Црњански, Милош - Сеобе 2
Грех је преварити човека са шесторо деце. Тешка је, дугоњо, материна клетва. Да пођемо, па да ми неко, Трифуново, на путу умре? Куд ћу ја од Кумре? Него да ти кажем ја. Не слушај жене!
Она је желела да та деца дођу на свет, у нежном, љубавном, загрљају, уз љубавно гукање Трифуново, уз песму. Момци су имали обичај, у Руми, па и Хртковцима, да се по месечини скупе, и водају путем, и певају.
На изненађење Трифуново, његова се жена прочу, међу кирасирима, да добро игра полонезу. Ђурђе је имао обичај да каже: „Игра та, чим обуче
која је кроз два‑три минута имала да отпутује, а знала да мужа неће више видети, месецима, виде сад јасно, како је Трифуново лице огрубело и уморно. Она се сећала, како је некад миловала то лице, заљубљено.
Кад јој узе шафољ, и кад јој опет рече да иде, он јој помилова лице, као што би помиловао дете Трифуново или у Ђурђа. Она га је, уплашено, али очигледно очарана, гледала. А он је још једном помилова.
појасева, од сребра и седефа, неколико сребром окованих пиштоља, сто-двеста дуката, и коње њиховог поочима Вука. Трифуново богатство, пре него што је узео ћер капамаџије Гроздина, било је неколико сребрних кашика и златом накићена челенка.
била Росија којој се надао, то је био неки огромни Гарсули, који је имао лице, сад Шевичево, сад Косгјуриново, сад Трифуново – али чији се страшни, црни, поглед није мењао. Сети се црног пастува, Јупитра, како је цркавао.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
реченицом у роману, појављује се она и као носилац знања о кући, породичној лози, која је свој успон имала у хаџи-Трифуново време.