Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамо сваки дан да прави засједу мачку Тоши. Љут је на њ због неке џигерице, пилеће или телеће, то се већ давно заборавило каква је била, али мржња је остала.
— Не иде овако — рече он сав задуван. — Сад морам покушати да покренем Тошу. Миш пророк примаче се мачку Тоши и тек што га додирну шапицама, кад ли га Тоша омириса и поче да се облизује: — Ау-мијају, мили мој, алај ми миришеш
Сад ћете ми обојица платити! Према Шарову и Тоши јурио је разјарени чича Брко с големом тољагом у руци. ТРИНАЕСТА ГЛАВА Трка за јаком и шареним торбаком — Неко дише у
Сад се Жућо сваки дан шета испред Тришине воденице и хвали се кокошима и врапцима како је он Тоши дошао главе. Хвали се, хвали и лиже брашно чим се чича куд окрене. — Оно, изгледа, о теби причају?
и о моме старом непријатељу Жући — рече мачак, док је крчмар и даље викао: — Жућо лаже као пас, није он дошао главе Тоши.
лаж коју је управо хтио да каже, па онда, да се не би осрамотио пред кокошкама, јурну пуном брзином према мачку Тоши урлајући: — Опрости се с репом и ушима, више их нећеш видјети!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Јасно је било свима да је код његове младе Станојле више вредела реч него узречица, али гос-Тоши се тако понекад дешавало да промаши мету, а виче ура]...
Бошко и Тоша просто се заволеше. Али се господин Тоши више од Бошка допала његова кћи. Гледао је у Нолу као у икону, и простосрдачно је признао да је „проп'о”.
Ноћни стражар се клео у децу да „приконоћ” нико није крочио у кућу. Старац је међутим шапнуо Тоши, свом сину с оне стране, чудну ствар: да му је остала у сећању сенка разбојника на зиду, и да се она некако сасвим
Трговци на велико и мало говорили су да је Тоши сам Бог пословођа и књиговођа, и да зато није рђаво с њим радити, јер добро пролази увек и друга страна, пошто је Бог
Наравно, код њега је све то било више ствар естетике и форме, него интелекта и идеје. Господин Јоксим је тврдио — Кад Тоши кажеш идеја, он неизоставно види нешто округло или на четири ћошка.
Ово последње га је одвело у пријатну једну специјализацију: при састављању правила за неко друштво, гос-Тоши је једногласно поверавано да изради оне тачке правила које говоре о разним врстама добротвора, о њиховим разним
— Не знам ја али не знаш ни ти! Читај, брате, и научи и мене, немој да ме слуге поправљају!) Толико се гос-Тоши осладило читање, да је поручио читаву једну малу системску библиотеку.
Код Лазарићевих, сви су некако имали потребу да се забуне, да не чују шум ветра и цурење воде. Гос-Тоши није било добро, прилегао је и увукао главу у ћошак дивана.