Црњански, Милош - Сеобе 2
Бајевич га је био, намргођен, оставио. А деца су, као козлићи, притрчавала официру, кога су била препознала, по трикорну.
На лутку. А држао се охоло. На трикорну је имао росијску кокарду. Али његово лице, које је секунд‑секретара грофа Кајзерлинга било сетило ратника, који
Оне су му радо мрсиле косу. Лађевич је имао глас курјака и подсмевао се Исаковичевом трикорну, на који је био, тобоже случајно, сео.
И у трикорну. Коња није имао, свога, за препоне, а допао му се био само онај црни пастув – и она кобила, боје кулаша. Стидео се да
у црнини око врата, и белини свог жабоа, са мрким лицем, носат, бркајлија, крупан – са росијском, белом, кокардом, на трикорну – био права војничина.
Било је и неколико официра у трикорну на тој слици. Костјурин их је показивао прстом. Причао им је, да је Преображенски пук био допро, у рату, већ године
Зар никад није учио да се у нападу може обући читав чопор подофицира, са перјем на трикорну, у плавом фраку, а поставити ту маскераду, тако, на брдо, да непријатељ, чак и догледом, буде уверен, да је то штаб