Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— питаш ме, пријатељу мој ! Е, то ти ни ја сам не знам тачно казати. Лијепо сам живио код свога газде, чича-Трише, млинара.
Иако је ишчезао, нема ногу нити му требају. Ко ово двоје пронађе, добиће од чича-Трише пуну боцу брашна, а од крчмара Винка врећу ракије. Потеци, народе, брашно се пече, ракија се меље!
Већ сам се зажелио жубора воде и клепета каквог млина — рече мачак Тошо и уздахну јер се сјетио свог чича-Трише. И тако двојица наших путника, један шарен, а други сив, кренуше у сусрет новим доживљајима водећи са собом своје
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Подно брегова зараван мала, ту Јапра није поточић више, стрмоглав јури у бадањ уски: ево ти млина старине Трише. Лудује точак, весела чигра, вртоглав танац речица игра.
И још од Трише и других чича каквих се само наслушах прича! . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Кад слога буде опет ћу доћи — Огњена вила понови тише. — А дотле, богме, као и досад, живите тако код старог Трише.“ Пропе се пламен у таму крова, обави вилу веселим крилом. Тишина затим завлада млином као да никог није ни било.
под селом пени, вирова безброј ствара, увек је нова, несташна, млада и вечно — Јапра стара: хучи под млином дедице Трише, од сунца плава, мокра од кише.
Бабе ће причу о томе млети брже него жрвањ млински. Јуче је била — не питај више — пијанка славна млинара Трише. Ваздан су Триша и Винко Лозић водили пијан плес, у старој крчми повише Јапре, названој „Земљотрес“.
Једино, друже, у моме крају, на реци Јапри, код чича-Трише, скривени живе другари мудри, Жућа и Тоша — и нигде више. Тамо ти срећа вечито плови по тихој води, у малој барци.
Добро га знадеш, у псећем свету никада таквог више, стотину пута ово сам чуо из уста деда-Трише. Тај ти се свуда десио први за зецом где се мајало, кад смо јурили мачке и врапце, на вука кад се лајало.
Около њиве ћуте у тами, зрело се класје поспано њише, заспао мачак, спава и Жућа у млину старом дедице Трише. Само под точком, у тмине неме, капљице броје вечито време.
Кунем се главом, ово су дела Видрића Видре, ноћника смела!“ На млину у том шкринуше врата, ево ти Трише, веселог деде, угледа кости па истом дрекну: „Без мене, је ли, риба се једе?!
Читам их редом пред први мрачак, пишу их: деда, псето и мачак. Код чича-Трише, у млину старом, планула свађа с највећим жаром. Како, због чега, јесу ли луди? Читај их редом па онда суди.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У гроб њега положише, На гроб руже пресадише, И краљица сузе трише: Није њега, није више!... Око гроба виле сташе, Смртну песму запеваше, А краљица над свим’ виче.