Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Затекао сам мога „собног“ колегу, поднаредника резервисту, вођу одељења, иначе економа свога добра, Траила из Вратне. Закрвављених очију, претио је једном редову да ће му јабучицу ишчупати ако се још једном саплете о колац за
време је неумољиво одмицало. Требало је кренути у логор, у шатор на сламу, код Траила, или можда у шталу. Траило је већ био уредио шатор и војници су под његовим надзором чистили круг.
Треба командовати „капе скини!“, али да ли пре трубног знака или после? Поборавио сам те ситнице, и запитах Траила да ми објасни. — Ништа немаш ти.
По завршеној молитви потпоручник нареди да се војници прозову. Батеријски наредник је читао разна имена, Траила, Милана, Станкуља, Стојана, Душана, беше један Вучко, онда Крста... Пољаном се разлегало: „Ја....
— Ко вам је казао да се завлачите у шаторе. Напоље! Извукох се брзо. Али је наредник наишао прво на Траила. — Па то онако... као да смо на сељачком вашару... а?... Слушај, разумеш ли, да то нисам више видео... Возари напред..
Тешим се ипак да је то само његова дужност. На путу сретох поднаредника Траила. Поздрависмо се срдачно, као да се нисмо видели богзна колико.
Шта мислиш ти, поднаредниче? — запита командир у шали поднаредника Траила. Траило заузе одмах став „мирио“ И одговори: — Господине капетане, волео бих ја да ратујем на њиној земљи, макар и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Војници се поздрављају са мном срдачно. Али нема многих, па ни Александра, ни батеријског наредника, не видим ни Траила, ни Танасија...