Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Он пређе мост и стани се пред капијом, гледајући пут тријема. Тамо се врата отворише те изнутра ступи њека дјевојка, лијепа као вила.
Шкрипнув зубима а замахнув пестју, скочи он на тријем, па с тријема у авлију. Паднувши, оба гњата преломи. Лијепа цура, што потекла бјеше за њим, врисну с тријема кад га видје сломљена.
Паднувши, оба гњата преломи. Лијепа цура, што потекла бјеше за њим, врисну с тријема кад га видје сломљена. У хитњи баци му из њедара као неки запис објешен о тракама.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тријем бјеше покривен даскама, плочама, опеком — како гдје. Између крова од тријема и крова од цијеле зграде, на много мјеста, дим је оставио жуте млазове.
Двоје камене стубе, састављене од незграпно отесанијех каменова, извођаху на тријем. Дуж тријема врата од ћелија и од других сувота бјеху неједнака и различито обојена.
Под на тријему бијаше покривен његдје даскама, његдје плочом. Кад обрнуше другијем лактом тријема, Бакоња видје у куту једне стубице налик сврдла; оне сметаху проласку, а не вођаху нигдје, јер њекадашњи отвор иза њих
— Јеси ли затворија понистре — питаше вра са тријема, јер, и љети, бојаше се ући у собу, ако стакла нијесу затворена. — Јесам, дуовниче.
Послије тога изашао би Бакоња и обрнуо би другим лактом тријема, противнијем правцем од кујине, те би закуцао и ушао кроз једна врата између ризнице и гвардијанових соба.
На први дан Нове године уждио сјевер, рек’ би све понесе! Расклимане штице врху тријема и незакачени капци на прозорима лупараху на све стране.
је кувар напрасно полудио, те пођоше к њему, али с малијех врата привуче им пажњу помагање фра-Брнино, који викаше са тријема: — Та излазите, излазите, видите шта је томе!... Ко то лежи кâ мртав?
зловољнији него обично, кад му бахну кнез Кушмељ са торбицом о рамену и с тојагом у руци, па развуче усне са краја тријема: — Ваљен Исус, вра-Брне. Здрав уранија! — Откуда ти у ово доба? — пита фратар надувајући образе.
Оћу, одма, на ма’ с ови исти стопа! Зар ја тебе да не слушам, а? Збогом. Кушмељ отиде другијем лактом тријема, па наишавши на отворену трпезарију, прође кроза њу и кроз малу ђачку па с кујинскијех врата назва: — Ваљен Исус, о
— Јев, ово је фра-Брне коме ћеш се исповидати — показа му Тетка, па изађе с Бакоњом. Тетка растјера свијет са тријема, па се устави са ђаком испред своје ћелије. Пивалица преклони главу и пољуби Наћвара у руку. — Тако!
Из тих црнијех мисли трже га куцање на вратима из тријема. Бакоња отвори и, сукобивши се са ведријем лицем малога Бутре, разведри се и сам. — Добро јутро, Иве!
Тако би фра-Брне ишчепукао дужину тријема тридесет и шест пута дневно и испио двије чашице ракије са линцуром. По његову мјерењу и рачунању, уложио би времена
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Играчи су били наставили партију и из тријема су опет проламали мали урнебеси над моментима жупникове неотмјене среће. По степену мазности његова гласа тачно сам
Гледао сам свијетло лимуново грање и старе грмове расцвалих олеандера у доброј заклоници самостанског тријема. Вршак витког, стаситог либанског цедра у средини надвисивао је околне кровове.
Падала је на наша погрбљена плећа ослоњена о млаке црљенкасте зидине тријема као топли пурпурни покров. Изгледало је да јој нема краја. Као потоп. Најзад је замукла.
Причај ми о себи. Реци ми: што радиш? Ја пречух ово посљедње питање. Шарао сам палицом по шљунку тријема. Лице му се постепено рачило. (Ха, сад ће почети „душобрижништво” — застрепим у себи.
— Покосила их је лањска зима, била је јако оштра. Ови овдје унутра, у заклоници тријема, па и лимуни, који су још осјетљивији, остали су поштеђени. Али они напољу су страдали.
Опет пошутјесмо. Сунце је залазило. Последње, готово водоравне зраке клизиле су при самом врху зидова тријема. Ускоро ће сасвим нестати. Сјенка зарђале челичне шипке на сунчаном часовнику силно се издуљила.
Сјенка зарђале челичне шипке на сунчаном часовнику силно се издуљила. Вршком стаситог либанског цедра у средини тријема прошара мали срх. — А што каниш даље? — изненади ме питањем. — Па... као и досад — одговорим неодређено.
— Хоћеш ли на мајчин гроб? — упита вадећи из дубоког фратарског џепа сноп кључа да ми отвори враташца која из тријема воде на гробље. — Да, молио бих вас. Старац ме испрати до врата и откључа их. — ... Отиђи и на онај други гроб.