Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
После би седеле по топољацима и слушале како мотка лупа у чамац, како вршти белутак под трбухом претовареног чамца и брбори вода.
Њише се. Воденица. и Вукашину је причао пред полазак, оне ноћи кад су пси лајали на месец, ноћу кад ветар спава у топољацима и греје се на месечини, Морава као џелеп омица рже на спрудовима... Он, Аћим, у воденици, по паспаљу је писао слова.
Киша прсне по Николи и изгори му на образима. А тама је мека у глави. У топољацима, ветар. Не чује га. Ни Мораву што се кала на боковима њива и по помрчини опрезно гази по белуцима плићака.
Сигурно ће га обесити. Била је најлепша у животу та ноћ с лескавим кукурузима, мрклим дрвећем, мрачним топољацима и белим, таласавим путем, а чула се Морава.