Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— С драге воље, Нићо! Е, фала, фала. Па ’оће л’ ти доста бити тако једна ’иљадарка, а, Нићо? — пита га домаћин Пера Тоцилов с креветца. — Ама не волем ти ништа што је фалично; а ти би ми, знам, дао!
— ’Оћу, ’оћу, Нићо! ’Оћу, роде, само кад не тражиш штогођ више као мито. ’Ајде, гуцни мало! — вели Пера Тоцилов, и пружа му пун бокал вина. — Та... своји смо, — вели му Нића, па једном руком диже бокал, а другом капу с главе.
— Е, па кога ћу, за име бога, да узмем? А какав је онај Пера Тоцилов? Шта велиш, да њега узмеш? — Па он ће, да ви’те’, још и понајбољи бити. А има и добре арњеве.
— Та, ето, кол’ко могу, господин попо, и кол’ко, што кажу, морам! — »Ааа, један по један!« — рече у себи газда Пера Тоцилов, и намигну ђаволасто испод шешира.
Јер исти газда Пера није нико други него добро познати нам синоћни Пера Тоцилов, коме је Нића боктер дошао и код њега се добро почастио, као што је стрпљивим читаоцима добро познато из главе
Извол’те питати друге људе које је Пера Тоцилов возио, па питајте и’ јесу ли другог кочијаша после тражили! — Е, лепо, лепо! Баш ми је мило.
— Падаће ово, господин-попо, бар још читаву недељу дана! Познајем ја то по мени; та бољи ми жабац не треба! (Пера Тоцилов је некад секао дрва у некој спахијској шуми, и том приликом заостале му неке ситне сачме и сô, па од тога доба је боље
Па, ето, можеш, ако се стрефи, да узмеш још кога у кола. »Ако нисам, и нећу!« — рече у себи Пера Тоцилов, а после додаде гласно: — Четрнајст, господин-попо; ’ајд’, дајте ето дванајст сребра и још једнога да узмем у кола, —
се широм капија Пере Тоцилова, а на капију изађоше кола и коњи; на колима лепи арњеви, а под арњевима седи пера Тоцилов. Искривио се и испружио шију, па наређује из кола нешто својима тамо у авлији.
А каква је опет то комендија? — А каква би опет комендија била, молим лепо? — пита Пера Тоцилов, а начинио наивно и поштено лице како то већ паор уме.
Тражи друга кола, та бар тога зеља има доста, фала богу. — Има кола, ал’ нема арњева, милостива! — вели Пера Тоцилов. — Та гледајте само какво је то време! Та гријота би било и кéру истерати на сокак на оваку кишу и у овако блато!
— ’Ајд’, у име божје! — вели Пера Тоцилов, и стаде тек сад пунити лулу. — Тако вас волем, то је лепо! Шармант! Аусгецајхнет! Браво, господин-Ћиро, браво!