Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' у чети јунака не има, Гледну даље, и заман бејаше, Већ за њега запитати шћаше, Ал' ето га, ето сивог тића, Иде Стојан и води вранчића, За њим ступа љуба вереница, Тужна јадна кâно робињица.
Она паде на земљицу хладну, Паде доле па се обнезнани — А мој брате, таке јаде мани, Гле Стојана, гледни сивог тића, Он удари претилог вранчића, Срдит био, срдито удрио, Срдито му коњиц захватио — Сви за њиме — коњи се слегоше,
цвијећа, Чета, брате, горскијех хајдука, А једина још Србину рука У тој земљи — Бог јој помогао, Па јој више таких тића дао!
Боже мили, да вељега чуда! Што почини неколико тића, А још веће што за дуго није, Већ од скора, од Ђурђева дана, Па већ каквих оста двора пустих, Каквих ага нестануло
Ал' сад гледни тамо оног тића. Побратиме, то је попе Мића, Он се бије с Турци јањичари, А попева као на свечари, Кад се ломе те пусте чеснице И
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Запалио лулу, Пољубио булу, Па - умро. Ј. Јовановић Змај XXXВИ Два се тића побратила, до два сокола, Посред боја, посред мила, посред покоља, Крили су се загрлили побратима два, У бој лете,
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Управо, Амор и Кића Гађаху пастирку малу уместо шарених тића, А тицâ за јатом јато над њима весело стиже, Од смеха, цвркута, трке граја се у небо диже. „А, чекај!