Јакшић, Ђура - ПРОЗА
сумњи нема политичких основа, онда, господо, да се не зовем више рођак Мате клозера и његовог брата, пресветлога цара Тодора из Абисиније. — Ко зна, можда је баш и од самога Гамбете? — Можда је и од Рошфора? Или од Маркса из Лондона? . . . .
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” Ручаше побрзо, пак онда узеше мога брата Николу и нашега слугу Тодора међу се, и одведоше са собом до у село Јасеницу до оне чесме, пак и̓ врате оба натраг.
Црњански, Милош - Сеобе 2
а које је сад, у колима, била узела дадиља Трифунове деце, Стаменка, жена Цветка Вуцанича, црквењака Трифуновог попа, Тодора.
се несретни национ њихов дигао из оног јада и мрака, или је утонуо у она блатишта у Бачкој, у Сирк-бари, куд су попа Тодора населили?
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Чисто књижевни листови су: Србадија Стевана Ђурчића, која ће у Бечу излазити од 1874. до 1877, и Српска зора Тодора Ст. Виловског, која ће, такође у Бечу, излазити од 1876. до 1881. Главни књижевни часопис тога времена је Отаџбина.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
грмечке чобанице која, онако тртаста и дућкаста, једва зна измуцати како јој се зове ћаћа и матер, а већ код стрица Тодора запиње у грдној неприлици: — Ћић Тодор? ...Е, не знам како је њему име.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од Јелице, сестре Тодора од Сталаћа. Она је била удата за Јована Путника, чији је син, Гаврило, био генерал у војсци Марије Терезије, а
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Чује се да је у Бразилији прокламована република под председништвом маршала Тодора Фонсеке. Нова привремена влада гарантовала је безбедност царској породици.« Ех, слаботиње једне.
Свет их хвали. — К’и две полутине од јабуке! рече једна. Красан пар! рече Тодора. — »За кога ја газим блато сваки дан!« дере се Мића, а газда-Ђорђу већ прекипело!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
то некадашње богаство прежалиле и поудавале се за ситне трговце, бакале, већином скоротечнике, док се Софкина мати, Тодора, од свих тих сестара одвајала. Била више мушко него женско. Вижљаста, сува и црномањаста.
И заиста, није се преварио. Као из воде, после годину дана удадбе, Тодора се развила и пролепшала у прву лепоту. Али њега то брзо заситило, те опет наставио свој стари начин живота.
Оно мало новаца, што јој почео да броји, хтела у лице да му баци. Али зар она, Тодора, пред њиме да се покаже! Једино, када Тоне, праштајући се од ње и као тражећи благослова и извињавајући се што сад
капији, сав срећан, понизан, чистећи око себе по својим хаљинама, а нарочито ципеле, и намештајући јаку око врата, — Тодора тресући се од бола, јада, срама и несреће, окренула се и, пре | но што је он изашао, она ушла у кућу, и тамо, ко зна
Неке пролазећи поред Магде запиткују је: — Хајде, Магдо! Оде ли и снашка Тодора? | — Није, није! Сад ће — одговара им Магда, тупкајући папучама.
— Здрав је, ,здрав, дедо! — довикивала би му Тодора око ушију. — Ето пре три дана послао Арнаутина. Све поздравио, нама послао нешто новаца, да нам се нађу за овај дан, а
А по томе одмах су Софка и Тодора знале да нарочито ракијом не треба више да га нуде, да су његови из куће зато тог дечка и послали да га он води, а у
Сиђе готово сам. Софка и Тодора испратише га до капије, и одгледаше како поштапајући се, пресамићен, иде сâм, не дајући да га дете води, већ
Свирачи засвираше. Тодора поче... Али, да ли као од радости, или од збуњености што је све у њу гледало, помете се. Поче да греши.
колико они воле и цене свога новог пријатеља, тог њиховог „бату“, сви су се утркивали у служењу, облетању око Марка. Тодора га је једнако служила, својом руком додавала чаше, мезе. Морао да јој допусти да му сама она скине колију.
Морао да јој допусти да му сама она скине колију. Почеше већ и да је пецкају. — А, Тодора, бабо, бабо, много ти око новога пријатеља!
Поникну грнетом додирујући њиме под, тако да као испод земље поче да се разлева свирка, чувено „тешко оро“. — Тодора, Тодора! — повикаше сви.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
која је другојаче са мном наумила била, по месецу дана донесе из Срема у Тамишвар некога момка калпагџију, именом Тодора. Ови постане калфом при једном мајстору истога заната, кога је дућан баш до | нашег дућана био.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
израдио наш стари сликар Јован Исајловић, млађи, који се родио и живео у даљу и био пријатељ наше породице, представља Тодора у његовом „бидермајерском“ оделу, са уским оковратником, белим свиленим прслуком из чијег исечка остентативно извијуру
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Навешћу само три примера. Кад лепа Тодора захвата воду, вода моми канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје: Лепа Тода на
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
предака, он опет - и то у назад једном већ помереној приповедној садашњости - бира тренутак кад јунакињина мајка Тодора и слушкиња Магда одлазе на гробље да ритуално одуже дуг према тим истим Софкиним прецима.
), док би у неуправноме говору исту улогу преузело помињање имена („па како би онда Тодора смела“ итд.). Нејасноћа је, према томе, искрсла због употребе једне у суштини доста сложене форме какав је неправи
Тако из управнога говора долази ја, које променом лица постаје она; из неуправнога пак долази име Тодора. Ето зато Станковић - и ту су појаву сви запажали - има обичај да употреби и заменицу и име лица на које се она
„Треба онда још он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, овлаш и како не треба обучену, па како би онда она, Тодора, смела на очи да му изађе, а камоли да се усуди и да га погледа”.
За иронично сенчење описа ванредно је употребљен просторни моменат. Тодора се, наиме, приказује са осетне удаљености ако рачунамо - а морамо тако рачунати - од Софке, која се у том часу налази
удаљености ако рачунамо - а морамо тако рачунати - од Софке, која се у том часу налази уза саму дворишну капију, а Тодора „поче се тамо, испред кујне, унезверено да врпољи”.
и овамо у кујни матер намештала”); и у исти мах, по изразу очију и топломе даху, прониче јој у унутарњи ток мисли. Тодора, са своје стране, одговара истом мером, па се блиско сучељени погледи међусобно огледалски рефлектују.
Осмотрићемо изблиза призор из В главе пред којим смо се малочас зауставили, кад на улици Тодора са женама „губи се испред Софкиних очију”, а „Софка остаје и даље нагнута на прозор осећајући како јој шалваре дуго,
аутор - гледајући споља, а заправо гледа према нама читаоцима као чист посредник - лик назива неутрално именом Томча, Тодора, Марко, Маја.
Употреба показних заменица сведочи, најпре, да опажа неко ко је у соби, а то је Тодора. Но пошто је она насред собе, и једни и други прозори подједнако су од ње удаљени, па није јасно зашто су једни
Према томе, Тодора је лицем окренута према „она два прозора” и леђима према „ова друга два супротна”, што значи да је у ускршње јутро
Очигледно је да су то изворно Софкине речи „маму моју”, које Тодора (сама та „мама”) може преузети једино у облику „маму њену”, а онда се у том облику поново појављују у Софкиноме немом
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Он је најзначајнији међу драмским писцима у овом периоду, од којих ваља поменути Тодора Манојловића (1883-1968), иначе песника и аутора опсежне књиге Основе и развој модерне поезије (1987), као и Ранка
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Од Тодора су сачувана два врло лепа портрета; онај који се налази у мом очинском дому, израђен је од нашег познатог старог сликар
Та слика претставља Тодора као отменог господина бидермајерског доба, обријане браде и бркова, одевеног претечом садањег фрака, белим свиленим
последње стотине година, по белом свету, а њихова два прастара дома, у којима се још сачуваше Исајловићеви портрети Тодора и његових синова и још друге слике њихових супруга, синова и снаја, остадоше усамљени, нека врста породичног музеја.
пергаментом на коме је лепим готским словима са уобичајеним украсним шарама исписано име и презиме мога прадеде Тодора. Проналазак овог догледа врло ме је обрадовао.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Станојла Перчинова је први и последњи пут у животу обукла кићену свилену хаљину, узела Тошу, или како је она говорила, Тодора, испод руке, и корачала за њу неприродним, ситним кораком до цркве и до олтара.
Колико би теби теже било у животу да ти ја нисам била и мајка, а ко зна шта би било од мене, у овом крају, и поред Тодора, да ниси дошла ти. Ти си била срећа и за сиротог Тодора; сећаш ли се како те је волео и мазио?
Ти си била срећа и за сиротог Тодора; сећаш ли се како те је волео и мазио? — Јулица уздахнула дубоко и чини руком знак да је и то изгубљено.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
потврђује чињеница да имају стереотипне и почетке и завршетке такве песме као што су: Болани Дојчин, Женидба од Задра Тодора, Смрт Сењанина Ива, Костреш харамбаша, Мали Радојица.
Бановић Страхиња и Марко Краљевић и Муса Кесеџија; описе битке у песмама: Женидба Максима Црнојевића, Женидба од Задра Тодора, Бојичић Алија и Глумац Осман–ага.
Такви су они изврсни описи у Женидби од Задра Тодора у којима је народни песник показао редак смисао за склад боја: црвено рухо, алатасти коњи и риђи брци у једних јунака;
Овакви списи, зацело, не заостају за Хомеровима, ни описи мегдана такође, ни они из Женидбе од Задра Тодора, ни опис Лекинога двора. Али у описивања природе и многих других призора Хомер је далеко изнад нашег народног песника.
Тако се осећа, на пример, у Женидби од Задра Тодора писмо пет пута поновљено, али четири пута са нешто друкчијим почетком: „Ето књига, двије аге старе!
У Женидби од Задра Тодора понављање описа наших јунака делује као наговештај турске несреће, а више пута поповљени стих „Марко веже за јеле
Цар испроси по књигам' ђевојку, пак дозива Тодора везира: „Слуго моја, Тодоре везире, да ми идеш бијелу Леђану, моме тасту, краљу Мијаилу, да ми с њиме свадбу
Кад је царе р'јечи разумио, он дозива Тодора везира: „Иди, слуго, те познај ђевојку!“ Тодор му се право кунијаше: „Нијесам је, царе, ни виђео, јер су ми је по
61 ЖЕНИДБА ОД ЗАДРА ТОДОРА Пију вино до два побратима у Удбини на ћемерли-лонџи: једно ми је Бојичић Алија, а друго је Танковић Османе.
Јер је Коса скоро испрошена за копиле од Задра Тодора; у суботу која прва дође хоће доћи Косини сватови, у неђељу данак преданити, понеђељак јутра дочекати, и одвести Косу
доћи Косини сватови, у неђељу данак преданити, понеђељак јутра дочекати, и одвести Косу Смиљанића за копиле од Задра Тодора“. Кад то чуо Танак Осман-ага, удари се руком по кољену, нова чоха на колену пуче: „Јао њему до бога милога!
Ондар Стојан иза гласа виче по имену од Задра Тодора: „Ђе си, побро, од Задра Тодоре? Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци, и твојијех девет Томковића?