Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
То као да и снашка Паса осети, и би јој тако жао на њих, што они Томчу тако цене. И, да би Томчи то као накнадила, брзо се диже, руком позва девојке; оне пођоше за њом, а она окрећући главу
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И бар да јој сина Томчу, када овај поче расти, Марко остављао код ње, можда би јој било друкчије. Али, чим Томча одрастао мало, прешао десету
XВ И за све време од како се испроси, па ни на сам испит, кад први пут виде младожењу свог, Томчу, кога и не запамти, јер јој је једва допирао испод пазуха, никако се Софка не заплака.
Јер, када се већоволико преплатило, онда бар нека буде потпуна патња и мука! И зато би заспалог Томчу, плачући, грлила, љубила.
— сасвим све њих, кућу, свекрву заволети, а особито њега, мужа, Томчу. И то можда ће га тако истински заволети, како се никада није надала...
и подсмех на све: и на њу, Софку, јер, ето, девојка добила мужа, своју кућу, па већ почела да се гоји; и на мужа јој, Томчу, јер га видео како срећан облеће око ње.
Ко си ти? Шта си ти? Керпич један, сељак један! И зар да ти сад мени... У један корак осети Софка овамо код себе Томчу. Није се могао познати.
И то што Софка остаде сасвим сама, не само да би горе, теже, него чак и боље и лакше, како за њу тако и за њега, Томчу. Он, нестанком материним, као зарадова се, јер се осети сасвим слободан.
ногом, већ полако и једнолико гризе зоб у зобници, обешеној му о врат, и са пребаченом уздом о ункаш чека свога газду, Томчу, да изиђе из собе, уседне на њ и отпутују у хан.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
А када нешто касније, из дечје љубопитљивости уходећи Томчу, изађе из куће, он нам даје хладан и језовит, али и један од најлепших Станковићевих пејзажа: „Напољу свуда дубока,
већ време згушњава, успорава, као да је на тренутке закочено - до свадбених свечаности, до удаје Софкине за малолетног Томчу, сина сеоског газде Марка, одскора досељеног из Горње Пчиње.
могао присетити Станковићевог приповедача из Старих дана, кога ликови зову Миле; рецимо у часу кад сустопице прати Томчу и - како је раније већ истицано - у његовој мимици и покретима открива унутарњи, душевни ковитлац, но ствар и јесте у
Управо стога на Тодору, ефенди-Миту и на служавку Магду, једнако као и на газда-Марка и Томчу, ретко кад гледамо непосредно, него претежним делом или са Софкине стране или чак њеним очима и кроз њен доживљај.