Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У овим обичајима и магијским радњама често важну улогу игра и десна страна, која се у традицијској култури поистовећује са мушком страном.
Велики део времена деца у традицијској култури „проводе без надзора, самостално се сналазе и слободно управљају у простору који их окружује.
У традицијској патријархалној култури постоји утврђена и непроменљива старосна друштвена хијерархија. Родитељи уче децу да поштују ову
У традицијској култури, где не постоје посебне институције за формално образовање, породица је свакако најзначајнији чинилац социјализ
У српској традицијској култури, у којој се изузетно поштују родитељи, породична социјализација је од највеће важности за формирање личности.
Према својој прописаној улози, отац у нашој традицијској култури нипошто не узима у руке мало дете, нити га облачи, љуља, храни, ретко га носи, а још ређе милује и љуби.
“ Отац се бави децом старијег узраста и то, пре свега, оном мушког пола. Син у нашој традицијској култури „природно“ припада оцу који је његов главни васпитач и узор.
У нашој традицијској сеоској култури једно од доминирајућих васпитних средстава јесте и грдња (псовка). Како каже један извештач, „деца се
Ова шкртост у похвалама и награђивању уопште вероватно је у вези са основном филозофијом васпитања, владајућом у нашој традицијској култури, по којој болест у васпитању и мажење само „кваре децу“.
“¹⁹ Учење по моделу. Поред учења путем поткрепљења, награђивањем пожељног и кажњавањем непожељног понашања, у традицијској култури веома распрострањен облик социјалног учења јесте учење по моделу.
Многа знања и релативно једноставне вештине у традицијској култури дете усваја тако што гледа како то раде његови родитељи, старија браћа и сестре, а онда и оно само покушава да
Тек негде од петешесте године, када у традицијској култури и почиње образовање за рад, дете се постепено укључује у групу вршњака и поступно прихвата правила игре која
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Писана реч налази подстицај у усменој, традицијској речи, па тако ни патријарх Пајсије, желећи да напише Живот цара Уроша (1642), не чини ништа друго него стари