Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Жене, девојке и момци како би му се што више смејали, измислише да он иде попи зато што се загледао у попину кћер Тоду. Од тада сваки ко га сретне, заустави га, и, смејући се, пита: — Је ли Димитријо? — А? — промуцао би он.
— А? — промуцао би он. Али то а не беше чисто, већ нека средина између а и и. — Зар истина, да ти волиш Тоду? Димитрија би га погледао забленуто, па би брзо оборио главу и побег’о. А и сам попа томе се слатко смејао.
И свако јутро, пре изласка сунца устао би, умио се, очистио двориште и остале кутове. Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој воде и сео би на праг од њене собе, чекајући да га она позове, те да је полије, помогне при облачењу и
Тода справљаше дарове, а попадија гледаше и посматраше куће, фамилије и свекрве оних момака који се јављаху за Тоду. А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је, Димитријо? — Оно, знаш..
— — — И то би! Запроси је учитељ са села. Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај.
Али кад у зору почеше другарице облачити Тоду у невестинско одело и плетући јој дуге, замршене, бујне косе и певајући ону тужну песму: Да ли те је жалба за твоју
Ујутру, у недељу, било је венчање. Кад дође младожења са сватовима, Тоду изведоше онако лепу, милу и уздрхтану. Она иђаше полако, смерно и тужно.
Кола су ишла. Он им се поче приближавати. Ено већ виђаше Тоду како разапела сунцобран, наслонила се на мужа, а овај је обухватио и пригрлио руком...
раздрљан, крвав, силно дахћући, наслони се на кола, и дрхћући целом снагом, убезекнут наднесе се, зину и упре у Тоду широк, блесаст поглед. Тода, дигнув руке, тргла се, укочила и гледа га уплашено. — Шта је, црни Димитријо? — А-а-а...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
На сенку се срди што поред ње ходи. Пре би прстом турску Србију потукао Него што би Тоду на игру довукао. Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.