Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Томча се диже: — Да идем! — И, упињући се да стоји добро, чврсто, наслони се леђима о зид. — Седи, седи, Томчо!... — Тек реда ради вичу остали, не окрећући главу к њему. — Чаршија, механе... ко зна шта је тамо?
Изнесох Томчи напоље жар. А он још није савио цигару. Скут му и колена посути дуваном и развијеним цигарама. — Ч’а-Томчо, хоћеш жара? — ослових га. Он се трже. Би му тако неугодно што сам ја ту и. гледам га.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Све се к њој окренуше и све је као у један глас, задиркивајући је, дочекаше: — О, невесто! невесто! Ах, Томчо! Ах, пусти сине! какву ће сутра да грли! — Море, ђувендије! — из свега гласа викну тетка Симка.
— Па мајко, нано, ми сељаци, керпичи... — Немој, синко! Немој, Томчо! Ништа није! — чуло се уплашено материно утишавање... — А? Ми керпичи?!