Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Када је Тодорин и Магдин одлазак на гробље упослио као асоцијативни подстицај за даље временско пребацивање по дубини јунакињиног
” Свуда се, сем интерполиранога ауторовог коментара, једнако чује Тодорин глас, њена забринутост колико и радост. Али у роману, премда се тај Тодорин говор доиста даје, даје се као да је
Али у роману, премда се тај Тодорин говор доиста даје, даје се као да је одвојен од ње и споља виђен. Као што ми, истина, видимо своје лице у огледалу,
Разуме се да је за Тодорин управни говор - кад би постојао сам за се - довољна заменица он; тек у ауторовоме неуправном говору - заправо у
Али исто тако и сам Тодорин доживљај; на њега нас, између осталог, упозорава подвучена заменица у синтагми „његов гласник”, што значи да ју је
читаочево опажање усмеравају језичка средства која називамо упућивачима; наводе читаоца да се несвесно смести у Тодорин положај, и отуда замишља собни простор, па и доживљава.
Али се зато Софкин неми (или латентни) товор прелама у ауторовоме, а у Софкином се, опет, прелама Тодорин такође неми говор.
Уводне речи - оне упућују на Софку - у реченици коју ћемо цитирати гласе „видела је”. Тодорин пак глас „чујемо” најјаче у синтагми „као свако дете”, а то „дете” је Софка.