Употреба речи тој у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— онда не беше више премишљања. Одважни синови јурнуше у опасност. Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља.

— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити.

Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...

Али све прође, а ја остадох сама!... А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...

Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја,

Диван пар људи, помислио сам, а да л’ ће бити и срећни?... Ја сам при тој мисли уздахнуо; а кад су ми дали невесту да је као девер водим на прстеновање, у груд’ма ми се учини тако тешко као да

Аа!...“ По тој самој речи, по самоме звуку, видео сам да је познаје — и то да је добро познаје. Ја сам то приметио, али мој побратим,

А и шта сам друго могао чинити?... Мрзео сам га, али то му нисам могао казати. Видео сам да се у тој црној мантији крије најокорелији зликовац... Али где ми је власт да га казним, да га уништим?...

— Ми морамо дознати, ми хоћемо да дознамо шта има у тој депеши. И то треба власти доставити. — То треба! За благо нашег отечества то треба власти доставити.

У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели. Није он никога имао, до јединицу

бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Следујте мом примеру, следујте тој чаши мога оца, не само у пићу него и у свима другим страстима и наклоностима, па ћете бити срећни.

од свега пашалука радили и своје кметове доводили и у Београду се састане каткад по 200 и више кметова и кнезова у тој великој скупштини. И договоре се сви кнезови, пак и кнезови и кметови сви у гомили пред пашине сараје.

Кад кнезови виде да везир сваке порезе све више порезује и узима, они се договоре и сви се скупе. На тој скупштини били су: од ваљевске нахије мој отац Алекса, Илија Бирчанин и Никола Грбовић, из рудничке нахије кнез

Тако сам ја непрестано говорио тој скупљеној војсци, а мој Дел-Амет све је климао главом и потврђивао: „Јест вала, чојече, тако је!

А веће имамо у Љубинићу око 1000 војника код Петра Јерића, попа Леонтија и Исаила Лазића из Уроваца, и у тој војсци је царски човек Дел-Амет; а и Црни Ђорђе веће је све ханове попалио, и народ подигао.

(Они су сви после на Чокешини изгинули.) Фебруара 25. оставим две врећице тј. 32 оке барута и нешто олова тој војсци у планини Гомилици код Свилеуве.

Мој побра куне се: „Тврда је вера, не бој се ништа за тебе” итд. — У тој се ноћи не спава. Како зору опазише, сва се она спрема, да ја ђоја не видим, разиђе.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— упита готово певајући један, а држи у десној руци две и у левој једну карту, хитро их премеће, већ што треба у тој игри н виче, и пита узгред Радана. — Ја вала, сад из вароши — одговори Радан. — Ово је поп!

у пискарање и адвокатисање, изучи у прсте све законе и положне и одречне, после се докопа општинског писарства и у тој својој дужности »штедећи и мучећи се« стече неку пару за својих десет година, па сад, хвала богу, има чиме дочекати

Тако је Мојсило радио неколико година у тој паланци, неколико је оближњих сеоских кућа што му беху дужници упропастио, па тек о једном Ђурђевудне продаде испод

— Нећете ви то помаћи одатле! — А шта ви знате?... То је ретка старина... Ја знам најбоље од свију те ствари. Има тој плочи две хиљаде година! — Они људи избечише се само од чуда на њ. — Каких две хиљаде година!

Сву је собу окитио свакојаким тицама. Сељаци се често искупе, па се чуде тој његовој мајсторији. После, кад су га већ свикли, чим убију или ухвате каку тицу, пошљу је или донесу учитељу Грујици.

»Потписани се нашао побуђен да се жали тој власти на таке поступке учитеља Грујице, молећи покорно да ову ствар извиди, букавца, као својину, на прилику,

— Ено га! Ено га! — шану Радош дружини. Сви се притајише, рекао би и не дишу, и сташе се шапатом договарати како ће тој зверци кидисати. — Да га ухватимо! Живо да ухватимо! — шануше слошки. — Бог и душа, чудна зверка!

Али, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар одржати у тој воденици! Омркне здрав и читав, а осване мртав, са црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен.

Пред кућом Пурковом бише лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах. Под тим орахом састајали су се људи с кметом, па се разговарали и договарали о својим

Тумараше 3арожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа. Беху већ сустали — спали с ногу. — Стан'те, људи! — викну Пурко — да мало душом

— Станите да се још промислимо! Да видимо кад ћемо!... — Сад одмах... Јест!... Одмах!... — вичу сви у тој мешавини. — Грехота је... — заусти Страхиња. — Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Храст до храста, грм до грма, а честе тако густе „да ниси могао гују за реп извући.“ А у тој стародревној шуми беше овде-онде помало крчевине поорапе и засејане.

“ А у тој стародревној шуми беше овде-онде помало крчевине поорапе и засејане. Ту, па тој крчевини, видела се кућица са потребним стајама, за смештај кућевних потреба.

Ако он буде жив, куд мислиш онда?... Оп осети да му се земља под ногама гиба... Али се опре тој мисли. — Убио сам га!... Убио!... Добро сам гађао!... Куршум је ударио у главу!... Он је поцпнyо и пао.

Сунце је било већ на смирају. Око његове главе зузукаху комарци; са свију страна чуо се цвркут... И у тој лепоти сунце се лагано спушта, нестаје га на заходу, у оном лепом руменилу које је свакога дана друкчије...

О њему су причали страшне приче. Кажу да он има једну лађицу. На тој лађици он превози, махом Турке, преко Дрине... Возио је само ноћу.

Не будали више, доста је било. Турчин мишљаше да тим пресече сваки даљи разговор о тој ствари; али се грдно преварио. Јер Маринко је као тврдоуст коњ: кад узме на зуб — не задржа га.

Ту су се борили као лавови. Јаук и запевка каде Кулинове, то је јаук Босне, која је у тој борби погубила најбоље и највредније синове своје... После мишарског боја вратише се кућама и стадоше чете четовати.

Наста тајац. Старац се окренуо зиду и ћути... Прође доста у тој тишини. Попа се диже. — Ја идем мало до куће, па ћу опет доћи — рече он. И таман пође вратама, а Алекса махну руком.

И он осети неко поштовање у души према тој жени. — Та она се одриче своје радости да би други могао пригрлити своје чедо и запалити мирно крсну свећу под својим

С једне га стране плави Сава, а с друге Засавица. Кад с пролећа воде набујају, оно је све у води... На тој, дакле, узини по Чупићевом плану почеше копати шанац, грдан шанац, који се протезаше из Засавице у Саву.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Зашто тако шуме? Жути месец споро залази за хуме, Далеке и црне, кô слутње; и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду, Кô олово мирну и сиву, у мраку.

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе, Шуме у тој песми, и шапћу и струје; И моја се душа јасно у њој чује, Као неко тамно невидљиво море. Ја сам део ноћи.

А кад проговори, у тој ноћи, где се Буде само слутње, тај глас њезин има Невесели мирис вечерње ципресе. ВЕЧЕРЊЕ Из Цавтата Зарасло

Помреће ноћас широм врти, Двореди сјајних сунцокрета, Али ће бити у тој смрти Сва жарка сунца овог света. СЕТА И давно траг људи куд неста, Још широм по пољима плину — Сав горки мир

Још са црних трава Дува тамни ветрић. Како страшно ћути Пролеће у ноћи, пролеће што спава... А из бледог неба у тој немој тмини, Често кô да тихо црни снег поврви. Какво кобно вече! У болној тишини Чини ми се чујем хуку своје крви.

Но том вечном болу и тој тамној срећи И реч једну нову ако буде дао — Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну не умедох рећи!

И зар стога Има среће за вас, срца? једно рече: „Бескрајне су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас стане.

И као да у тој празној воденој ноћи пева неки црни хор чија се свирепа песма разбија у неким сводовима од камена. Јаук је мора болан

севне, сваки пут као да се отворе оне крваве руке, високо у небу; изгледа да обухватају у своја наручја све просторе у тој леденој ноћи.

И у тој радосној и дивљој игри, она разби огледала. А када је разбила та огледала, није више знала каква је, је ли лепа или је

Сутрадан у сутон, на тој истој обали, лежала је она у наручју тога путника странца. Али, несрећница, није поздравила, држећи своје дојке у

Кад се враћаху у град, био је већ пао мрак. Локве у пољу биле су пуне звезда и жаба. ПЕСМА О БОГУ У тој земљи служио је Свештеник Сунца, јер је ту народ веровао да све добро и лепота долазе од светлости.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Причао је како у тој кући има много којешта, да ни десето не знаш чему је и зашто је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не

— Природу! — рече он замишљено. — Да! Тој сам се мисли и сам поклонио! Велика је то књига! Ко њу чита, тај се ближи богу!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

« и што је најстрашније и најневероватније у свој тој приповеци, веле да се и он баш својски гурао кад је кум неколико пута бацио међ свет пуну шаку крајцара, двогрошака,

Гђа Сида је била љута као змија, видећи да јој је превучена штрикла преко свију њених рачуна, и у тој срдитој својој немоћи била је готова да учини свашта. И оно чега се писац бојао у прошлој Глави, у овој се и догодило.

« — Пробајте само ако ’оћете да пустим нашег шарова с ланца! Нећете се скрасити ни у тој вашој башћи. — И-ју, фрајла Јуцо, нисам знао да сте тако свирјепи! Хе-хе, ал’ нећете, нећете, знам ја то добро!

Ао, фрајла-Јуло — рече јој Шаца сав блажен — кад ћу бити тако срећан да ја сам, својом сопственом руком, могу брати у тој башћи и ја вас понудити!

— Та... знате, чесњејши господин’ Спиридоне, мислим, је л’ вредно и да почињем с вама; јербо не знам ко је старији у тој вашој кући, ви или она... она ваша... ваша супруга? — Но, па ја сам... ја, пречесњејши господин’ Кирило!

— Дуго сам, — каже, — лупала главу и штудирала док сам се досетила тој њеној унцутарији.« Ето тако су се и пре оговарале. А ја је тешим и стишавам,...

пуне мака, и дају повода Шаци да се баца у сањарије и да ствара слатке слике како ће му скорим, ако бог да, као зету у тој кући, говети и чинити по вољи од сваке руке, па између осталога почешће месити савијачу с маком, коју он, као сваки

— ’Ајте, децо, озепшћете! А ти, Меланија, чедо, ти ћеш ноћас опет бунцати, ако назебеш сад тако у тој лакој хаљини.

— Фала и теби на лули, а и вама, дражајши господин-Ћиро, на тој почести коју сте указали мом скромном дому. — Фала и вама, тако рећи, други странопријемни Аврааме!

А тек Јула, како је она тек сретна и задовољна била! У срећи тој својој хтела је да сви буду срећни и задовољни, па се пустила у разговор са Жужом, и мило јој је било кад јој је ова

Толико навади себи у тањир да не види онога виз-а-ви од себе; па једе и хвали их, и вели како само у тој кући једе »цвечкенкнедле« и »грундбирннудле«, и онда не зна шта је доста.

свом коншколару, а после о песми, зашто, то јест, воли он ту песму више свију песама, и даље: како само, ето, тој песми има да благодари што се оженио својом садашњом супругом.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Тај није просио више него што му је требало а никад не би, и да му даду, обукао одело. Увек је ишао у тој дугачкој, пртеној кошуљи коју нити је прао, нити свлачио док је не поцепа.

Чак је имао и као неку превласт што је само он могао до клисарнице, у једном заклону од стреје и прућа, да у тој, као некој соби, само он спава и довлачи та своја пустињска одела. — Жене давав, Таја бута!

И ко зна докле би тако, да се сам попа није умешао. Силом отерао варошанку те Таја опет могао сам, у тој својој соби да седи, ноћева. Али, од тада Таја као да не беше више онај Таја. А зар и године дођоше. Више није јео.

При тој помисли одмах престаје да проси, да нуди биље и брзо, уплашено почне да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с

И тај јој расковник дошао главе. После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену.

Па онда, што год би случајно од материних ствари нашло се у тој соби, он би цепао, бацао. — Курво мајке, курво мајке! ... Или би му долазили на ум очеви греси.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Е добро, драги. Сад опет ја искрено да питам шта ви имате? — Имам две куће у О.; једну малу, у тој ја живим; другу, већу, дао сам под кирију; осим тога, сад сам отворио малу гвожђарницу.

Шта мислите, чика-Гавро, баш да пође за мене шта би’ ја с њом радио? Где би’ клавир и та канабета пометао? Па ко би тој моде настачио? Ваљда са они’ њени’ осам хиљада шајна? Шта је то?

Та, можеш мислити, кад ти већ казати морам, кад ме је девојком волела како не би као удовица? — Тој је давно било; уз то, нисте је узели што је сирота била; сад је богата, сад она друге тражи. Видим ја!

Али неће му то више нико покварити; јер нико се тој женидби не радује као госпођа Гледићка, што ће Марту с врата скинути, па ма ко шта говорио против Чекмеџијића, она га

Позове к себи Свилокосића. Овај му одговори, ако има с њим посла, писмено нек расправља. Марко се чуди смелости тој од Миливоја; та од њега готово зависи, без њега никуд.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст... Ето у тој страсти, у тој грозници зарила сам јуче онај твој мали нож у руку па сам сисала своју рођену крв.

Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст... Ето у тој страсти, у тој грозници зарила сам јуче онај твој мали нож у руку па сам сисала своју рођену крв. Ох, како је слатка била та крв.

носилима И баш као оно на бојишту: „јао, јао шта сам ја урадио, шта сам ја урадио“, он се гадио себе, па му се у тој одвратности чинило као да му је душа сва упљувана, прљава и некако загађена, а у ,ону рањену ногу бело омотану није

Па, и ако је, у много прилика и по многим знацима, осећао јасно, неочекиване и чудне промене у тој жени којој је он све жртвовао, помисао на растанак с њом ужасавала га је.

У тој ружној маски имало је нечег тако јадног, смешног и блесаво-очајног да се жени, која га је кришом посматрала, чинило как

Над тамним кућама аветно су се повијала велика мокра дрвета па се у тој тами човек осећао усамљен, откинут, опкољен смрћу.

Африка

На земљи којом се храни прашума, тесна, збијена, сједињена, нема места за живот, ни људи, ни зверова, ни птица. У тој непроходности, тишини и помрчини, за њих нема ваздуха.

Доста је да пођем у било ком правцу па да на тој страни свих нестане. Узалуд тумачи довикују, пљескају се по коленима, вабе их као зверчиће.

Модерна механика је, међутим, тако немилосрдна у свом савршенству, да човека најпре осами, а онда му покаже да у тој самоћи нема ничега што ће је хранити.

свему се видело: по свима оним ситним дроњцима, калбасу са водом и узицама што су око њега, да је он на том месту и на тој асурици староседелац. И ко зна још откад!

Жув ми предлаже да је видим, али ја из чистих скрупула према ономе што ми је Вуије причао о тој младој девојци из племена Пела, која га никад није варала и која је јахала све његове коње, одбијам да је видим.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Знаиш што сум дошао? ЈАЊА: За десет хиљада форинта. ДИМА: Малиста! Тој едно... Дај го. ЈАЊА: Ис калин кардјан, аделфе; ама знаиш греческо мудрост: То данион фронтидон анаплеон.

МИШИЋ: (Овај је луд!) Баш зато и јесте тако велика цена тој масти, што је од царства строжајше запрећено да се нико под живу главу не усуди марву своју убијати, јер би се тако

ПЕТАР: Та шта вичете тако, нисам ја глув! Ено неки људи чекају тамо на врати. Не знам какав разговор имају. ЈАЊА: (Тој шпекулација.) Господин нотариус, имате воља да идите у вашу кућу?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Људи су ослушкивали, у мраку, урлик вукова. Хунгри, који су становали на тој равни, а који се беху доселили из Азије, причали су да коњик из њихове земље може да одјаше на Исток, а да данима не

А после опет настају бескрајне равни. Кадикад се, на тој равници, укаже по неко усамљено дрво, багрем, или врба, па и неки коњаници који брзо ишчезну.

Као и карбола. Он је био закречио и Команду места. Једино су на њој, црни, остали двоглави орлови Хабсбурга. На тој висини, са трећег спрата, стари фелдмаршал‑лајтнант је могао да све догледа.

Ваздух, и ветар, и Сунце, допирали су, ту, са зелених егзерциришта, која су се пружала унедоглед, на тој страни Темишвара.

Они у првим редовима муку су мучили да се одупру леђима, онима што су гурали позади. Само су официри били у тој гомили на коњима и Гарсули познаде, међу њима, мајора Ђурђа и Трифуна.

У соби, у којој је Ђурђе становао, није било гоблена, нити су на зидовима били анђели рококоа. На зиду у тој соби, над постељом, висила је свега једна икона, Марија, насликана како је, на глобусу, згазила змију, ногом.

Желео је да се још једном по тој трави вози, да буде жив са пролећем у тој својој самоћи. Кад се коцка, кад части, кад пијанчи, сви му кажу да су

Желео је да се још једном по тој трави вози, да буде жив са пролећем у тој својој самоћи. Кад се коцка, кад части, кад пијанчи, сви му кажу да су његови рођаци, сви би да се побратиме, сви га

Вели: не ваља то што Павле ради. Павле је паметнији, али не би требало да казује све, о тој својој Росији. Требало би да научи да ћути. Ова кокош се ракољила, док је снела јаја, али сад ћути.

Било јој је топло, па их је премештала, као да су ветрењаче. Крај све те веселости, у тој жени било је и жалости. Она је, преко чардака, довикивала свом мужу: „Ајме, Петре, што кукате? Није сиромах Павле дите!

А кад кола са њима одоше, Трифун се био вратио на чатрњу да жену сачека. Она је полазила на Бегеј другим колима. На тој чатрњи, као на неком чардаку, у ладолежу, откуда се сва Махала видела, било је иначе постављено неколико миндера, и

Међутим, то јутро – кад се ова прича наставила – на тој чатрњи био је остављен само један сточић, црн, од ебаноса, са белим украсом, од седефа, и два троношца.

Теодосије - ЖИТИЈА

И тада ће као горки тужиоци стати против нас греси наши, обличујући нас, и страшно ће се сваки на тој страшној расправи испитивати, где није могуће лажју сакрити истину или подмитити судију, јер њему не треба ништа, јер

висока — око две стотине сежања и више, а испод ње, као да се прилепила, река велика тече, која се зове Вардар — на тој стени, дрветом поплочавши место, позорницу себи сатвори.

Ту икону преобрази Бог по својим неисказаним судбама у црни вид египатски, јер мислим да ово црнило на тој икони изволи примити због поцрнелог Адама у аду.

И дошавши до једне горе високе што се налази крај града Призрена, више села по имену Кориша, на тој гори застадоше да се одморе од напорног пута, јер сестра његова изнеможе и усну.

Потом, из света одлазећи, нареди им да донесу секиру и мотику, и на тој подвижничкој стени у каменој пештери у којој и до конца живота поживе преподобни, гроб да му усеку умоли их.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Борили су се са непријатељем и глађу, са непогодама у арбанашким планинама које су биле без путева, и у тој су борби ишли преко људских снага. Чак и тада нису уступали пред ударима судбине. Иако оборени они нису побеђени.

Непрекидно раде и чепркају и у празничне дане. Има нечега ситнога и ситничарскога у тој работљивости. Јер „работа“ није само рад, већ и послови уопште: колико раде, можда исто толико намештају, удешавају,

Чулни је живот код њих необуздан. У тој бујици од страсти жене дају тон. Изгледа да им људи само следују. Уосталом ни у једној другој јужнословенској области

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЉОША: Ја њој писал. ПАВЛЕ: Бар ме данас послушајте, па ако вас не прође то расположење, ако и сутра останете при тој одлуци, онда ваша судбина биће јача од вас, ја вас не могу зауставити. Хоћете ли да ме послушате бар данас?

СПАСОЈЕ: Учио сам, господине, све сам ја то научио напамет да бих могао о тој ствари говорити. ПРОТИЋ (Спасоју): Ја вас, молим, оче, не говорите више о томе; говорите о чем другом.

ЂУРИЋ: Ваља о тој ствари озбиљно размислити. СПАСОЈЕ: Ја вас молим, размислите и за мене; верујте, ја нисам више кадар размишљати.

Закон као закон, нема где па вели: твоја је греда, узми је! Али шта ће бии ако је на тој греди назидана кућа, зар зато да би ти добио једну греду треба да се поруши цела кућа?

Чим су та писма ухваћена, ваш интимни сарадник у тој акцији, неки руски емигрант Аљоша, извршио је самоубиство, а ви сте пребегли преко границе и скривени сте живели у

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Било ми је јасно да до онога што је називала кућом неће стићи до поднева, па ипак сам био нестрпљив. У тој кући има много златног посуђа. Чак и сетерка, по причама Каранова, једе из златног тањира.

Пред Рашидом остајало ми је само ово друго. - И нигде ништа златног нисте видели у тој кући? - Атаман је подигао руку као да нас заклиње или исповеда. - Ништа! - рекао сам.

Није се видело да је то допирало и до ње. Лице јој је изгледало срећно и занесено, и то је било једино такво лице у тој башти, ако изузмемо Атамана док је играо с њом. Био је мањи од ње, али ју је држао чврсто и играли су ђаволски лепо.

Затим је устрчала на заравњену обалу и више је нисам чуо. На тој обали расле су најбоље трешње у Покрајини и могао сам претпоставити да не губи време.

Онда ми је њен брат показао руком да се чистим. У тој руци за тренутак блесну нож. Није требало да блесне двапут: већ код Исаијине куће пошли смо свако на своју страну, не

Хтедох да га подсетим на ону Станикину пријатељицу с носем као у пекинезера, тој заиста није било више од двадесет и пет, али не можете подсећати људе на све ствари сваки пут.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

у пурђерском животу жена мужу је говорила са „ви“, па ака се случило да у каквој отменој кући жена мужу каже „ти“, тој кући нису најбоље пророковали.

Ствари најважније унесу унутра, а један кочијаш ће увек напољу чекати. Господар Софра мислио је да ће одмах у тој соби и јести, али Чамча га ослови, да не остану у соби одмах, већ да уђу у биртију, да виде те људе који су онде, јер

— Хтео сам га преломити и упутити пред мојим очима. — Кад је у тој биртији рђаво друштво. — Па сам хтео после моје смрти да тај дућан опет моје име носи.

То баш ни господар Софра не може му замерити; сав живот је провео у тој биртији, од детињства. Сваки сто, свака клупа му је онде мала успомена. Пера, кад има времена, ту је и дању и ноћу.

И што је чудно, код куће га увек мисао о женидби мори, а кад дађе међу фрајле, он у тој конкуренцији заборави на женидбу, па с њима „штрика“, „хеклује” и приповеда како је била ова или она у цркви обучена.

— Та, лопов, убиће вас једаред! — Већ сам и онако убијен. Дај ми мира! Оде Чамчи. Још нико ништа не зна о тој ствари. Шегрту је заповедио да се не усуди коме год о томе говорити. Чамчу зове на страну.

Продужи. — Кад умрем, нема који ће моје срце у спомену држати. Овако болесна би’ се удала, па би’ лакше умрла у тој мисли да ме ко искрено жали. Шамика замишљен. — Па бисте се удали, фрајла-Јуцо? — Би’. — Би л’ пошли за мене?

Бадава сва његова слаткоречивост. Јуца не одговара, ћути. Сви се чуде тој просидби. Свака тајна дође на видело. Већ зуца по вароши да Шамика Кирић узима Јуцу Соколовића.

Шамика гледа, па се смеје. Сви моле господина Шамику да се он прими, па на многу молбу послуша их. И ту је у тој молби било неког формалитета. Три од фрајла испод руке воде се, и дођу, као три грације, у депутацију.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Често буђење што га обухвата, пролази као неко љуљање у тој помрчини, која му продире под плећа и ребра најежена од хладноће.

Шапућући тихо, у тој тишини, све их је било више који су, пузећи четвороношке, са сенкама шатора на леђима, успели да се извуку из логора и

Напротив, брат му се чинио сретан човек, а његова љубав према тој жени нешто несхватљиво другима, а њему самоме сасвим јасно.

Путовао је црквеним пословима у које га брат беше умешао, враћајући се увек, пољупцем, тој жени и детету, као да су његови.

Чинио се као сасушена слика и прилика њеног мужа, скоро нечујног хода и корака. Ако је икада, при тој неприлици са девером, осетила пожуду, осетила је за мужем.

Смешећи се, ужаснуто, без жуди, згрозила се и осећала је да је тај дан близу. Била је већ три недеље у тој кући. Једног дана, као што се то често дешава у тој земљи, кроз пролетну топлоту и процветале воћке, удари мраз и

Била је већ три недеље у тој кући. Једног дана, као што се то често дешава у тој земљи, кроз пролетну топлоту и процветале воћке, удари мраз и ледени пљусак.

Истрљан ракијом, спасен од воде и муља, чињаше му се да лебди над пожаром у тој широкој, земљаној пећи. Са таваницом изнад главе и постељом белом своје снахе испод себе, затворен у четири жута зида,

Госпожа Дафина убрзо увиде да нема шта тој деци да говори, нити има зашто да их гледа. Посматрајући их, учинише јој се блесава и туђа.

Промисли, какве ће нове хаљине да поручи, и, као да их је већ имала, осети свилене комаде на свом телу. При тој помисли, ипак, не само да није осећала неко нарочито задовољство, него је наслутила чак и неку жалост.

У непрекидној свађи са оцем, који је ишао за војском, и братом, који је нагло успевао у тој војсци, Аранђел Исакович омрзнуо је и остале, што су се са њима селили.

Надодољен и глават, овако, зар није припадао другоме, а не тој жени, ни тој деци што су за њим плакала; другоме, што је требао само да духне, па да он потрчи без обзира, преко брда

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

дете, нероткиња треба да „своју кошуљу обеси стрмоглавце о какво питомо родно дрво, те преноћи, па сутрадан што у тој кошуљи нађе живо: мрава, бубицу, или ма шта друго, то поједе“.

У једном таквом магијском обреду жена опере своју сукњу и кошуљу, а онда окупа петлића у тој води, изговарајући три пута ове речи: „Ове године окупала петлића, а догодине синчића!

непознатих и злих људи, познат је широм света и заснива се на веровању да онај ко зна име неке особе може учинити зло тој особи преко самог имена.

„Кад дијете спава, па се у сну посмејкује, веле: ... крај њега стоји анђео и шали се с њим. У тој шали кад му рекне: ’умријеће ти отац’, дјетету и није толико жао, већ наставља смијех, али кад му рекне: ’умријеће ти

ДРУГА ГОДИНА ПРОГОВАРАЊЕ: МАГИЈСКИ ПОСТУПЦИ И ВЕРОВАЊА Колики значај народ придаје говору, тој изузетно важној човековој способности, јасно се види из многобројних и широко распрострањених магијских поступака који

Ако је у једној научној теорији личности придат велики значај нпр. наслеђу, онда је сходно томе, у истој тој теорији, значај средине морао бити сразмерно мали, и вице верса.

и социјалне заједнице зависи од начина подизања деце које је, опет, условљено прихваћеном представом о детету у тој култури. Савремено схватање и васпитање деце тешко је разумљиво ако не познајемо његове дубоке традицијске корене.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

нешто од комшијских свађа, пољубаца у вежи, а било је у њима киша што падају на Церску, и циганске музике било је у тој тегли, оне музике из дворишта Орловића Павла.

Мислим, сва та кукњава за старим добрим ћошетом, и како му недостају френдови, и сиромаштво, и све! Један тип у тој филмчуги доследно каже: »Благословено време досаде...« Благословено време срања!

Кинотека мирише на дечје капуте! Када се млади човек и млада жена открију у тој сали пуној тајанственог филмског сумрака, они скрену поглед свак на своју страну.

хотела »Европе«, иза којих се мувају лепе жене и славни људи на пропутовању, и безнадежног седења у капијама је било у тој мелодији коју сам чуо — онда када више нема где да се оде, и жеље за путовањем је било под његовим прстима док је

Да их скрсти на грудима, није му се дало — неколико момака стајало је у тој пози око њега, а он није желео да се понавља. – Лепо је… — рече девојка зиркајући по сали. – А мени је досадно!

Бел Ами је знао: сад или никад — и његове усне јурнуше ка тој ружичастој влажној површини лица па, наравно, погодише њен нос, а после ухо, јер је девојка мазно измицала главу,

И поред тога што су на тој изненадној и безразложној кривини честе саобраћајне несреће, месно Друштво пријатеља старина не дозвољава да се сруши

Разгледала је његов успех са радозналошћу која ништа суштински не мења у тој старој, уклетој вези. Имала је при том поглед медицинске сестре која је осуђена да седи покрај узглавља болесника чија

Када би шетао улицама, деца су већ извикивала његово име (то се у тој варошици сматра изузетном шалом и зове се прозивање), па се сакривала у капије и баште.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ивановић слеже раменима, остали почеше разложити о тој намјери, па опет дођоше на упоређења пређашњега стања с ондашњим, пређашњих заповједника с новим.

? Ту на томе пољицу, у тој котлини планинској, по свој прилици, у овакој кући имају два! Дође му пред очи стари Мргуд Шутов, у коме се оличило

Јанко се сјетно насмијеши вољи судбине, која га осуди да му у тој планинској котлини, у насељењу првобитну, сиромашну, међу чуднијем, сувише необичнијем свијетом, њему, племићу од

Сва забава и јест у очекивању да ће се стровалити! Лабуд Стевов бјеше прави вјештак у тој игри. За њим изређа их се четири-пет, и већина их паде.

Ко зна? може бити да су у тој истој ћелији боравили: патријарх Бркић, цар Шћепан, књаз Долгоруки, мајор Вукасовић, небројени Млечани и многи други,

Једва чекам! Јанко је разумио шта Крцун мисли, јер то не бјеше први пут да о тој ствари разговарају. Знао је да се браственици у потаји спремају да изненаде и обрадују кнеза Драга главом којега

“ Ту изреку бјеше он, Јанко, нехотице, разумије се, изазвао њеколико пута, те се не могаше начудити тој необичној супротности — покорности владици у њеким стварима и немару у другима.

Кнез рече насамо Крстињи: — Хајде тој Стамени Мирковој, и реци јој нека смјеста отиде, или пошаље кога, у Цуце, брату Мирашу, нека буде овдје сјутра до

Невјесте често имају и крупнијех брига, јер не мало Црногорчади дође на свијет љети у планини... У тој здравини животне силе дођу до напона и траже одушке.

Јанко се опорављао, али немађаше мира у души. Првијех дана ходаше по Међувршју, тој трављивој дубодолини између Ловћена и Штировника.

Милицу чуваху, јер се бојаху отмице; забрањено јој бјеше одмицање од колибе. Милица је вехнула, јер у тој здравој и чистој души бјеше планула љубав буком, а од буктиње не смијаше ни искра врцнути напоље, те је ватра њу

И онда да речеш пошљедњу ријеч!“ „Валај, рекох му, част твоме ђетићу, али ја сам рекао пошљедњу ријеч, а о тој работи већ не троши ријечи, а наше куће, ако хоћеш, могу живјети у љубави као и до сада!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

се на силу, из себи туђих разлога, ограничава и поједностављује, у жељи да се приближи одређеном читалачком слоју. Тој пресуди, међутим, измичу ретки ствараоци, код којих је то ограничавање условљено неким другим нужностима.

стваралаца што су се намножили у овој од критике недовољно надзираваној области многе је навело на презрив однос према тој, нижој врсти песничког изражавања; малобројни бољи песници који су се дечјом песмом бавили гледани су с неодређеним

Модерна песма је херметична, и у тој херметичности отворена према бескрајном пољу тумачења; дечја песма је огољена, и истовремено врло строго осмишљена,

не процењујући их и не питајући се зашто су такви какви су, примили смо их као тачан опис непорецивог света, и тој ћемо визији, као и многим другим, непосредним чулним утисцима, увек остати верни.

Неке тежње и расположења социјалне књижевности у тој су се поеми исказали веома природно и уверљиво, потврдили се у свом правом значењу и опсегу.

Чашица чисте ракије насликана је, на пример, овако: Трепти у тој ребрастој чашици читава једна година, радна, марљиво урађена и склоњена под кров, у суво, мирише из ње прегријано лето

најменике. Ево песниковог записа о тој врсти кућних помагача, о томе како се срођавају са кућом у којој раде: Набаса когод и на изјелицу, ноге би испод себе

У тој врелој, кључалој смеси, доиста има свега и свачега: и доброг и лошег, и нашег и туђег, од лепе, народне, до кратковеке,

обавеза према том свету: Била девојка Мара Кћи Симе обућара Имала блузу розе И две чаробне позе За сликање У тој игри песник, повремено, осваја мудрост, ону мудрост којој се, одвећ везани за стварни свет, никада не можемо

која се налази у чекаоници извесне пограничне железничке станице; кадгод путује у посету баки, обавезно сјури на тој станици да би погледала слику.

Почивај ђаче мирно ми продужујемо живот твој и да знадеш да смо се осветили тој руци непријатеља која те је ту заувек оставила ... ...

Руку на срце, добро сте се ви, децо, снашли у тој проблематици, све ту мање-више иде као подмазано, тече као вода ладна, само је тешко сва та родољубива чувства, те

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

је најзад измолио право да у Осеку или у Карловцима дигне српску штампарију, али када му је постављен услов да се у тој штампарији морају штампати и унијатске књиге, он се тога права сам одрекао.

Курцбек је добио монопол за штампање православних књига, све црквене књиге морале су се штампати у тој штампарији, али тек по прегледу и одобрењу карловачкога митрополита.

У тој русификацији ишло се врло далеко. Приличан број руских књига просто је, са малим изменама, прештампаван за Србе; неколи

изишло на латинском под насловом Стемматограпхіа ѕіве арморум іллyріцорум делінеатіо, деѕцріптіо ет реѕтітутио.15 У тој књизи Витезовић је објашњавао, махом измишљене, грбове које је нашао у књизи Дубровчанина, бенедиктинскога опата,

код угарских Срба, против католика и унијата бори се успешно »за саборноју и апостолскоју церкву восточноју«, и у тој одбрани православља он се служи полемичним и догматичним списима руске теологије, сматрајући их као општу својину

У Плашком он започиње јаку и смишљену просветну и црквену акцију у тој запуштеној епархији. 1828. буде постављен за епископа.

У тој комедији карактера, где је, као у Молијеровом Тврдици, оцртана страст тврдичења оличена у једном човеку, Поповић је дао

и 1870) и уједињене Немачке (1866. и 1870—1871). У тој атмосфери мислило се да је куцнуо »извесни час« српског ослобођења и уједињења, прекоравала се Србија што педесет

И омладинци и у Војводини и у Србији живо раде на оснивању народних позоришта, и најзад и успевају у тој својој намери. Око 1860.

Доцније, 1842, пишући о тој првој збирци својој, рекао је сам: »Да ја оне вриједности нашијех народнијех пјесама, које су Грим и Гете и Копитар у

Мушицки у појединим својим одама изоставља оба јера. У тој »буни у славенским писменима« најдаље је ишао Сава Мркаљ, који је у својој књижици Сало дебелога єра, либо

У тој лирској поезији, која је одговарала његовој интимној природи и основном расположењу, Радичевић је дао најбоље што је мо

Милићевић, Вук - Беспуће

је било несреће и студени, — оне студени која не долази с поља, већ из душе, и која је још страшнија и леденија, — у тој хладној неуређеној соби, у тој жени, згуреној у куту, која ћути која се не миче с погледом који више ништа не схвата;

оне студени која не долази с поља, већ из душе, и која је још страшнија и леденија, — у тој хладној неуређеној соби, у тој жени, згуреној у куту, која ћути која се не миче с погледом који више ништа не схвата; за коју је с њезиним сином умро

Било је, можда, у тој успомени и пригушене и притајене мржње и незаборављених суза и страхоте једног отвореног гроба који је зјапио између

— Нема. — Нема! — рече он више него жалосно. - Штета, штета! — мрмљаше он. И искапи нову чашицу. И он је засио у тој соби, као да је стари гост куће, слободно се кретао, смијао, причао на дуго и широко о своме Прагу, о чешком пиву,

Било је у тој киши нешто прљаво и јадно, у тим танким и уским млазовима који се квасе и губе у немирним локвама жуте, блатњаве воде

које су биле оштре, и у којима се нису штедиле ријечи, дао ју је у самостан гдје се осјећала боље него код куће: у тој мирној, старинској, крупној високој згради, са стотинама прозора, одаја, полумрачног ходника куда нечујно промичу

као што је чула, пропио и живио са својом вешерком, мислећи да је најбоље да његова кћи проводи године у самостану, у тој огромној, влажној, старинској и непријатној згради, И за неколико ноћи које се чињаху непролазне, док је она тихо

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Купи само дивит и туце хартије па остави у тој и тој механи, и то му је онда једна његова канцеларија. Ту је дочекивао сељаке.

Купи само дивит и туце хартије па остави у тој и тој механи, и то му је онда једна његова канцеларија. Ту је дочекивао сељаке.

Причекао је још једно пола часа ако би се мачор још који пут јавио (»јер тој поганој секти не може се веровати«, — говорио је Јова).

Трновита је стаза којом се један борац за истину и научар креће, али Максим се решио да истраје на тој стази. Таман су се деца умирила, а учитељ запита: — Шта је данас, који дан? — Среда, господине! — повикаше сви.

У тој су се кафани певале све наше јуначке песме, и оне старије и ове новије. А како је сада интересовање за Буре било врло в

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

срце, а глава ми букну, Па за момом одма трагом сукну, Брзо стиго липе поносите, Али онде до две стазе вите, На тој ништа, онде нешто бело — Брже тамо, она је зацело! За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света!

све сама прашина, С њом се титра под небом ветрина. Све већ стене смрска и растури, Осим једне, тој се сад пожури, — Грдна, брате, беше стена ова, А у њојзи грдна рупетина, А у рупи једна грдна сова, А у сове грдна

Прва буна ето већ га прође, Он устаде, па зборити пође: „Богом сестро, право ми говори, Што ли чиниш у тој пустој гори? Ко те младу догнао овамо, Где живују дивље зверке само?

на сусрет њему одсјајује Красна кита горскога цвијећа, Чета, брате, горскијех хајдука, А једина још Србину рука У тој земљи — Бог јој помогао, Па јој више таких тића дао!

Ал' срце уско, многобројни зраци, Ди б' могло оно њи уздржати! Са Миланом је баште тако било, Он није могô сили тој одолет, Потонуо је у том мору слади.

Али брзо дође он себека, Па је моми ове речи рекâ: „Богом сестро, право ми говори, Што ли чиниш у тој пустој гори? Ко те младу догнао овамо Где живују дивље зверке само?

сунце већ је село, Даље ићи није тело, За гору је оно зашло, Ту је кревет себи нашло, И ја мени мој На обали тој.“ Већ је стигô на обалицу Разастрео кабаницу: „Јоште нису дошли мраци Још су овде дана зраци.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ђе си ми, Раде, побратиме мој! Дједу стадоше очи. — Па баш твој Раде, а? Е, фала ти, побратиме, на тој части. — Јест, вјере ми — занесено распреда старац не примјећујући да се дјед уозбиљио.

процјењује како је лопужанер обавио свој лоповски посао и припомену с неодобравањем: — Брате Раде, најгори су у тој работи богомољци, душе немају: опири, однесе све, и кандило испод иконе. Никад с њима нијесам волио ићи.

Их, дабогда се распуко! — Па дедер, какве си се среће домогао у тој твој ој скитњи? — бобоњи кум брко. — Дај, пофали се. — А какве си ти, чучећи у тој твојој рупи?

— бобоњи кум брко. — Дај, пофали се. — А какве си ти, чучећи у тој твојој рупи? Ја сам бар видио свијета: Приједор, Сану, Нови, Отоку, Бужим, а ти — гледаш мачки под реп.

Е, јесмо добро пазарили, нема шта. — Остави грешника, видиш да је и он поштено надрљао у тој трампи. Интендант, овако у пролазу, надгледа свој „добитак“ и помало се инати с пролетерима.

Осјетио сам: чим изиђем, у тој просторији више ме нико неће памтити, ником нећу недостајати. — Јесте, жалосно је то, иако су у питању само зечеви,

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово

И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан. И да у тој истој, сниској, гостинској соби, под жмиркавим кандилом и почађалом иконом издахнем као што су и моји претци...

Ајде, домаћине мој... А при тој речи „домаћине“ осетим како ти набрана, топла уста задрхте и суза кане на мој врео образ. Купаш ме.

и ланцима, и, не сагињући се, штапом открива рањенике, прегледа их и пита танким гласом кроз нос: — Сто цан’м, сто тој, а? А сељаци јаучу, вију се и крвљу из рана шарају калдрму.

Чак јој није било криво што је и према њој био озбиљан, хладан; још мање да је у тој његовој хладноћи гледала како је он престао да је воли, јер он је о својој љубави према њој дао доказа.

Јер ни они сами нису јој долазили, а камо ли други. ИИ А она, Аница, једино се по тој својој браћи и знала. Нико њу није звао њеним именом већ „сестра на Рибнички“.

Њој срце стаде. Помисли да се ваљда он љути на браћу јој, Иту и остале, што већ не иду, и оставе њих двоје саме. При тој помисли он јој дође још више љут, крут, те се она у страху поче јаче привијати око браће, Ите, који су услед свирке,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Госпођице, добро вече!« Жеља моја цури рече: »На тој зими, леле мени, Тако лако одевени! »Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!

Али кога мајка роди, те му судба тако годи да је вредан тој дивоти? Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем тог закољи, кад му ЖИВО срце преби, — куку Теби!

А што кукам? — да сам и ја у том јату челебија, око Тебе што се вија, па да ме се, у тој чети, Твоје срце само сети кад инамо куд одлети, — тад би било куку-леле! све би муке на ме селе.

ову земљу, то пуначко девојче, створење у кога је срце огањ а тело камен и вода, на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој чаробне усне: ти се смешиш, само се смешиш.

висока чела игуманова да чита, болан, нечитка слова, нечитка слова с чела висока, с корице тврде књиге живота; ал' у тој књизи колико још мора, колико још бити невиђених бора, невиђених бора, нечитаних слова, развалина црних изгорелих

— ох ал' ево што је вида, што је скида!” У тој речи, испод груди вади свиле комад жути, на свили је ситан вез; — тај је везак што замути Самсонову бистру свес':

Зар се тако желно-вољно обамире на тој руци што ти са ње синоћ војно на самртној беше муци? што ти са ње многој браћи кратки вечак поста краћи?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

пропаде царство! А он одговори: — Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици. Отац га одмах спреми и пошље царици.

Где га доби, тако ти бога? А он јој одговори: — Е, где сам ја добио онде не може свак добити. У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама да не знаш који је од којега лепши.

Где га доби, тако ти бога? А он јој одговори: — Е, где сам ја добио онде не може свак добити. У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама да не знаш који је од којега лепши.

увече дођоше кући, Грбо запита краља: — Где ћемо спавати: Он му одговори: Ето у мене има три шћери, па спавају у тој доље соби, па морете и ви намјестити постеље па спавати. Тако и учинише. Дан по дан, изиђе година.

Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш прво и прво човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати, он ће казати да хоће, а

Онај младић пође даље и ноћ га затече на једном пољу; ту се сврати у једну кућу, и заиште да преноћи. У истој тој кући нађе исту ону дјевојку што ју је снивао једанпут, и одмах је позна и врло се обрадује.

— Хоће боме прије него тебе — вели старац. — Валај неће! — вели Марко. — Боме хоће! — Боме неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац.

Кад цар дође из лова, жена му каже да је дошао Премудри Соломун, и да је у тој и тој соби затворен. — Него — вели — иди сад одмах к њему у собу те га посијеци; али се немој шалити да ишто почнеш с

Кад цар дође из лова, жена му каже да је дошао Премудри Соломун, и да је у тој и тој соби затворен. — Него — вели — иди сад одмах к њему у собу те га посијеци; али се немој шалити да ишто почнеш с њим

Ђаво одмах запита чоека каква га је ту срећа донијела да га избави и шта је тражио у тој јами; а кад му чоек каже да му је ту прије неколико дана упала жена и да је дошао сад да је извади, онда ђаво повиче:

А он чувши да она спомену вука, помисли да је заиста дошао вук у авлију, па брже се окрене да бјежи у кућу. У тој хитрини стане на мотику, а мотика се усправи, и њега држак по глави — пуц!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ШАЉИВАЦ: Па кад имају, зашто га не би могле подићи? Пловећа кућа, или боље, пловеће училиште приступи к тој реки. ДОКТОР: А како ће кућа да ступа? ШАЉИВАЦ: Кад сте јој дали силу да може пловити, зашто не би могла приступити?

СТАНИЈА: И жена господар у кући? ЉУБА: Дакако. СТАНИЈА: Тешко и тој кући, где жена заповеда, а муж није ништа. ЉУБА: Муж је у кући муж, а жена је госпођа.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

понавља се ушестостручено: Крик под високим сводовима, али Нечујан свему изван овог слуха — Осим што кружи по тој катедрали, По завојима недреманог уха: Ко ухолажа божја, безвремено. (19.

Неки у тој вежби гину. 8 Линије света видљивог и иног Светлуцају ми у твојој аури; у свету изван тебе ја сам инок У испосници,

траје у одломцима, у блеску, тишини Паслике звучне слеђене у слуху После олује; и не можеш знати Ни право, тајно име тој модрини, Па кажеш: море, а мислиш на свашта, На летњи дан, на бродовље, на луке — Поступком уходаним, којим

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Била је потпуно сама у тој ледари коју је свет обилазио као кугу, на оној промаји, међу најјаднијим платнима која се уопште могу замислити.

Хоћу да кажем, то је ствар која ме потпуно, али потпуно, излуђује! Замислите само један леп дан у тој Јалти, која је, претпостављам, морско летовалиште и све остало што уз то фура. Скоро ће крај рата.

“ Научио их човек! После је било све тамније и све нежније у тој соби у Студентском граду, па су ми Џорџ и Григорије шапутали сваки на по једно уво, и могу вам се заклети у шта год

Ако већ оћете да знате шта мислим о тој врсти мачака, можете повирити у моје фундаментално дело, које носи оригиналан наслов „Матурски рад“.

Не пада ми на памет! Ко може да ми забрани да стигнем последња у тој суманутој трци? Ето, угануо ми се чланак и не могу брже да трчим! На часну реч, убијте ме, не могу!

Просто да човек излуди! Провирих кроз куполу — негде у том бетонском пространству, у тој прашуми најружнијих кућа у Европи, светлуцао се и мој бивши прозор.

Морам одмах да вам кажем да сам својевремено била нешто као рекордер у тој интелектуалној игри која се изводи искључиво на једној нози.

обешених новина и добацио ми унапред припремљен пакет стрипова и кримића, мада се уопште претходно нисмо договарали о тој лектири.

И када су их напустили свим оним фолирањем од намештаја, открили су да им зидови зврје празни! Сад смо, ето, у тој фази!“ (Мишелино 1973. у јануару.

На часну реч! Оџачаре, железничаре, полицајце, ватрогасце, инкасанте, а нарочито поштаре! Начисто су га излудели у тој обуци, кеве ми! Пазите само овај фазон!

Мислим да сте непоправљиво задовољни и одрасли, докторе. Да постоји неко бољи од вас у тој струци, отишла бих право њему, али ви сте, на жалост, најдаље дотерали, а то је стварно мало...

Тада почиње чувени монолог о томе како, сем њега, цела земља углавном краде! Он је, по тој теорији, једини поштен тип који живи од своја два прста. Зашто од два, а не од десет? — питаћете се.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

(Чита даље.) „Знај да Марија као утучена иде. Не убијај срећу тој девојки, него сврши, кад си јој обећао. А што се твога имена тиче, морам се смејати; голић си и по себи, шта ће ти

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У тој су магли сусрели Жућу, тражио своју штенару — кућу. Идући тако, бистар ко овца, уђе у торбу Илије ловца, кад тамо,

У тој причи бићу вјеран, мио. Обрадуј ме, дивна лагаријо! НА ОБАЛИ УНЕ Уно модра, бисеру Бихаћа, крај тебе сам ново гн

У тој свирци трепти срећа плава и жубори пјесма заборава. Једног дана, испод крошње драге, заувијек се разиђосмо, друже,

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Не, не, не мислим то, већ нешто што отприлике одговара тој идеји. У сваком случају, требало би написати нешто имитујући пчеле, нешто страховито савремено, а што ипак не би било:

Изгледа као да је довољно да упутим њима свој дах па да им помогнем да одмичу по тој површини, за шта је иначе нужан толики напор мајушних веслача.

тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи,

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој, Слушајућ' како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија

Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана. О тој лепој малој тици причају се чудне бајке: То је душа мале кћери над гробницом миле мајке.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Певач са брда запева: зашто се одасте тој вери у пошаст, кад ено сунце бодро сија и дивна су здања за човечијег сина, куле од мермера и кровови од меди.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Знам да овде у дворишту има она мала кућа, две собе и кујна, што је покојни Мата зидао пре осам година. Знам да у тој кући још од почетка седи та тетка. И ето, то је све што знам. САРКА: А коме је она, бога ти, тетка?

Њој је тетка, па је због тога сви тако зову. И покојни Мата је звао тетком. ВИДА: Па откуд адвокат тој тетки да преда кућу; није ваљда адвокату тетка?

али смо имали баштицу, а после, не знам, али ми се тамо допадало, можда и зато што сам скоро цело детињство провела у тој кућици. ТЕТКА: Та је кућа порушена још одмах чим смо се ми иселили. Има томе већ осам година.

МИЋА: Ама, зар сви? САРКА: Па сви, дабоме! МИЋА: И заузели собе? САРКА: Заузели, него! Ето, ту су, у тој соби, Агатон и Симка. Овде сам ја. МИЋА: А овамо? САРКА: Тамо је Танасије са Видом. МИЋА: А Прока?

МИЋА: Зар баш сви? АГАТОН: Па сви, дабоме! Ето ту, у тој соби је Сарка. По цео дан седи на балкону, а ако и изиђе из собе, она звони.

ДАНИЦА: Како да није? АДВОКАТ: Само, јесте ли ви добро размислили о тој вашој жељи да будете мој чиновник? ДАНИЦА: Не видим шта бих имала да размишљам.

ПРОКА: Па ето, чућеш сутра. ВИДА: Ко ће жив до сутра издржати? АГАТОН (Танасију): И по тој ствари сам га испитивао. СВИ (радознало се збирају): Е??? АГАТОН: Јест, испитивао сам га. ПРОКА: Па?

ТАНАСИЈЕ: Друго је Агатон, а друго ја. СИМКА: Гле, молим те! ТАНАСИЈЕ: Мени је то наследство била једина нада. О тој карти ми је висила сва судбина! ТРИФУН: Не треба никад све на једну карту сецовати.

АГАТОН: Па је л' малопре донесмо резолуцију да је пљунемо? МИЋА: Па ви који сте жењени можете остати при тој резолуцији, али ја...право да вам кажем, мислим се нешто: зашто би толико имање отишло туђину у руке?

Тад му даш парче хартије па он лепо напише: „До данас сам припадао тој и тој партији, а од данас...” и човек да'не душом. Ето, тако сам ја обрлаћавао, али не могу тако њу, ову девојку.

Тад му даш парче хартије па он лепо напише: „До данас сам припадао тој и тој партији, а од данас...” и човек да'не душом. Ето, тако сам ја обрлаћавао, али не могу тако њу, ову девојку.

АГАТОН: Добро, нека тако буде! Иди, Симка, зови девојку. Реци јој да дође овамо, ал' немој јој о тој ствари ништа говорити; то ћу већ ја. СИМКА (оде).

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

неки су стављали мараму на уста, да би се заштитили од прашине што се таложила по лицу, обрвама, трепавицама, па и на тој марамици кроз коју се дисало.

Пред нама, покрај пута, горе неке ватре и, кроз лупу точкова, као да чујемо неко цвиљење. Приближисмо се тој ватри и према лелујавом пламену угледасмо воштано лице детета... Између преклопљених ручица, горела је свећа...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

дижу моћне огромне планине, делећи се у све више и све даље кругове, који су умотани у све гушћу таму, док се тако у тој непровидној тами сасвим не изгубе из очију...

Неки се окренуо сав к тој гомили, завук’о прстић у нос, па гледа зачуђено ове нове и необичне за њега призоре. Љубици се учини да се овде не

Учини му се да се из саме душе његове појављује нека сила, која га снажно гони у наручја тој девојци, осећа да га нешто снажно привлачи к њој.

и тако даље — стајаше написано на тој хартији. Доле потпис: »Управитељ школе орловичке «... а горе на врху великим словима: »Краљевско-српска основна школа

Јамачно се још у себи смејао како сам морала брзо послушати«. При тој мисли обузе је гнев. »Нека га... нек види да и ја нисам баш«...

размишљаше он у себи. Зар да гледамо мирно како се светина школска бешчасти, а зовемо се учитељи и радимо у тој школи. Ништа!...« Па онда настави гласно: — Ништа друго ниси могао радити.

Он застаде, трљајући руком чело, као да се одмара од великога напора мисли. А она га гледа... гледа и чуди се тој изненадној живости његовој, тим чудним причама...

Дивна, прекрасна ствар !... Још кад би Бог дао деце!... Али на тој мисли Гојко обично свакад поцрвени, сам од себе, и нешто се као наљути, па наскоро затим махне руком по ваздуху, као

Само је гледа и чуди се тој необичној лепоти... — Врати се, хоћеш да те одведем до куће ? рече она, и поуми да му приђе.

Напослетку једнога дана освану и код њих установљена задруга. Влајко се сав предао тој установи, и све време што му остаде слободно ван школе, употребио је на послове задругине.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Него, бане, не заборав’ Врћи руку на барету, Те зафали свој господи, Тој господи црковнојзи, Који за те Бога моле; И осталој браћи твојој, Који су се потрудили, Тебе плачућ’ допратили.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Испало би као да јој се ругамо! ЈЕЛИСАВЕТА: Тој Гини све смета, а нарочито уметност! СИМКА: Немојте да јој замерате, није јој лако!

Где је воденичар? СИМКА: Ковач у ковачници. Воденичар у воденици. Смешна питања! ВАСИЛИЈЕ: А где, по тој истој логици, треба да буде глумац? СИМКА: Знам шта хоћете да кажем: у позоришту! А зар је сада време за позориште?

ВАСИЛИЈЕ: Није праг, него је обична боца! И сви смо у тој боци зачепљени! А онај месец горе, оно је чеп! ЈЕЛИСАВЕТА: Били у боци, или не били, сутра нам треба путовати!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

И сад, у тој брдини тврдој, без смисла по крви расутој, не само да сенима својим не нађох мира, него ни за туге, што се родих да

У тој песми, у првој строфи, полази на пучину једна лађа. У другој строфи диже се бура. У трећој плове на пучини само олупине

Жене су се у тој вароши облачиле по последњој моди из Париза, увезеној преко Беча, а над великим женским шеширима, имали смо и

Да би учинио по вољи тој старој жени, барун се причешћивао. Кад је после причао шта је све признао свећенику приликом исповести, Хојос би се

Две руке које читају „Борбу“. У тој дрвеној рупи, сличној мртвачком сандуку, где се спава, хлеб и вино и кревет од дасака. Један црвени, раднички јастук.

Ја сам тада почео да пишем и Маску, Надао сам се да ћу моћи живети скромним али слободним животом књижевника. У тој нади сам се преварио. „Надо моја, ваљда ниси пена?“ каже негде Бранко.

Он је, доцније, добио куршум у леђа, од наших војника, које је тукао. Ја сам у тој маршкомпанији имао два друга. Један је био велики љубавник, Кока Вишњички, а други је остављао жену на порођају.

Вели, ради анкуражирања. Високи јабланови дуж друма у Поткамијен и борови посматрали су све то немо. Ја сам тој поменутој девојци серенадирао. АПОТЕОЗА Господо, једну пијану чашу Банату!

„Алес Охне Копф!“ А.О.К. У тој команди ја сам био телефонист, у екипи експерта, високог, железничког чиновника, са титулом доктора права.

У сваком случају, за време мог боравка, у тој команди, присуствовао сам, каткад, врло непријатним сценама због погрешака.

Богдана Поповића, та моја ствар јако је љутила. Вели, личности у тој Легенди не одговарају оном што је историјска истина. Ја сам тврдио да одговарају оном што је написао Брантом.

29). У тој малој кући, са јоргованом под својим прозором, преживео сам најсретнију годину у свом животу. Већ тог пролећа ја сам

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио се на неком

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу

то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам: — Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена? Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа.

Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој земљи доста свиња. — Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено.

— Што не лајеш? — викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине.

момака намрштена израза, чисто зловољни што већ два-три дана како нису тукли грађане, као што је то обичај у тој строго уставној земљи. Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра. Кога све ту нема!

Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше с осмехом задовољства што странци ни изблиза нису тако разумни, досетљива

” Сутрадан се већ о тој свечаности писало у свима листовима земаљским, а у владином листу нарочито, у коме сем тога беше ваздан телеграма из

био одушевљен да је чак почео подизати величанствену вилу, на којој ће бити узидана грдно велика мермерна плоча, и на тој плочи израз народне захвалности.

— Ја веома ценим историју и луде који цео свој живот посвете тој заиста важној науци — рекох учтиво да бих, колико-толико, оправдао свој малопређашњи заиста неразмишљени поступак.

— А он је историк? — прекидох га питањем. — Надриисторик. Он својим радом на тој науци само штете доноси. Узмите, само, па читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници наше земље, па

у име свију чиновника свога надлештва изговорио дирљив говор у том смислу, а господин министар је захвалио свима на тој реткој пажњи и искреном осећању.

Најзад се намерих на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега: — Куда жури оволики свет?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— А, лишче матори!... викну Танасијева баба, па полети к њему. Настаде џумбус.... У тој највећој ларми, велика гомила комишине улеже на два места и зашушта јаче.

А око ње су тако лепе и здраве, тако веселе и вредне, тако примамљиве девојке, да ти се и сама рука пружа к тој лепоти... А све је то обмотао тако густ и веран, тако диван и чаробан мрак, да ти даље ништа — не смем казати...

Пушио је и седео ту читав час, не мислећи готово ни о чем. Наступила је ненадно некаква резигнација, и он се у тој несаници бавио само о томе, што је разгледао кровове свију околних кућа, или треперење велике тополе, која се, као

Па ипак, у тој његовој вечитој озбиљности ниси могао никад опазити строга и суха израза: у целу лицу му виђаше се неко нежно учешће и

Али шта ћемо сад? Какав ли је овај, и шта ли се кува у тој натмуреној округлој глави, која се енергично и немирно врти на широким угнутим рамевима?...

Бог зна да ли је он тада што мислио, или је само одмарао очи на тој сјајној, глаткој као огледало површини. А Марко се опет мрштио и мумлао својим загушеним гласом: : — Белаја!...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИВКОВИЋ: Ја не бих био рад да будем ваш саучесник у тој ствари. ДАНИЦА: Али не брините кад вам кажем – нећу ја ствар злоупотребити.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

прочита; или се чудио глупости противниковој, који мисли да нешто зна и размеће се, а овамо не зна ни шта је писано о тој ствари (у његовим дописима)!

Пошто је овај догађај истинит, и већим делом се догађа у тој механи, то неће бити наодмет ово мало географије ради разумевања догађаја.

»Имаше га, — тумачио је ћир Ђорђе, — у турцко реч: ћузел, а на српски ке му тој дојде: леп, хубав, красан; хе, па од тај реч ете, — тврђаше ћир-Ђорђе, — долази му саг име: Ђузела, Лепосава, ели

Кам’ срећа да пре учини’ тако, најбоље беше тој! — сврши ћир Ђорђе љутито, па се набрецну на Заца ни крива ни дужна.

— Ех, само кад ти се допада! Уосталом, истина се само тиранима не допада. — Е, из душу ми извади свако тој слово. Сам да сам узео калемче, па да пишем, господин-учитељ, побоље и поубаво не теше да буде. Тол’ко је убаво.

двадесет и други у исти тај законик што писује: »Кој упражњава механску радњу, а нема никој дозволење, на пример, за тој по смисла од параграфос седамнаести Уредбе о механама, да се казни по ћеси, то јест, новчано, од пет до двадесет

— Е, па в’иш, ја сам га већ нашао. — Нађе ли га!? Ех, исполај на господа, кад се и тој свршило! — Ама треба и он ла припомогне. Сви за једног, један за све.

« Хе, ете тој и саг за овај ствар. Да мрда, господине, ама не малко него много; да мрда, и с руке и с ноге да мрда човек за једну

А кој ће човек тој да бидне? — А шта да ти ту умотавам и кријем у кучине! Ето, па тебе да окметимо! Шта би валило?! — Хе, хе!

Тако се и оне ухвате за фризуре. Само је једна разлика та што ћурке у тој прилици бар ћуте (и само се клате), док се ове држе и свађају.

Али тој омрази не беше граница; пређе од људи на жене, а одатле на десето. Поделило се село у две гомиле, два непријатељска

« — Сасвим тако! — потврђује ћир Ђорђе. — Бравост за тај реч! Е-ли нешто из грчку књигу тој слово? — Није! — вели Максим фамулус.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Тужише је и Пијачној управи... Напослетку, у меду се удави! У Предселу, у тој пустој селендри, У том леглу песама и легенди, И данас се пева покрај појила Да је Веска Београд освојила.

Усред крошње, већ две године пребива Укосо укљештена мотка неупотребљива. На тој мотки, мачке се не бојећи, Преспављује врабац (а он спава стојећи).

Узвикује Хиљада: „Све то мени припада!” А Тисућа: „На тој међи Изгибоше моји пређи!” Прва: „Међе моје су По Берлинском конгресу!” Друга: „Моја држава Нигде се не свршава!

Прошлост је лепа само онда Кад се у њу не спушта сонда. У тој прошлости већина народа Није имала ни захода. А и сам Вожд је — о yес, о yес!

У црним брдима згуснут Месец из мог сна и нежна воћка од млека. Сванућем звезде сиђу на велики тихи пут У тој шуму у брдима где хуји висока река.

” „Ђоко Ђорђевићу, севап учини! Доста си уживао у обиљу... Отуђио си се у тој туђини, Час је да се вратиш родном окриљу, И да родољубна своја чувства Обновиш на олтару нашег кумства!

Зидао сам, од речи, одбрамбену ограду према стварности; у тој огради ће, онај ко уме да гледа, пронаћи многе рупе, и кроз њих назрети невеселу позадину. А онда... ...

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

И он је одмах нашао узрок тој необичности. Са оне стране острва на којој се налазе јегуље велика је морска дубина, која ту достиже 5000 метара;

стране острва, ма да је ту много већи океански простор, море не достиже дубину већу од 200 метара, па слатке воде на тој страни не садрже јегуља.

Шмит је у тој великој научној установи био један од директора у чију су надлежност спадале и субвенције за научна истраживања и

Један велики део збирке садржи материјал о кретању јегуљиних ларви и о њеним метаморфозама. Тој огромној лабораторији придат је 1936 године и један пловни музеј, у који је претворен брод »Дана« са којим је Шмит

На тој дубини од 50 метара Шмит је једним потезом мале густе мреже ухватио на 800 комада таквих ларви. У јесен и зими тих ситн

Запажено је да је лов бакалара, од кога у тој земљи искључиво живи читав један свет, издашнији кад су температуре ниске; помоћу просечне мајске температуре океана

Она тада добије и зубе и почиње се хранити ловећи. Од јегуљице је постала права јегуља, позната у тој фази свога развића под именом »жуте јегуље«, која ће ту, у месту, провести своју младост и која после извршене

воду која ће јој од тада бити пребивалиште, и пошто је на њој довршена друга метаморфоза, јегуља продужава живети у тој својој новој постојбини.

Ту се налази једно место где корито Дрима нагло силази, па вода преко њега тече великом брзином. Према тој одлуци стари даљани су порушени, а пре кратког времена су довршени радови на новоме даљану, који је већ ове 1938.

За обе врсте јегуља нађено је 25 дубинских рупа у тој области, за које је утврђено да су плодишта јегуље. А најсигурнија потврда за то је чињеница која је у целом Шмитовом

Томе. У тој области, на северо-западном крају плодишта, налази се пространи корални масив Бермуда, који има облик огромне удице.

Кад се приђе тој области, сваки се траг губи, јер се јегуља одатле губи у океанским дубинама, спуштајући се постепено у ове и упућујући

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И тада, у мрачној, влажној ноћи тој, За тренутак један, изненада, као Свитац када сине, на мене је пао Кроз спуштени вео благи поглед твој.

расу, Прогутаће га непрозрачна тама, Само ће, као знак истрајне моћи И освајачког старог надахнућа, Стрчати мирно у тој општој ноћи Бело минаре изнад црних кућа.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И вечито у тој као свађи, грдњи и неслагању са сином, тако старац и умро. Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се

Па и у тој магази никад нико од њих није био, већ увек њихов главни момак. Још мање их је било на чивлуцима и виноградима.

И она опет била нека Гркиња, из грчке фамилије, која је била у самој вароши, одмах испод цркве. Она тој фамилији није била ни кћер, ни сестра, већ нека даља рођака.

више поруменели, са састављеним плећкама, са наднесеном целом горњом половином, њихајући се полако и осећајући драж у тој својој извијеној половини, у испупчености и раздвојености кукова, у додиру прса о перваз прозорски.

једва чекала када ће доћи ноћ, када ће лећи, и онда, осећајући се сасвим сама, у постељи, моћи се сва предавати тој другој Софки.

Чисто и Софки. мило што јој је маТи, сада овако обучена у ново, у тој свиленој антерији, лакованим папучама, скупоценом загаситом количету, које јој тако топло и припијено стоји око

Софка је легла овамо доле, у великој соби, са Магдом, пошто тада, да не би Софка била сама, морала је и Магда у тој соби да спава. После, ко зна шта је било.

из родбине, и, немајући од кога онда да се крију, зато су све биле слободне, више овлаш обучене, а чисто су уживале у тој својој отвореној, комотној накићености и лепоти.

Зато је Софка, знајући да ће у тој соби бити најмирнија, јер због те деце неће смети као по другим собама сваки час и ма ко улазити и излазити, и дошла

чисто у чело удари, те јој глава клону, отворише се двери са свештеником у златној одежди, који, чисто уживајући у тој запрепашћености, силно, гласно запева: Миром Господу помолим сја!

Све су то били „дарови“, које отуда, собом, из села, свака кућа понела, да сада на тој слаткој вечери прикажу. Пиће се једнако у великим котловима из подрума довлачило и ту у кујни до зидова ређало,

По тој псовци, гадној речи, видело се да се сасвим повратио у оно доба, када је, као дечко, тамо са оцем по тим хановима седео

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И да ће, најзад, доћи дани бледи, Дани без суза, осмеха и среће, И без живота, кад ће у тој беди Владати немар, падање све веће С престола среће, задовољства, маште И сна, над којим сијале су сфере;

су ноћ и часи њени У својој плавој дворници звездáној Задовољства мисли што нам душе плени Источну раскош, у тој ноћи саној, По којој блуде наших жеља сêни. Све је још мирно, тихо и свечàно.

И гледају ме на старинској плочи Велике ноћи дубоке, црне очи, К’о вечна, тврда, неизбежна коб; И у тој ноћи Судба нити преде, — Нити весеља, и сумње, и беде, — Живот што иде с колевком у гроб...

Звезде стоје. Ни дах поћи није пирн’о. Ти не мораш, као мати, У тој тами Бдити, знати Да смо сами, да смо сами.

И онда, у мрачној, страшној ноћи тој, Ишчупаћу те, срце моје, знај, Са светом свију својих снова верних; Ишчупаћу те и предати Њој, Верној, милој жени

Навући ћу оклоп вечне мржње тад, И с отровним мачем у ноћи ћу тој Поћи у крвав и трагичан бој Што бесни, тутњи, комеша се сад; Где падају жртве, где се кости мрве, Потоцима где се

У тој борби што се комеша и мења, уз крваве зубље што нас зори воде, Поделићу судбу свога поколења, Прокрчити пута победи

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

како се у повељама помиње, или „Ћипур“ како се данас изговара, зове се ледина покрај садашњег књажевског двора; на тој ледини виде се темељи од старе грађе).

Солдати ношаху гаће модре (као и они први), а бијели гуњић и некакве свијетле капе, као да бијаху замазане. Часници у тој војсци не бијаху окретни (као они први што му се приснише) но троми и, готово сви, ћоси.

Гроф је био веома изображен човјек, а у тој прилици постаде и приличан педагог, јер та се вјештина лако стече кад се човјек живо опомиње недостатака и мана

Јана који бјеше одвећ живахан, поучавао је у размацима и у мачевању, у тој је вјештини гроф био прави мајстор. Дјеца су редовно долазила на рочиште, весело идући тамо као на забаву, а

па гладећи се по трбуху, (тијем је вазда изразивао задовољство) обећа му, да ће га с временом, он изучити у тој вјештини. Једном се и Вира замјери старијем брату.

А највише га дираше мрзост, која се, на сто начина, расипала по заводу на његова кумира. У тој трзавици затече га знаменити догађај кад француски змај утече са Елбе.

Тако, у кући гдје је првом познао црногорско гостољубље, гдје га крстише новијем именом, у тој истој кући отимаху га сада прераној смрти.

Од њега до данас непрекидно бивали су и још су то. Колики их је год мушкијех глава у тој породици, сваки изучи ту вјештину од свога старијега.

Склад и снага њезиних виткијех удова, показаше се лијепо у тој прилици. Кад одиже сјекиру, спадоше широки рукави до рамена, а обле јој, бијеле мишице искочише; а кад удари, испод

“ И тој се насмијаше. „А је ли вјерена?“ запитаће медик, онако као немарно, пошто одби неколико димова. „Оно... јест!

Ја, да сам у његовој кожи...“ „Не би могао чекати, је ли?“ прекиде га један. „А да си у његовој кожи, а при тој памети, не би ни чекао!“ „Но што?“ „Окан’о је се, валај?“ Медик извади чибук из уста а зину од чуда.

Колико их је, да је, све су на мјесту; изгубити се неће ниједна!“ „Не, валај, док си при тој памети!“ дода један од онијех ђаволана.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Цар од оне земље дозове га преда се и изнесавши у завезаној врећи лисицу, рече му: „Ако погодиш шта је у тој врећи, прави си врач, и нећу ти ништа; ако ли не погодиш, погубићу те“.

У њој је инсценирана „пољана травна, зелена као пашњак. На пољани су тој лутке утврђене, непомичне: овце и чобани — и пред њима анђео; мало даље, као у шталици, — јасле и волови, и Јосиф и

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво

Где га доби? тако ти Бога!” А он јој одговори: „Е где сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и у тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама да не знаш који је од кога лепши.

Где га доби? тако ти Бога!” А он јој одговори: „Е где сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и у тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама да не знаш који је од кога лепши.

Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш прво и прво човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати, он ће казати да хоће, а

” У тој мисли идући срете једну бабу и упита је има ли ђе такијех ђевојака, а она му одговори да има напријед у оној гори једна

одговори да има напријед у оној гори једна кућа без врата а само један прозор на кући кроз који се улази и излази, и у тој кући да има така ђевојка, „ма” рече му „синко мој! когод је тамо ходио да је проси, ниједан се није више вратио.

Ђаво одмах запита чоека каква га је ту срећа донијела да га избави, и шта је тражио у тој јами; а кад му чоек каже да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад да је из | вади, онда ђаво

Кад цар дође из лова, жена му каже да је дошао Премудри Соломун, и да је у тој и у тој соби затворен: „него” вели „иди сад одмах к њему у собу те га посијеци; али се немој шалити да и што почнеш с

Кад цар дође из лова, жена му каже да је дошао Премудри Соломун, и да је у тој и у тој соби затворен: „него” вели „иди сад одмах к њему у собу те га посијеци; али се немој шалити да и што почнеш с њим

пропаде царство!“ А он одговори: „Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици.“ Отац га одмах спреми и пошље царици.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да даје, него напротив, да се

Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога. Потом, опет, овакво правило дајем да бива: да се

Нити, опет, мита ради да се не поставља неко у ћелији тој, а да није достојан правила духовног. Овај устав устављам у ћелији тој да га се држи онај који хоће живети у њој.

Овај устав устављам у ћелији тој да га се држи онај који хоће живети у њој. Понедељком, и средом и петком — нити уља једи, нити вина пиј, а у уторак и

Господа нашег Исуса Христа да држите ово што вам је заповеђено, и да не буду међу вама распре, него да сте савршени у тој мисли и воли, (І Кор. 1, 10) куповину себи прикупујући као и прекрасни трговци, (Мт.

Блажени да сте у тој жалости и као ревнитељи! Јер добра је молитва, и веома добра: са Богом да беседимо она нас оспособљава, са земље на

Јер не само ту у манастир свој, већ и у Светој свој тој Гори и свим манастирима ту даде преизобилне милостиње, за помен себи и свему свом наследству.

“ И пошто се испуни заповест његова, дође мноштво црнаца као добромирисних цветова који цветају у тој светој пустињи. И дошавши к њему, мир и благослов примише један од другог, и не даде им отићи од себе.

Молбу њихову примих, која каже: „Ево, у земљи тој ускомешаше се народи, а блажени отац наш, господин Симеон, бивши нам господар и учитељ, тамо лежи.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Купио ми и овај ручни сат, Хелветија. Тај мој профисор, вереник, има стрину чак у Канади, замислите! А она у тој Канади има фабрику, знате!

(Излази) СКИТНИЦА: А ја се напротив вратио из рата. Имо сам чин, био старији водник, па ме по тој ОСНОВИ распореде на ту пољопривредну економију. Тако се и упознамо.

Била је стварно одлична куварица! ИКОНИЈА (улази): А ви још ту? СКИТНИЦА: Баш причам о тој истој Вукосави. Кажем, била је одлична куварица!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Влашки је знао како прави Молдован, зашто је у тој провинцији из детињства до совершенога возраста живио и ту је у прошестој војни Росији лепо учинио заслуге и зато од

Свака башча има свој бунар с преизобилном водом; рекао би да у свој тој земљи на неколако фати дубљине ништа није него вода, коју свако јутро и вече чрез малене каналиће кроз сву башчу

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

И постави власт Кушмеља кнезом у Зврљеву. А Зврљевљани у тој прилици рекоше: „Лако је ономе бити светац, коме је бог отац!“ Бива: „Фра-Брне је бог, пак ти је лако, Кушмељу!

Најзад стигоше до краја. Тако једнијем гредом обиђоше манастир. Кушмељић израчуна да ће у тој кући бити око четрдесет сувота, а кад се томе дода таван и подрум, онда би се у манастир могао смјестити готово сав

сви Зубаци и Кркоте и Брзокуси бијаху по двориштима, кад отац и син прођоше, али се нико не јави, нити се учини вјешт тој ствари. Кушмељ и Кушмељић стигоше у ручано доба ка води. Дуго су морали чекати возаре.

Па онда, кад се небо мало разведри, болови одминуше, а кад се натушти, болови ојачаше. У тој трзавици Брне науми да иде у „град“ чим се буде могао држати коња, свакако да иде у „град“ гдје има искуснијех љекара

Он покуша да размишља о тој појави, али одмах удари на богословске пречаге о гријеху и кајању, које су му се готово ужљебиле у мозгу, те му се

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ти само знаш шта бруји У тој џунгли од тела: Кољу се лав и славуји И криче јата бела. Низ тебе сав крвари Медвед са венцем од иња И слепе слонови

КУЛА НА ПЕСКУ Није ли касно (сати јутра иду) Додати опет неку реч тој хрпи Речи, што лежи одавно у крпи Корица, негде на рафу, у зиду?

Све прође мимо, а ти слеп од блеска Велике ствари пипао си малу: Не би ли каткад тој кули на жалу Додао још и нову шаку песка.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

“ Ђорђе је помишљао да се људи у тој предсмртној страви само због њега хвале синовима и наследницима. И њему никада људски живот није имао јаснији смисао и

Они, сирочићи, нису криви. Тежак си. Па ти си права момчина, не могу више да те носим. Мораш мало да ходаш. Ту, на тој лицитацији, купићу ти једно лепо ждребе. Није црно, није. Шта ће ти, Адаме, шарено ждребе? Какво магаре?

Кад Тимочани дигоше буну, ја пожурих њима да књазу на подвољак пијавицу турим. Беше кратко, али жестоко. У Тој буни нисам желео да постанем војвода. Распричао сам се, а жалост ме салеће. И жури ми се, скоро ће ноћ.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Сребрни галеб се тој причи само смејао и летео свакога дана све више. Узалуд су се најбржи галебови трудили да га стигну, да се с њим

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

На тој граници сучељавају се светлости што, одасвуд, надилазе Трг па круже, измешане и расејане у прах, као недохватна светлос

Необично у тој материји било је то што је изгледала нематеријално, сва од тамног сјаја, прозирна и непрозирна у исти мах.

Совјет је захтевао да се Милош повуче. Је ли то што је остао да седи у тој столици било издајство или мудар политички потез, једини који је остао да се учини за спас династије Обреновића?

главу, више нема туге, сад је на реду одлучност, не гледа ни у кога у обручу а свакоме изгледа да гледа баш у њега (и тој се вештини научио од пацоликог банкара), и каже да дечака ваља брзо однети, можда му има спаса; низами ће с њима, у

гробљу, на Ташмајдану, кретала се пратња, и све што је међу српским живљем у Београду било здраво и покретно било је у тој пратњи.

Онда је, у једну зору, пред јесен 1803. године, видео доба невиђених окршаја како наилази, а змај у њему је живнуо. У тој предјесењој, просветљеној зори признао је себи, сав збуњен, да он и јесте цар змајева, тек сад, иако већ и просед и

Још је видео ту капију, само њу, али јој није знао имена. Ничијег имена више није било, у тој светлости. УЛИЦА УЗУН-МИРКОВА Узун Мирко и сад зазире од чиновништва.

Иде у Управитељство вароши Београда, тамо, у дну Велике пијаце. (И после једног века, 1943, у тој ће згради бити стара Управа града Београда, полиција, Главњача.

и врло уска и врло избледела: у својој опустошености могла би да делује аветињски али она делује само нестварно и, у тој нестварности, љупко.

У тој унутрашњој навали једна се жеља, сва обла и потпуно необуздана, издвајала: све ће бити добро ако сад, свом силином, зам

У тој тишини која му је неопходна он је слободан, као што је слободан и у својој тами. Она је и сад свуд око њега јер Вишњић

се прозирало од пролећних светлости, Вук је проверавао реч по реч: знао је да је добио чудо од песме, радовао се и, у тој радости, погледао гуслара.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

дуго нам има до у тиху луку, Острво мира и сад је далеко. Катарке стоје гордо на тој води Што значи живот... Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно.

Зашто тако шуме? Жут је месец давно зашао за хуме, Далеке и црне к'о слутње; и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду, К'о олово мирну и сиву, у мраку.

сморен путник у дубокој ноћи Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој, Ал' нигде гласа... нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ.

Па ћу каз'ти Како је дух божанствен у тој снази, И да му тело тек достојно служи, Плодно и само, - јер његови трази Духу су врело...

О, шта би дао да је у гробу, У оном часу пуном обаја; Да он се то сад из гроба буди, Па у тој ноћи чезне и жуди, Кроз цветак душе, у зраку снује, У танкој магли очаран хрли; Да власи ове то њега крију Док смрт

А у тој свирци дркте бол и чежња, Занос пун страсти и љубави сета; Као да каже: „Та зар нисмо млади? Пустимо љубав слободно нек

Јеца и плаче давних дана Поспана, болна, и лагана, Јеца и плаче у тој тами, К'о глухи жубор суза сами', Далеке среће песма... Ох јадно драго!... Вечно тако, Кај се, и кај, и жали!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Што се више творенијем пружам, све се њино царство умаљује; вријеме ће и к тој цјељи доћи да се бездне мрачне освијетле.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Годинама сам прикупљао све што сам о тој ненадмашној школи могао да дознам. Познавао сам све што се зна о Аристарховој науци, но о његовој личности дознао врло

Наумих да их својим списом предочим у тој научничкој заједници. Тако настадоше три поглавља мога дела: „У лабораторији Лавоазјеа“, „У салону госпође Лавоазије“

Радо се одазвах томе позиву и споразумесмо се да у тој књизи објавим она три споменута необјављена поглавља о Лавоазијеу и његовим савременицима, а као увод томе и објављено

На тој узвишици заузео сам своје место и одатле гледам доле према вароши. Дуж једног дела оне стазе назирем, међу тамним џбуње

Не чини ли вам се да ће, крећући се по тој кружној путањи, та звезда небеских кола промаћи таман изнад површине мора, не заронивши се у њу.

„И ја сâм сам много размишљао о тој ствари и увидео да Земља мора имати облик лопте којој се, путујући, не може никад доћи до краја њене површине.

Зачудило ме кад сам видео да су и све остале пирамиде саграђене у тој размери. „Запитах се којим су путем њихови градитељи дошли до ове размере, па нађох овај одговор.

„Како да ти кажем, учитељу? - Спочетка бејах неук, али од када дођох, пре две године, овамо, много сам у тој науци напредовао; Еудоксос из Книда беше ми у њој учитељ“. „Еудоксос?

у којој би Аристарх одржао предавање о свом премеравању отстојања Сунца и Месеца, како је то вероватно некад и учинио. Тој седници требало је да присуствује и сам краљ, велики покровитељ александријског Музеја.

Кад Аристархос нестаде из александриског ученог колегиума, дух његов живљаше и даље у тој средини, иако је она одбацила његов систем. У том кругу појавише се гласови у корист његова учења.

Онде је било, можда још и више, противника Аристарховог система, а баш због тога морало се у тој средини често говорити о Аристарховој науци.

времена обилажења тих двеју планета око Сунца може се њихово кретање око њега пратити корак у корак и предочити на тој слици тим њиховим положајима у одабраним временским размацима.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И тако до деветнаесте године кад је постао општински добошар, после једнога конкурса на коме је победио, и остао на тој новој дужности све докле је општински буџет имао могућности да одвојено плаћа свога добошара, лице које ће лупањем

— Ја... у... у војсци, господине мајоре. И тако лаж која беше глупа и дрско понашање Секулино разјари команданта у тој мери да га је, позеленио као јед, тукао до крајне малаксалости своје одмор не снаге. Тада му одузе коња и најури га.

Био сам озлојеђен, киван, нисам жалио да погинем тог тренутка, па у тој љутини продерах се да чује командант: — У здрављу, снаја. Крив сам ти, брате, што сам млађи од некога.

Да изнесу цео наш музеј пред нас, ми се не бисмо заплакали. Јер код нас је разум. Јер ми размишљамо о тој отаџбини, разгледамо је са свих страна; претресамо и њене погрешке према нама, критикујемо и осуђујемо, каткад, ако

Јер је линија националне границе повучена најјаснијом бојом баш онда кад је већ била бледа у тој мери да је могла бити избрисана засвагда.

на реконвалесценте што, са снагом која им још стоји на расположењу, нису на фронту, и прети страшном казном Божјом тој закржљалој деци својих другова (сретних што су склопили очи) која штеде своје бедне животе, имају још осмеха на

и готов сместа да јој поклониш и живот, отворио си јој све из себе, из те ризнице чију дубину само ја познајем, тој несташној чели која сад само прозуји крај тебе и не сања да те је скрхала. Пази ти...

Ајде, реко', тешим се успут, коњаник сам, а је ли има коњаник да је без тој следовање? Кад кући, затекнем гу крај шпорет, прави неки уштипци да ме обрадује.

Ја сам бежао од витла. Ја сам трчао, ја сам радосно трчао, ја сам лудо радосно трчао, јер су моје груди у тој складној, племенитој, умиљатој усамљености, у том чистом миру, у тој дубокој ганутости и паничној опојности, биле пуне

ја сам лудо радосно трчао, јер су моје груди у тој складној, племенитој, умиљатој усамљености, у том чистом миру, у тој дубокој ганутости и паничној опојности, биле пуне препуне оне исконске светости празника, јер је моја душа у оном

И баш то што си у тој хаљини... „Зашто, мислим ја, с њим у овој мојој хаљини и она баш лептираста машна на коси.“ И опет хоћу да вичем али

одскакао сам толико да сам више пута у многим очима оних лавица читао јасно чуђење: откуд сам ја, уопште ту, у тој кући, ко је то полудео да ме тамо пусти онако старомодног и без „шими“ ципела?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Ја чак мислим да се у тој игри наизмјеничности и састоји живот, да та измјена обасјаности и засјеница и јесте арза и теза нашег живога даха,

и поред трпких мисли које каткад упућујем на њен рачун, чини ми се да сам, потајно од сама себе, у дну душе, захвалан тој и таквој баки, и да не бих желио да је била никоја друга и ниуколико друкчија.

И ту су докончале свој вијек. ВИИИ У тој су се благоваоници примали посјетиоци и фамилијарни гости. Салон, с вјечито спуштеним жалузијама и с наслоњачима под

просијед откад год га ја памтим, брижљив до педантности у одјећи и у свему другоме, стриц је просједио свој вијек у тој просторији а да никад није осјетио ни журбе ни дуга времена, једнако као ни она стабљика филодендрона која у углу већ

До конца је сачувао присебност. Можда је налазио неко више задовољство, као неку супериорност, у тој својој нерањивости, у том стању без нужда и жеља. ИX Данас је тмуран дан. Ноћас сам осјетио како се мијења вријеме.

— сваку најмању шару, сваку најмању вијугу и коврчу на тој плафонској сликарији. Остале собе у кући током времена су премазиване, али благоваоница је увијек остала поштеђена,

Зато сам ту исту опалску замагљеност волио и у чашама с мастиком, која се у љетна поподнева послуживала уз црну каву у тој благоваоници.

Из дугог вијећања у тој благоваоници родио се оштар протестни брзојав. Један његов пасус био ми се нарочито урезао у памћење: „Данас учитељ

— Смијешно! Ко је само могао измислити смрт! И дијете, се смије тој кукавној измишљотини приглупих, поземљушних људи. Гледао сам плавокосу девојчицу у жалости због смрти добре баке.

И мислим да је то била прва исходна погрешка у читавој тој ствари. Јер држим да баш то, и можда једино то, није прави пут којим се улази у сферу музике, или било које умјетности

— Ето, племенита госпођо, да утучем вријеме!... — Свирајте само, Егидио! Само ви свирајте! Осјећао сам да у тој Егидијевој пажљивости према баки има као нека клица отпора и неодобравања према дједу, и извјесне солидарности с њом у

на морској површини на чијем су хрпту бродоломци наложили ватру да се огрију, замишљао сам се о размјерима смрти у тој грдосији: мора да његовим тијелом, од врха главе до на крај репа, смрт путује данима и данима, на застанке и одморе,

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци... У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година,

У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова. Сунце удараше готово

страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.

— прекиде га Ђурица. — Твој апсанџија, знаш га ваљад’? — Како, зар је он... — Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега. Ти мислиш ја се шалим, кад што радим. Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао.

Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити. И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију

А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. Свештеник га појми. Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај

»Откуд ја ово идем?... Шта ово би?... А, јест, убио сам човека !..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је

Зар сам ја стока, да само једем... — Море није то, него ја тако уз реч велим... А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш. Истина, шта си јела данас? — Шта ћу јести?... Хлеба... Знаш да је пост. — Какав пост?

Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли... Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју...

стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. »Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...

и тамо шушти, удара, пишти... Срце се стегло, следило: окаменило се... А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму

сад био жив и — нема га!«... Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... Дакле сутра!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар сад запита старца: — Па где је та земља? Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој земљу чувају.

Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у једну врло лепу башту, која је била поред двора. У тој башти било је много лепог и разноврсног цвећа а поред свију стаза биле су понамештане камените клупе.

— па принесе прстен к ватри, а два Арапа па преда њ: — Заповиједај, господару! — Заповиједам да ми на тој и тој мераји начините сарај као што је у цара, а у сарај намјешај као што је у цара, па када све буде готово, да мене

— па принесе прстен к ватри, а два Арапа па преда њ: — Заповиједај, господару! — Заповиједам да ми на тој и тој мераји начините сарај као што је у цара, а у сарај намјешај као што је у цара, па када све буде готово, да мене и

Где га доби, тако ти бога! А он јој одговори: — Е, где сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња, за јаслама, да не знаш који је од кога лепши.

Где га доби, тако ти бога! А он јој одговори: — Е, где сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња, за јаслама, да не знаш који је од кога лепши.

Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш, прво и прво, човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати; он ће казати да хоће, а

Слуга не даде омести, но поново потеже ножем, а краљева се кћи од страха баилдиса, па у тој незнани избљује змију што јој је прве људе давила.

— Хоће, боме, прије него тебе, — вели старац. — Валај, неће! — вели Марко. — Богме, хоће! — Богме, неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац.

Ђаво одмах запита чоека каква га је ту срећа донијела да га избави и шта је тражио у тој јами; а кад му чоек каже да му је ту прије неколико дана упала жена, и да је дошао сад да је извади, онда ђаво повиче:

Он му одговори: — Ето у мене има три шћери, па спавају у тој доље соби, па морете и ви намјестити постеље па спавати. Тако и учинише. Дан по дан, изиде година.

Већ му досадило и тући и ићи, кад једаред дошô он у нику чудну шуму, а у тој још чуднија колибица и прид њом још чуднији дида.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди. А већ у тој земљи где је било цвеће, Живела је она, и младост, и дуга: А већ у тој земљи овладала туга, И уместо маја свуд се

А већ у тој земљи где је било цвеће, Живела је она, и младост, и дуга: А већ у тој земљи овладала туга, И уместо маја свуд се јесен креће.

И у тој гробиници младости и цвећа Дисала је она још лепотом својом У јесењој ноћи, у ноћи са којом Грлила је живот свих мртвих

И утону. Али одмах потом, У тој земљи, где цветаху врти И лепота с вечитим животом, Појави се први облик смрти. Једна дева хтеде да одмара Своје

Огромна равница пред њиме се пружа, Несрећна и лепа, као српска туга, У тој земљи има и поља и ружа, Ал' слобода само тој се земљи руга.

равница пред њиме се пружа, Несрећна и лепа, као српска туга, У тој земљи има и поља и ружа, Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи, Ал' Немац и Мађар вечито га гоне, Једино се Србин тој земљи не диви, Јер његова звона само на плач звоне.

Столећима Србин у тој земљи живи, Ал' Немац и Мађар вечито га гоне, Једино се Србин тој земљи не диви, Јер његова звона само на плач звоне.

” Још мало месец гледао је њега Како је стај'о с једним белим рупцем. Сам у тој ноћи како опет бега И како јури за првим пољупцем. 1912. РОБ Књиго моја свију снова, ево роба!

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Сваки утисак је стварао на хиљаде одјека у мојој свести. Желео сам да сазнам што више о тој чудесној сили. Жудео сам за експериментима, за истраживањима, и предао сам се судбини тешка срца.

Али он је рекао да то није могуће и указао ми је почаст тако што је одржао предавање о тој теми, и закључујући на крају је рекао: ”Можда ће господин Тесла да уради велике ствари, али му сигурно неће успети да

То осећање је било толико јако, да сам решио да оставим сав посао и да удовољим тој жељи. Али, схватио сам да ми је сувише тешко да напустим лабораторију, па је прошло неколико месеци док нисам успео да

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

У овоме сам видео њен покушај да ми покаже колико цени мој обичај да идем у цркву и да ме охрабри да у тој навици истрајем. Тако је на делу показала шта је мислила када је објашњавала духовну мисију америчке жене.

Испод ње је био натпис ”Пионири напретка” а представљала је групу великих људи. Дивио сам се тој слици, али се нисам потрудио да сазнам шта она представља.

Поред тога, почео сам читати биографије и осталих великих људи који су били, заједно са Питер Купером, насликани на тој историјској слици.

Овај велики спектакл оставио је веома снажан утисак на мене. Али сав тај научни напор, приказан на тој изложби, односио се само на користи од тих изума, а никако и на објашњење шта су оне у ствари.

Све то што сам видео на тој прослави стогодишњице само је убрзало моју американизацију. По повратку у Њујорк, рекао сам Џиму да је имао право

Бичерова паства била је налик на кошницу пуну бића меденог срца. Сваки човек у тој групи подсећао ме је на оне Американце са којима сам се спријатељио на жељезничкој станици у Бечу и који су ме спасли

Ниједна музика нема такав утицај на наша срца као звук људског гласа. Сваки певач у тој великој поворци у Карловцима осећао је да даје свој удео у последњем опроштају од великог националног песника, кроз

Ниједна музика нема такав утицај на наша срца као звук људског гласа. Сваки певач у тој великој поворци у Карловцима осећао је да даје свој удео у последњем опроштају од великог националног песника, кроз

? Црвенео сам при тој помисли, а бојао сам се да ћу се још више постидети када ме буде упоређивао са својим младим студентима који су већ

Билаје окружена са неколико малих вила за летње посетиоце који су се хранили у тој гостионици. У њу су свраћали туристи из Гласгова, Гринока и Пејслиа.

Тешко да је било ко од њих нешто знао о тој науци. Много расуђивања и вештине је било потребно да би се овим људима говорило о науци, а да то не буде промашај.

Не верујем да је мој говор о тој врло интересантној теми, који сам одржао тим поводом, оставило онај утисак који је оставило моје предавање у Панчеву.

Ћипико, Иво - Приповетке

Море се до надалеко замутило, као река кад набуја из честих оборина. Суре гомиле и куће испране истичу се јасно у тој мркоћи. Чељад покуњена, бледа и блатна жури се за послом, гледајући куд ће ногом да стане. — Ни данас нема зараде!

Па им пану на памет дани радње, урезују у памети приштедњу, и у тој мисли чисто живље раде и веселе се послу. А и кући ће брзо; одмориће се и науживати својих навика: свога крша и

Дијете не може да већ одоли студени и слабоћи, па униђе у прву кућу где је видјела да свијећа гори. У тој кући остала је неко вријеме да отправља ситне послове, да се прехрани, јер је поочим није већ хтјео ни на очи, а она

Али у тој кући не остаде дуго. Поочим је издржаваше док је за њу из града примао малу мјесечну потпору, а кад му је ускратише,

Сада јој је несумњиво жао што се нашла овдје, што ће до часа бити све свршено!... При тој помисли, нешто унутарње силно је потискује да побјегне, да се ослободи од наметнуте јој туђе воље, и чисто снебива се

А он се нада њ наднио, као да разумије вјечити шум и као да је одувијеке ту, на тој хриди. И не мисли већ ни на село ни на себе.

У тој невољи он се сетио мајчиних препорука и сав подао молитви. Тражио је заштиту од Пречисте девице. . Сутрадан приђе олта

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Човек се не може довољно нарадовати кад нађе да се о тој истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник, пева на падинама Шаре, понад српског старог престоног

и мужевљеву кућу опева као радост, свеједно, чим невесту уведу у одају намењену младенцима све окупљене жене баш у тој одаји у хору певају праву нарицаљкунабрајалицу као што је ова: Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој мајки сузице.

О тој се реформи досад толико писало да се, изгледа, више ништа ново не може рећи. Па ипак, не можемо а да не приметимо да се

Изгледа као да је довољно да упутим њима свој дах па да им помогнем да одмичу по тој површини, за шта је иначе нужан толики напор мајушних веслача.

С. Трубецкој. И ма шта ми данас мислили о тој теорији, она је морала бити блиска Драинчевој замисли балканске културе, макар тиме што је одбијала, шпенглеровски

до 1939. године често мењао програм и писао нове манифесте, као што је покренуо више ефемерних гласила. У тој се разноликости тешко разлучује случајно од суштинског, и једва да се може успоставити једна, у себи усаглашена,

Ми смо – да поновимо слику – црви у тој великој јабуци. Али нису то исто и песници, јер они посредно или непосредно активирају језичку меморију.

који воли – како нам о томе сведоче многе његове умотворине – да твори језичке облике и каткада осетно ужива у самој тој обликотворној делатности.

Куленовић као да је хотимице хтео да се врати тој обликотворној језичкој делатности и да је реактивира у Стојанки, у Писмима Јове Станивука и, на посебан начин, у Шеви.

у питању ствар укуса, стилскога или неког другог опредељења у оквирима актуелнога књижевног живота (мада су се и на тој равни биле битке), јер су почели да се губе и критичари који су имали заиста проверен, и то на текстовима предратнога

га није разумевао, зато што је на нове поетске текстове примењивао стару „граматику“, а они нису били састављени према тој „граматици“.

И није нимало случајно што се тој најстаријој традицији модерна уметност најчешће обраћа.“83 Ако после ових надахнутих Мишићевих реченица наведемо, на

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА (скочи): Чедо! ЧЕДА: Он ме је данас са сузама у очима преклињао: „Господине Чедо, ви сте у тој кући познати, идите и запросите госпа-Живкину руку за мене!

(Плаче.) ЧЕДА: Па зар ти не увиђаш, бога ти, и сама, да је већ крајње време било да се тој жени стане на пут? Зар не видиш да је направила лудницу од куће?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Штавише, на тој се периферији јунакиња суровим стицајем околности обрела у њој туђој и за њу погубној сеоској култури.

би припајање њено уз наредни пасус прикрило разлику између два приповедна погледа (или два угла приповедања) који се у тој реченици и у наредноме пасусу налазе и који се очито по обиму не подударају.

54 На то Дмитриј Лихачов даје овакав коментар: „Шта рећи о необичној форми књижевног дела А. Белог? Мислим да је у тој форми најважније изналажење нових могућности и одбацивање ,глатког писања', чега је иначе тако много било у руској

са доста јаким тоновима девојчиног опраштања од једног живота (он за њу умире заједно са родитељском кућом, па у тој мери и она сама умире), и преласка у други живот, од кога се Софка унапред ужасава.

поруменели, са састављеним плећкама, са наднесеном целом гор њом половином, њихај ући се полако и осећајући драж у тој својој извијеној половини, у испупчености и раздвојености кукова, у додиру прса о перваз прозорски”.

Магдин се син, на пример, кришом од ње уочи Ускрса љуби с мајком на растанку, јер унапред зна шта Софка мисли о тој њиховој „ сељачкој' љубави”.

] како вас тек онда загреје око срца, кад се видите ту, у тој утутканој, топлој и меко намештеној соби, по којој веје мирис тамјана, трепери ужагрен ваздух више мангала, а изнад

Нај потпуније опонирање просторних својстава не налазимо, међутим, ни у тој ни у другим приповеткама, него у Софкином доживљају.

И, богат, моћан а самоуверен, он је могао и смео што други нису: да тој својој љубави потпуно пусти на вољу, да јача, постаје све дубљом како је ћерка расла, развијала се и залазила у зреле

Има нечега веома елементарног и веома инфантилног у тој противречној вези међу еротским осећањима и нежним односом према мајци и/или оцу.

Други се пример налази у тој истој, Х глави. Софки се овако саопштава ко јој је младожења, одакле је, какав је: тетка - „као што је ред и обичај”

Навешћемо, управо из Певаца, три примера - мада их иначе има подоста - у којима се о тој појави говори изричито, и у ауторово име: (1) „А сви су били срећни.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Сунет, право муслиманско крштење, обављају само у овај дан, да би тој ствари дали што већи значај. Зато се већ по Броду пеку халве, месе баклаве и разни колачи, какве је само Цариград

Резил да го не учиниш, зашто — сунет прави детету. Гајле ич да немаш. Само нема такец-вакец: ја тој, ја глава немаш“... Оди, бре стари пес!...

— А си познавал некад потура Суљ-капетана? — Јесам. — Беше ли тој неки пут на нечаре? — Не знам, ага... — Не, не — збори право. Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?...

Со јунаштина. Даде му хата за дете и многи ћемери со злато... Таке ли је? — Па, ага... — Убаво!... Врати ли ти тој стари потурски пес? — Вратио ми је све. И паре и коња.

— „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро“! — А, таке!... Ете, таке је рекол тој стари пес!... Тој погани потур и торбеш!... Такец!... Настаде тајац и пометња.

— „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро“! — А, таке!... Ете, таке је рекол тој стари пес!... Тој погани потур и торбеш!... Такец!... Настаде тајац и пометња.

Но, он брзо збаци дервишки клобук с главе, заповеди дружини да вољно седне, па се окрену поново збуњеном Спаси: — Тој потур се направи божем дервиш: ја сам Суљкапетан — руку овамо, здраво-живо, земљак!...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ Ох, ноћ је била црна, тама је била густа, Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај. Тапајућ’ по тој тмини, колеби једној приђе, Отвори трошна врата, униђе уздрхтан: Овде је мален жижак тињао једва, једва, — Анђелку

Божићни је дȁнак круна свију дана, Барем у Хришћана; А у тојзи круни алем што се сија Радост је дечија. Ко у тој радости не зна да ужива, Срце га издало, С њиме немам збора, немам разговора — Таквића је мало.

Земљи проневера, свакидањих крађа — Да, међ’ Црногорци, које грдњом беде Е злотвор’ма својим ни носа не штеде: У тој Црној Гори десило се нешто Што ће куса пера жидских новинара Пробележит’ једва словима сићушним.

Кад окрете леђа свећином пламенку На дувару спази својег тела сенку. Ето нешто ново. Што је ново дрâжи. Сад у тој новини забавицу тражи. Весели се томе као неком дару: Њена мала сенка игра по дувару. Малена је сенка.

и данашњег дана: Навршило с’ сто педесет његових прошета, И многи га траже да ку с’ честита опета; Јест’, ал’ он је тој паради окренуо пету, И ено га, Бог зна где је, у беломе свету.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О чудна птица чија намена да буде лет земље и песма опустелог неба, која се чује ал не схвата. О, бело удварање ветра тој птици од пламена.

Сунце ми у пети бриди. Блешти зид на крају пута што никуд не води. Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав.

Дивно празноверје што измишљаш крила Ослепљеном ваздуху у тој сажетости, Твоја је младост пре свих младости била И остала на зиду ко слика милости.

иако је прошао ЗАМОРЕНА ПЕСМА Они који имају свет Нека мисле шта ће с њим Ми имамо само речи И дивно смо се снашли у тој немаштини Утешно је бити земља Поносно је бити камен Премудро је бити ватра Побожно је бити ништа Прљав од сувише

Краков, Станислав - КРИЛА

Qу'еИИе-ѕ'ен-ва... Qу'еИле-ѕ'ен-ва... Партер је урлао и одсецао речи. — Но, ето, запљескајте тој жени, пошаљите јој цвећа, и она ће поћи вечерас са вама у постељу... — Дебела је, бранио се Душко.

Петровић, Растко - АФРИКА

На земљи којом се храни прашума, тесна, збијена, сједињена, нема места за живот, ни људи, ни зверова, ни птица. У тој непроходности, тишини и помрчини, за њих нема ваздуха.

Доста је да пођем у било ком правцу па да на тој страни свих нестане. Узалуд тумачи довикују, пљескају се по коленима, вабе их као зверчиће.

Модерна механика је, међутим, тако немилосрдна у свом савршенству, да човека најпре осами, а онда му покаже да у тој самоћи нема ничега што ће је хранити.

свему се видело: по свима оним ситним дроњцима, калбасу са водом и узицама што су око њега, да је он на том месту и на тој асурици староседелац. И ко зна још откад!

Жув ми предлаже да је видим, али ја из чистих скрупула према ономе што ми је Вуије причао о тој младој девојци из племена Пела, која га никад није варала и која је јахала све његове коње, одбијам да је видим.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

диже ломљава: Буљуци лете с голи ножеви, А околина града несрећног Као да гори сва у пламену, Иглу да видиш на тој светлости. РАДАК: Ту, богме, беше мука одиста! ИСАК: Те каква, Раде! ВУК: Док се луга не докопасмо!...

Са њиме беше женска некака; Кад сам је видô старим очима, Мрче ми свести, свака искрица, Те сам се једва у тој забуни Поруке твоје, збуњен, сећао.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ту на друму било је такође доста војске и батерија, и тако исто и дале уз друм у правцу Тешице. Комаров и тој војсци заповеди да се крене полако за њим.

У тој је долини и Тешица, са својим положајима које смо ми јуче изгубили и које смо данас хтели да отмемо натраг. Ово ради ра

Турци јако напиру да пробају на левој обали Мораве; но наши су углавном данас очували своје положаје на тој страни. После подне Турци су се почели кретати и на десној обали Мораве спрам Алексинца.

Наша катунска војска, повлачећи се пред Турцима, зауставила се на тој коси око пруговачкога шанчића. Овај шанац направљен је само зато да у случају потребе заклони одступање наше војске, а

Хоћy је Тресибаби дато поткрепљење, тако, да је 10 августа у зору освануло на тој планини 7 батаљона, 2 лаке и пô тешке батерије.

! Учини ми се да Черњајев xоће да ја данас будем убијен. (Којешта, ноћас це смејем тој лудој мисли, али јутрос ми не беше до смеја).

Но то се после изврнуло у нешто девето, као и сва наша друга решења... Отац М. баш је био у тој речи, кад се отвори јако пушкарање на нашој предњој линији; једна граната запишта и удари баш пред нас.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Па из пакла муне сумња, А кад она на што сине — Страхота је онда видет’ Љубав, веру и врлине. У тој тмини, грозотини, И тебе би боли стисли; А ја можда, што још никад, Изрекô бих црне мисли, Изрекô бих, где се

Звезда много, да не забројимо, Пољупцима да их бележимо. XЛИX Славуј пева, прижељкује, Чисто дршће цео луг; А тој песми поиздаље Одзива се цео луг. „Чуј их, чуј их, злато моје!“ — „Чуј их, чуј их, драги мој!

Две душе загрле. се, А срце бију два, У Тој се срећи рађа Тек права молитва. У сузама се купа Па све јој трепти сјај, — И повије се у меки, У топли уздисај.

? — Зар те не смем својом звати, Веро моја — закопана? Ти си мртва, мој животе, Отишла си с овог света, Тој даљини нема мере — Па зар и то да нам смета!

“ XИИ Времену је, тако с’ чини, Вековечно вечит трај, Овом свету, тој празнини, Нигде почет, нигде крај. Вечност само?! — Е, па шта је! Е, па шта је простор тај!?

Гори у тишини, У пустоши тој, — Такав ми се чини Сада живот мој. XИВ Ти си већем бледа била, Ал’ весело са мном шета; Ти си већем била болна

Онда сам сузу збрисô, Сад је разумем тек, Ти с’ чеду нашем, Смиљци, Видела кратак век. А сјајак у тој сузи, И тај разумем сад, — Твојој је српској души У деци био над.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Пришао сам тој слици. „Ун тендре ѕоувенір, а мон Коѕта схéгі... Даесy“ — писало је у једном углу слике. Погледао сам Косту.

— Кукали су обојица углас. Престали су тек онда када је Радомир сручио у ров две бомбе. Ја сам баш у тој смени био. — Лепо. Потребна су ми, дакле, петорица. Ко хоће? — Ја... ја... — зачу се више гласова.

Сеиз!... Дај коње! Кад су се одмакли мало, он се обрати Кости: — Деде, молим те, причај ми још нешто о тој својој женској. У први сумрак стигли су у трупну комору. Капетан Радослав спремио се да вечера и прао руке.

Изгледало нам је да ћемо за пола часа стићи. Били смо весели. Али у тој нади да смо већ ту, уз обалу, пловили смо још пуна два часа, док нисмо наишли на први заштитни ред са мрежом.

Онда затворише врата на тој соби и ја зачух како обрнуше кључ у брави. Сад сам затворен. И да хоћу да идем, сад не могу.

Тада човек замагљених очију јури, тражи и замишља како се на тој сићушној жени заснива смисао његовог живота. Обазрео сам се по соби. Слична оној где сам раније био.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

правцима заостајала испод резултата већ достигнутих у времену које обухвата ова Антологија, њен задатак није да на тој, са књижевноисторијског гледишта одиста крупној чињеници компулсорно инзистира.

Није чудо ако је носило трагове, а и ожиљке, тих европских додира. У тој поезији тако се споро и бојажљиво помаља и оцртава домаћи пејзаж: једва да га, живот, и има.

Једном речју: великих потреса у тој поезији није било. Врло је занимљиво и поучно посматрати еволуцију њених родољубивих мотива: постепено, они су се

Уопште, у тој поезији хумор — напрасни, неочекивани па и нежељени, ненамерни хумор — чудан је а веома присан елеменат забуне и

ми се да је то мишљење потпуно неодрживо; и признајем: да Сарајлијину појаву у нашој књижевности, а нарочито дивљење тој појави, нисам у стању разумно објаснити ни себи ни другима.

Кто тја там' зашчитит от копцов исхитит? Одвјешчај на сије! „Орел мој високопарни, силни, крепки и преславни, тој мја там зашчитит.“ Прискорбна горлице! Чим тја воспоможет, от јастреб одторжет? Одвјешчај на сије!

Гибељ су страсти без ума крепка. Бескрвне руке онима в чети тој. А други, рођен с већима силама, А к добру невешт склонити се Турчину злобну за одмашчење, Как' лав разјарен зелени

Мог детињства спомен слатки, Сна и мечте образ глатки, Што исказат није словом, Јошт у кући тој се баве, Родитеља памјат славе Моја чувства тим под кровом.

Колико се над тобом Љупких р’јечи казало! Колико ли крај тебе Усана целивало! И ја с’ надах срећи тој, Дуго овдје чезнећи; Ну сни моји љубави Већ с’ одмичу бл’једећи, Већ весела пјесма ми Зан’јеми у несрећи.

више пута, Ал, он вели: — Волим од стопе умрети Нег’ толики трошак на себе нанети; Треба мало јести, да се при тој беди И невољи тешкој барем што заштеди. Зовите ми баке које бајат знаду, Оздравићу мукте кад се предам гладу...

од колоње, само да је фина, Париске помаде, плајвајса, кармина, Шпиода, игала и чешљића криви’, Да се сваки кицош тој красоти диви. Није вредно спомен да о томе бива Кад човек промисли што се ту ужива!

тамо, тамо На истоку доста злата, И ко тамо стигне само, Имаће га као блата; Кâ у нашој, у проклетој, Није у тој земљи светој!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала! ЛЕОНАРДО: И оружја... ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала! И поздрави се тој Републици Да ми је мило бреме носити Што ми на слабо раме товари Голема љубав коју осећам За Венецију драгу,

ЈЕЛИСАВЕТА: Никад! О, кнеже, кнеже, никада! Јер у тој крви бесне пучине Потоње снаге риком самртном Утону, Ђурђе, наша галија — Жалосни двори сина Ивова...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље. Судац: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој... Но, како се то зове? Давид: Врећа! Врећа се ово зове, а ово у врећи, ово се јазавац зове. Судац: Јазавац!

Нећу преко закона, па уби ме!... Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова. У'вати ме царски шумар и оглоби с пет воринти.

Давид: Па баш има у вас та'ка школа терезијанска што се зове? Судац: Има, има. Давид: У тој се школи вашој, терезијанска што се рекне, уче барунски, громовски, а један ми газда рече да се туј и царски синови

Истина је то све, Давиде, па шта онда? Давид: А знате ли ви чији се синови још у тој вашој школи, терезијанска што јој се вели, уче? Судац: Не знамо. Давид: Не мере бити да не знате?

Давид: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали? Ја сам, болан, начукнô доље у чаршији да се у тој школи уче дјеца највјернији' службеника вашег цара, која ће послије, кад одрасту, управљати и дрмати цијелом вашом

А у тој истој школи, можда под туђим именом, уче се синови најдуплијег газде у цијелој Босни и 'Ерцеговини. Судац: Добро је

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Под облацима у магли и праху Заблесну пожар, и с кркљањем бљуну Васкрсла снага и бесвесно груну — Јер у тој страви векови се клаху.

Већ данима тако без промене све је: Ни цика, ни сузе у тој полутами; Чак ни небо да се руменом засмеје. И подне и поноћ једнолики, мукли.

И подне и поноћ једнолики, мукли. У тој јези као и богови сами Да су се пред болом у амбис повукли. Само бели бездан пахуљице веје.

У моју душу сумња се прикрада, Јер видим да смртна хармонија влада У тој мешавини светлости и таме. И тад као херој после страсне битке Одморишта хоћу без страсти и жара, Већ да ми се

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

били пуни појединости из животне свакидашњице које се нису могле добро исказати црквеним језиком, сиромашним управо у тој значењској области.

живота и подвига славних људи, њима ће бити даровани светитељски венци, и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако систематичној доследност нема код других народа.

Косовска епика јавља се у време када свест о држави, припадности тој држави, и свест о витешкој дужности према њој постоји у сваком појединцу, и када еп представља историјско памћење

Готово све што је српска књижевност дала у наредних сто и више година створено је у тој новој средини у историјским приликама битно различитим и од оних разних и од оних у којима су у то време живели други

жанровима и у политици, он се као четрдесетогодишњак прихватио рада на роману и приповеци из сувременог живота и у тој области стекао глас српског Балзака (Милан Наранџић, Васа Решпект, Вечити младожења и др.).

) сјединио је главне врлине својих претходника у тој врсти, значајност Стеријине тематике и виртуозност Трифковићеве сценске технике.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Пратите из дућана. И у тој њеној понизности, заједничком ословљавању, изједначавању у старешинству оца са њиме, Младеном, сином, огледала се она

И оно густо, зелено шушти, нија се те улицу чини још тамнијом, увученијом и још више пуном влаге, зеленила. А у тој влази, зеленилу, зна се да се јаче осећа сладост, миље срећна живота. А он?

једно парче земље продаје се, губи; а овако, то се не би приметило, и кад би ко случајно спазио Младенове раднике на тој њиви, овај би одговарао: »Па наш Младен ове године узео и работи«.

Он се чинио невешт. Унесено, мирно, завијено, одговори јој: — Снашке, коме ја на пут стајем? Она, надајући се тој његовој мирноћи, као да се није дала да збуни, већ наставила, чисто опоро: — Немој тако! С нама што је било, било.

— пресече је не дав јој честито ни да стане. — Што, синко? — То! Сто пута, не једанпут, рекао сам о тој женидби. И нећу да чујем да ми се спомене, а камоли да ми још ко дође и пита ме за то. — Не знам ја, синко, ништа!

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

На Ђурђевдан домаћин или други ко од мушких ископа испод најродније шљиве б. траве, па га да планинци (= жени која у тој години рукује млеком) да га меће под судове у којима се сири сир или скида кајмак (СЕЗ, 19, 57).

И ватра на којој је парена кудеља и цело огњиште на неки начин опогањени су. На тој ватри не меси се и не кува (СЕЗ, 32, 133); да би се могло на њој кувати, потребно је да се она »обжеже« (СЕЗ, 17,

форментоне), коломбоч (Шулек). К. има велики значај у врачањима, дивинацији, култу н народној медицини; он је у тој области, очевидно, наследио сродне културне биљке. К.

мало семена у крпу и провлаче кроз недра мртваца, јер, ако то не ураде, неће ,живот да роди̓ (ништа неће родити у тој години)« (ГЕМ, 25, 1962, 176). Сено. На везу с.

Ћипико, Иво - Пауци

Маша, гледајући га у очи, осјећа на себи његову снагу и мушку силу, и дође је воља да се тој сили подвргне. Раде леже потрбушке на земљу, до њених ногу, налакти се и гледа у њу.

Судац прогласи осуду: Поп Вране осуђује се на два дана затвора, односно на глобу која тој своти одговара. Његов адвокат проти осуди положи уток на старију власт.

Пружа руке да се чега дохвати... Зној га од муке пробио, викао би, али не може уста да отвори... Кад однекле, у тој муци, на ивици баре, на суву, обрте се газда Јово. Распружио руке изнад себе, а у свакој руци држи по неколико јаја...

Можеш и ти доћи! Пођоше сви у другу собу. Пиеро је губио, Иво је чекао и чекао, но тој партији не бијаше конца ни краја. Дотужи му се. —Ја ћу мало изићи, рече играчима. —Слободно, — одговори му Пиеро.

А пољем наоколо осјећа се пун дах живота, здрав и јак. Његов младићки жар будио се и подавао тој слаткој снази; ну у тај час пред очима у сунчеву свјетлу показали би се Марија и Јуре, онако мучаљиви и пријегорна

При тој помисли стегну га у грудима; бијаше му као да су се они срасли с овим крајем и да их, ево, силом кидају од мајке им зем

Кад се смирио, чињаше му се да је тражену заклоницу нашао; ваља само да пожури, да се у њу усели; у тој мисли налажаше задовољства. На вечеру дошао је познати стари ђак свих универза, кога су доктором звали.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Знам да си ти у тој светлости, семе твоје против безнађа, против греха. Прохор, други твој слуга, приговара ми како сам од твога храма

Пипац Кирча жестоко мрзи Јелену. У тој мржњи иде дотле да говори како је сама крива што је још увек девица. Каже: не подстиче довољно свога мужа.

Видим да се сви на Кули, без изузетка, радују што се нашао неко ко ће тој дебелој пијавици измерити трбушину. Свима је већ одавно дозлогрдио тај глупи дебели крпељ без душе, тако свиреп према

Артемије Кад је одређен час суђења, сви навалише у трпезарију. Ја нисам хтео. Радије сам остао поред игумана. Ту у тој тесној одаји испуњеној мирисима ужеглог лоја, босиока, спориша, липовог цвета, крај мртвачки бледог старца разјапљених

Ко зна какве су се луде мисли сплеле у његовој глави, и шта тражи тамо у тој шугавој рупи, тамо где људи ни у највећој нужди не залазе.

Али је одједном у тој момчини сазданој да сатире коње међу бутинама, ломи врат биковима и кичме медведима, проради ла душа.

Не знам нити ћу икада сазнати шта је било ведро у тој причи. Мени се учинила прилично суморном и мрачном, но остале је веома забављала.

Непомичан је. Гледа у мрљу на своду. Трудио сам се да одгонетнем чега ли то толико загонетног има у тој ружној, мркој шари окруженој грубо клесаном сивом сигом. Што сам више гледао, мање сам видео.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

путник у дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој Ал' нигде гласа...

Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој. СлушајуЋ како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој... 1885.

Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, кити бежи од сељана. о тој лепој малој Тици причају се чудне бајке: То душа мале кћери над гробницом миле мајке.

А по обали цветној ми сами блудимо двоје, Нежно ти стежем руку, и слушам у ноћи тој Испрекидани уздах, и бурно дисање твоје, И стидљив шапат твој... 1886.

1887. СТАРА ПЕСМА То је стара песма коју читам сада, Мрачна нека туга у песми је тој; Та ме песма сећа на времена млада, Прошлост је у њој.

Вечити склад и покој нек блаже немир твој; И дух, запојен њима, да крила слободно шири По тавној ноћи тој. 1888. НИМФА Тамо где густи бршљан шумори с лиснатих грана, И бистро језеро шуми и ветрић уљуљкан спава; Где дивља

А прошле сниваше ноћи где, с Кићом, лутају сами По тавној дубини шумској. И у тој прохладној тами Они се играху дуго, док вихар однекуд стиже, И с њених детињских груди ненадно покривач диже И

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

У томе првом издању албанске Голготе учествује и прадед мог прадеда, Миланко - штета што га у тој гужви не могох препознати! Ето, тако ме је померање у простору бацило у далеку прошлост.

“ Заиста! Свештеници држава које су у тој земљи двеју река једна другу одмењивале, државе сумерске, па старовавилонске, асирске, нововавилонске и халдејске,

лако увидети да се он, учествујући у свакодневном обртању небеске кугле од истока према западу, сели без престанка по тој кугли од запада према истоку, оптрчавајући је за непуних 28 дана и мењајући при томе свој изглед према своме положају

И вештина прорицања судбине раширила се из Месопотамије преко Египта, Грчке и Италије по целој Европи. По тој својој постојбини, Халдеји, значило је на Западу име Халдејац исто што и небески врач, астролог.

“ - „А шта пише у тој књизи о судбини нас, појединаца?“ - „Ништа, драга пријатељице! Са таквим се ситницама та узвишена књига не бави.

Аха! Оно је онде Ликејон, где он сваког јутра и вечера држи своја предавања, шетајући се по тој својој слушаоници са својим ђацима горе доле.

Најпросвећенији од њих свију, Птолемеј, син Лагија, доби при тој деоби Египат, узе краљевску титулу, и одабра Александрију за своју престоницу.

Ту се продају и шаљу у цео свет: свила, тканине, стакло, слонова кост, бисер, мириси и папирос. У тој се улици налази и циљ нашега путовања, славни александриски Музеум. Но, још је рано да пођемо онамо.

осећао је да се приближио, на дохват руке, решењу свога великога проблема, а грло му се осушило од узбуђења при тој помисли. Он мораде поново сести.

На тој истој карти означен је још један велики круг небеског свода, еклиптика, а дуж овога је исцртано дванаест ликова зодијак

По тој еклиптици шета наше Сунце; тако нам се бар причињава. У тој његовој годишњој шетњи, два тренутка имају нарочити значај,

По тој еклиптици шета наше Сунце; тако нам се бар причињава. У тој његовој годишњој шетњи, два тренутка имају нарочити значај, она када Сунце стигне у оне тачке своје путање у којима се

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Као да се хоће и сама вода да заустави, умртви, да не би текла и жуборила! А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи!

Бојим се, ће се соплетем, па некем на главу а некем у недра да изручим пиће. Па ме страф да изручам ћутеци и тој оној право турцко тепање! КАФЕЏИЈА Може, може, де. Ја ћем све около теб да сам. Чак и руци да ти придржим.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Ристани мило. Кад се путник вратио, имао је шта да прича: „Много Мађара! Нисам знао да их је толико у тој њиховој Пешти. Наши се држе и не даду, а опет им није ни лако. Говоре српски, на пример, а заносе.

А оцу је писао Риста о тој истој посети мало отвореније. Све је ишло брзо. И младић и Сека пристадоше. Паланка је пронашла адресу вереникову и

Кандило се целу ноћ не гаси, три човека у тој малој ниској кућици наизменце жмуре и једно друго варају да су заспали.

Сједне стране, стари отац и млађи брат са својом Швабицом. На тој страни је владао тврдичлук. С друге стране, Тоша са својом Мађарицом, и на тој страни је владала нека врста социалног

На тој страни је владао тврдичлук. С друге стране, Тоша са својом Мађарицом, и на тој страни је владала нека врста социалног луксуза, дакле културног луксуза.

Те је вечери отпочела у тој јакој и смелој жени њена права функција, из које ће затим излазити све њене замисли, одлуке, покрети, речи, дела.

Док смо били сами Тодор и ја у кући, опет је то био ”разни свет”... Не знам, заиста, шта је у тој деци око мене. Али ако ћете ми на душу веровати, не знам ни шта је у мени, и не знам ни шта ће бити са имањем.

— А да се тај сакатов не врзма око тебе? Ти из банке знају добро рачунати... Ама, шта си ти у тој хаљини, кад је оволико захладнело? — Одједаред је настала сцена.

Кад господин жупник каже, ваљда и вреди тај фабрички инжењер... Него, реци ми, богати, какав свет живи у тој земљи у коју се спремаш? Говори ли се тамо швапски? — Говори се француски. — Не говори се швапски!

Од тешког тела, у наслоњачи се направио као неки мидер за болесне. Госпа Нола је говорила доктор-Мирку да јој је у тој рупи најбољи одмор, и најбољи мелем. Остане тако уваљена по сат два, и прави се да спава.

Волео је рад више с рачуном, него ради славе. На тој тачци, тачци славе, имао је младић нешто немладићско, нездраво скептично, сасвим стармало и малодушно.

Страховити су то напори, и ужасна вера у себе, и, ја не знам шта још и још! ... Е, видиш, и наша фрау Роза је у тој драми један од добрих глумаца. Њена улога, то је Павле, Павле Јеврејин.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

То је лепо, врло лепо од волшебнице, али ми јој ни најмање нећемо благодарити на тој њеној послуги, будући нам је отела витеза и со тим нам прети повест прекратити.

Колико девојака има које сваки дан вичу: »Та оће ли већ једанпут тај суђеник доћи«, и у тој жељи покладе за покладама протичу. Колико ји има што с највећим нестрпјенијем вичу: »Кад ће тај бал доћи?

— У тој мисли потрчи на њега, а наш дивљи мачак тако се уплаши да је сместа на земљу пао и Роману три сата посла учинио да га

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Из благодарности према тој пажњи, он је израдио портрет кројачев и његове жене. Вероватно том приликом, настало је и мало ближе познанство између

По тој биографији, покојник се родио 1852. године у Петровцу, од мајке Ангелине и оца Миљка, који је био свињарски трговац.

По тој новој биографији, покојник се није звао Стојан, него Спира; он је погрешно носио презиме Антић, јер његово је презиме

Кад год сам о тој околности из моје биографије размишљао, увек ми је падало на памет како то одиста мора бити добра шала умрети под

боје која одговара њиховоме лицу, али је питање да ли та боја увек одговара и ономе психичком расположењу које она у тој хаљини преживљује.

Стао сам одлучно пред мајку и изјавио да нећу више да носим сукњу. Ја ни сам не знам какав је био непосредан повод тој мојој одлуци, да ли баш то често задизање сукње, налазећи да је лакше задићи сукњу но свући панталоне, према чему

И једна још чудна околност у тој појави: ако је сукња одиста символ попустљивости и мекуштва, због којега су народи који су је носили пропали, откуд да

Пошто смо играли у мојој авлији, то сам ја, оправданије но Људевит XИВ, могао рећи: „Л-éтат ц-еѕт мои!“ и на тој основи приграбити сву власт у своје руке.

Министра војног нико није видео где се у тој гужви део, нити смо дуго и дуго могли сазнати шта је с њим. Када смо се, после овога тешкога пораза, једва могли

Ако је мајку такво пророчанство и умирило, оца није могло и због тога су у породици врло често вођени разговори о тој теми. Тиме се, уосталом, сви родитељи врло радо занимају, одређујући унапред судбину детињу.

Ето, у таквим приликама ја сам заволео многобоштво и жалио сам што нисмо остали у тој вери. Прво: што више богова то мање основних начела; друго: многи богови не могу никада бити тако опасни као један

А реч може да се испече ако се загреје столица код куће, па се на тој столици седи све док се не испече реч и за то време се учи српска граматика, као најважнији предмет, пошто без језика

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

У тој ватреној клопци, јурила је нејач на све стране тражећи спаса... Као да је заборављен од Бога, а напуштен од пријатеља,

— Са правног гледишта државу сачињава суверена власт над одређеном територијом и становништвом на тој територији — разлаже потпоручник Живадин, свршени правник.

Пронесе се тек глас: стигли су. Крећемо одмах. И у тој нади пролазили су нам дани. Свако јутро пред шатором лекара читава поворка војника.

баш Бугари су отворили страховиту артиљеријску ватру на наше положаје, те и не стигосмо да се одушевљено зарадујемо тој вести. Био сам на осматрачници, кад ми војник донесе једно велико писмо.

— и ободе свога коња у правцу треће батерије, да и њу извести. Земља је праштала под копитама његова коња. У тој лудој јурњави као да чујем повремене пуцње пушака за нама.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

трудноће, Претурив све несреће, жели да се врати мајци; И, не излазећи више никада, хоће Да избегне - бар вечно - тој гнусној казни, тој хајци. Ал залуд!

све несреће, жели да се врати мајци; И, не излазећи више никада, хоће Да избегне - бар вечно - тој гнусној казни, тој хајци. Ал залуд!

који певају изгледају тако изван вас да се осећате на граници апсолутног негде где је дан што и ноћ безнадежно сам у тој оштрој светлости Безнадежно ван човечанства први тренутак када мораш живети сам од своје крви и дисања пре првог крика

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Опет су били у кули, за столом. Принцеза је цртала и на цртежу је расла планина, расла шума. Је ли било кошута у тој шуми? Веверица? Дечак се није усуђивао да пита.

Зар у тој кући није било мушкараца? — Па, можда их је и било! — рече сат мирно. — Али, они су припадали коњима и ратовима.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Дај да ги мрсим ја, Дај, Мирјано, дај, дај! Улази Митка, водећи за собом коња. МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?! МАРКО Није он, газда Митко, него је млади газда.

И паше ми се склањашев...: »Митка је тој, викав, на чорбаџи-Арсу брат!«... Па зар мене да убијев... Тики, па и да ме убише! Зар је овој какав живот?

Циганка ме води. Циганка на капиџик остаде да чува и пази, а ја куде њума, горе у одају. И тој хајдучки! Нога да не шушне. Ноћ паднала, месечина се спустила, а она, Реџеповица, чека ме.

АРСА Кући!... А жена, деца? МИТКА Ти ме ожени, ти ме зароби! Ти с’с мене што иска тој и направи. И с’г, ето ти ги: и жена и деца!... Ја! Ништа немам. Никога си ја немам. Аха!... АРСА (бесно): Кући!...

Жену? (Показује на кућу.) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, »моју песму« да свириш! ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА Моју песму!

Болан од како се родија. — Тој сам ја!... Па од т’ј бол, јад дерт ли је, проклетија ли нека — еве на ногу гинем. Идем, пијем, лутам по мејане, дерт

МИТКА Коју? Ех, Коштан, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах! Туј болест ја болујем (показује на себе).

И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечи

Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође.

(Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с’с отворени очи у гроб ћу да легнем. Пој »Жал за младост«..

(Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с’с отворени очи у гроб ћу да легнем. Пој »Жал за младост«...

(Горко, ситећи се сам себи): Истина је. Истина је, Мито, црни Митке, да си бекрија. И тој асли, дибидуз-бекрија. Само се по мејане луњаш, само пушке, сабље, жене. И докле ћеш? Липчи и цркни бре једанпут!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Заклопи зборник Па седни ближе уз одар мој. Погледај како Ватра се жари, И хукти, и букти У пећи тој. Гле како њена Корална пруга Весело игра По зиду горе!

1911. ПРЕПЕВИ XАЈХПИX ХАЈНЕ И ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО ПРОЛОГ Моја патња, моја туга И бол у тој књизи стоје: Отвориш ли књигу ову, Отворићеш срце моје. Некада један витез је био Ћутљив и сетна ока.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Тешко да је кмет према тој држави могао имати симпатија. По свој прилици, слично мишљење о тој држави он је имао и у доба доласка Турака, утолико

Тешко да је кмет према тој држави могао имати симпатија. По свој прилици, слично мишљење о тој држави он је имао и у доба доласка Турака, утолико вре што је његов положај тада у нечем био чак и побољшан.

У тој покорности цару — ма како она ограничена, нестална и незнатна била — лежи најдубља срамота. Народни певач је свестан то

Очигледно, према човеку чаша и погача. Народни певач — с правом — води рачуна о тој сразмери. Уосталом, сви јунаци на свету много једу и пију.

Јер сваки велики, сваки племенити поступак у тој борби у ствари је превазилажење смрти. То је јунаштво у сукобу са насилницима.

То се јасно види из песме Бановић Страхиња. У тој песми заједница Југа и Југовића појављује се са свим карактеристичним цртама патријархалне задруге.

нашој поезији — од најстаријих до најмађих песама — нема личности од које би зависили догађаји и људи ма и приближно у тој мери у којој зависи у Илијади ток рата и читава ахејска војска од Ахила.

Према тој пресуди, очевидно, за Зоговића, као и за турског феудалца из Горског вијенца, „пучина је стока једна грдна“, неспособна

Ал' се шуре тебе насмијаше, у јеглени ружно говорише? Ал' шурњаје тебе не дворише? Ал' махану тој тазбини нађе? Кажи, зете, шта је и како је?“ Плану бане, па му проговара: „Прођ' се, тасте, стари Југ-Богдане!

Ја сам с шурам био у лијепо, а шурњаје, господске госпође дивно зборе, а дивно ме дворе; тој тазбини мојој мане нема. Но да видиш што сам невесео: стиже књига од малене Бањске, баш од моје остарјеле мајек“.

Плану бане како огањ живи, у иједу и тој муци љутој не шће викнут ни призвати слугу, за сеиза ни хабера нема, но сам оде к ђогу у ахаре.

И ти, бане, повјерова мене, и пушти ме двору бијеломе, очевини и тој постојбини. А кад дођох грдној постојбини, тамо су ме јади забушили: у дворове, постојбину моју, у дворове куга

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

шумске страже Није знао да ми каже Да л’ слон телефонира Ил телефон — слонира СМЕШНА ПРАШУМА У прашуми У тој збрци Нестали су лаву брци Док је мало дремао Док се за лов спремао Пре но што је ђипио Неко му их здипио Како

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Паприка је љући од праве паприке, пребиће те кад сутра дођеш у школу. — А ја зато нећу ни доћи. Стриц само зину. Тој мудрости он се већ не би досјетио: не дођеш у школу, нема батина, проста ствар. — Па шта ћеш онда радити?

Међутим, у селу се ковала велика завјера против малих бјегунаца. Њезино средиште била је кнежева кућа и у тој кући велика соба, а у соби сам кнез Ваљушко.

О тој бруци наредник Дане Накарада извјештавао је вишу власт, између осталог, и овим ријечима: ... „А затим, у неозначени са

Ту промјену на Стрицу најприје и најболније уочила је обавјештајка Луња. Брзо је сазнала ко је био узрок тој Стричевој необичној занесености. Наравно, Марица, ко ће други бити. То се могло и очекивати.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

— исуши те крваве потоке да би у тој реки сухима прошли ногами. Буди нам небесном дугом, знамењем, да не буде више на нас потоп!

Премудра и мужаставна жено, свагдашна дево, да буде та луна, њино знамење, под твојим ногами, и сатри рогове Тој варварској луни, каконо си сатрла главу прегрдому кагану, што је био велико дигао своје рогове на крстне рогове, и

воду с медом за пиће услађују, а она је своје пиће с плачем себи разблаживала; нису толико повише ни ветрови духали у тој пустињи, колико су прси њене трудили се ударањем и од срдца уздихивањем.

А каде дође те указа ту своју масторију Апелесу, та он таки смотре да у тој његовој икони нејма мајсторије. Та му и рече: — Кад ниси умео с бојом скиосати га лепо, а оно си га рад тога златом

што год их испод неба лети: »Зберите се — рече — сви уједно пак похитајте и дођите на вечеру великога бога, и на тој вечери свашта ће вам задоста бити да се све наједете, и ни једна гладна да не отиде!

И имаћете — рече — на тој вечери, свако царско и господско јето, и ја вам за поведам да једете до ваше ситости, да имате све изести што год онде

И тамо на тој вечери да изете свакојако тело; телеса царска, краљевска, и сваких мудрих и снажних јунака и којино су уредници над

Пак по тој му намери, на њено име не даде му се никако доправити је: она сама не зактеде да то буде. На сну се цару указива говоре

У тој болести указа му се света Богородица на јаве, те га запита, што зактева он од ње, чим би га даривала: здравље, или мудр

И врло се свакад паштимо за тим. ЧЕТИРИ РАЈСКЕ РЕКЕ Једној тој рајској отоци је име по Писму Фисон. Она пролази тамо на Истоку преко евилатске земље.

удубила моја помишљења; то је о мени од Давида извештено теби: — Ја ћу наћи у добини морској, то ли не могу доватити у тој дубини бунарској! Одолеће тому студенцу добоком дубина премудрости и разума божија мога.

Тако ето, и ми по тој натури то вама љубовним учинисмо: у остров возећи се не градова а ни збегова, вароше ли вам указујући, него добре и

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Ете за твој кеиф, чорбаџи-Замфир, и тој ће ти напрајим! — вели му паша — и ствар је свршена!... А и паша је знао увек шта ради; знао је он да је Замфир сила

У тој кујни су се и чељад и укућани прекодан најрадије бавили. Кујна је била најмилије и, тако рећи, најтоплије место у прост

за њих се удале и постале домаћице и мајсторице, али зато ипак и надаље су се сматрале и осећале као род тој кући.

Нешто тако могло се очекивати и у овој прилици код Мана кујунџије. О тој ствари је већ неколико дана мислила најозбиљније Манина мајка Јевдокија, па је напослетку и сазвала једно веће —

О, бож’ке, кол’ку ми чес’ чине и давају девојчики, а све заради твојега Манчу! Убаво си видим, демек, зашто је тој! Преко чаршију трче, та да ме у руке целују, „Живо-здраво“ ми рекну... сал што се срамују да за Манчу, ете, питују...

сал што се срамују да за Манчу, ете, питују... А из очи ги, ете, тој читам!... А ја си веће убаво знајем заради кога ми тај чес’ чине.

Да се истепате ви за тој, викам; ја, ако сам си жена проста, убаво си знајем дек неје заради мен’ тој“. Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће

Да се истепате ви за тој, викам; ја, ако сам си жена проста, убаво си знајем дек неје заради мен’ тој“. Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг бидне снајка у овеј покладе!?...

Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе?

— Де-де! Ласно за тој, мори, Доке! Ће искочимо једанпут! — вели Јевда, само да је скине с врата. — А саг, иди си па легни; преспиј си малко,

— вели Јевда, само да је скине с врата. — А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке... — Ете, тој Зоне Чорбаџијско да видиш сал!... — вели јој Дока излазећи.

Зашто да узнем нику, а она да ти чес’ не одава, — бива ли, а?... — Море, ће ми одавају чес’, за тој бригу да немаш. Ја већ и саг јоште видим што ме почитују... Ете, избери си једну оди тија што ги ти каза отоичке...