Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
С оне стране зида спава његова жена, Паула, Тотица, бивша служавка и присвојеница госпа Нолина. Такође на католичком гробљу, нико више не зна где, сахрањен је и шлајфер
На Паулино место је дошла друга Тотица, старија жена, чија је кћи служила чак у Пешти, и, како је Тотица тврдила, личила много на госпојицу Јулицу, коју она
На Паулино место је дошла друга Тотица, старија жена, чија је кћи служила чак у Пешти, и, како је Тотица тврдила, личила много на госпојицу Јулицу, коју она због тога много воли. Можда је Тотица имала право.
Можда је Тотица имала право. Јуличина лепота није више била она прозрачна и фина лепота ваздушастог бића. Узрела је у Јулици девојка.
Ко зна кад је заправо привила к себи Паулу. Јер је младој Тотици и пре помрачења сунца завидио цео онај свет Тотица што се сваке јесени и пролећа нуди у службу по богатијим крајевима, и нарочито међу словенским живљем.
никуда из коже, и од Божје воље... Само да су она деца друга, могло би се с њима певати, с младости... Једно Тотица, друго Талијанка, треће Шваба; а оно што је моја вера, канда неће ваљати... Еј, смрти!
Нешто хладно има у тим Швабама. Али Паула и није Шваба! Неправду чиним жени. Тотица је; тек није наш свет, и ја онда све то мећем у Швабе... Паметан је то народ, те Швабе.