оно се повраћа те повраћа, те дурма те тишти, при и суди те што си то упословао; на мисли износи ти прави суд.