Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Кад буде готов, Димитрија гологлав, онако накарађен, скачући с једне на другу ногу, враћа се Тоди и показује јој своју накарађено ошишану главу.
Па онда као луд, бесан од неке среће и радости трчао је, играо махнито, витлао се и сваког је часа трчкарао час ка Тоди, час међу госте...
— Хајд, спреми! А Димитрија се згрнуо па ништа не разуме. Одједном се окрену и брзо отрча Тоди. Тода беше усред другарица и рођака. Све се праштаху и плакаху заједно с њом.
Он једнако ћути. Тода му приступи ближе и упита га благо. — Кажи, Димитријо, кажи ти твојој Тоди! — ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима. — ’Оћу, али не бој ми се ти!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
О дружеству ко сме слово рећи Тоди? На сенку се срди што поред ње ходи. Пре би прстом турску Србију потукао Него што би Тоду на игру довукао.