Црњански, Милош - Сеобе 2
Трифун је луд. Док је жив, каже, хоће да заспи на њеној руци, испод багрема. Узалуд му она говори да јој трне рука. „Зар се не стиди од Кумрије?
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Кажу да има некога. Понекад се виђају да се договоре око отплате кредита. Никоме не открива да му лева рука покаткад трне и да често изгуби дах. Једног јутра, средовечни бегунац се поново буди у својој старој брачној постељи.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Сутра дан је, сутра данак прави, Први дан ми срце врело рече, Дан пролази заман, заман, вече, Срце трне у големој страви.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Под увером њених слова склапљу му се очи црне, црна врата светлих снова; у заносу срце трне, руса глава малаксава, на твоје се спушта крило ој, делило, — Самсон спава.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
(Нека ми свирне црна хартија музиком рала што шкрипи чотом!) Љетују бачве - жути ракија. Преписном књигом руменак трне. уз фрулу ћука шушне мантија: монах Теодор разбије грне. О брвно бије са речице бук, као да чита: рци, буки, ук!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ЛАКУ НОЋ! Лаку ноћ, лаку ноћ! Сунце тоне за планине, И последњи трне зрак; Кроз пољане и долине Прикрада се црни мрак. Свуд спокојство тихо влада, Лахор шуми, роса пада, Лаку ноћ!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули. Кад ми на теби сваки заглавак врео од сласти поче да трне раширила си се, и уздрхтала, ко земља испод грана трулих. У црном дугом свиленом плашту по свету блудим.
На Крфу, 1925. ЛЕТО У ДУБРОВНИКУ ГОДИНЕ 1927. Тла давно нестаје. И већ трне, у телу мом, безбрижност младости, пре ванредна. Разум ми још само трепери, од звезда овог лета.
Но да л ће и тад свитати зора из зимске тишине, животу мом, да га злим не мутим? Тла давно нестаје. И већ трне, у телу мом, безбрижност младости, пре ванредна. Разум ми још само трепери, од звезда овог лета.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Тишина. Само, тужно и очајно, Јеца ко дете циганско ћемане. И докле песма полагано трне И тоне негде, невешта и бона, Старинска песма многих милиона И док по небу круже сенке црне, Ето се буде из прошлости
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И то тако страсно, лудо, да се Софки врат, вратне жиле од таквога његовога гласа укочише и сва она поче да трне. И заиста то би, јер он, надносећи се над њу, поче страшно да дрхти и да муца: — Софке, Софке, само једно.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
голих тежња, к’о сто црних руку, У киши суза вапију и траже Умрлих ружа мирисе што блâже, Умрлих дана спомен који трне Уз куцње срца к’о добоше црне; Који време, живот вечном стану вуку.
При налету дивљем нечастивих сила, Кад вера трне пред ликом расула, Ти си увек била моја добра вила Поноса и спаса, и светиља кула.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Дивље крушке и дренови поред пута њишу се, померају, приближују, црњи су од угљена, угарак су осут жишкама што нечујно трне у тишини по којој ветар, обрадован снегом, лако и вешто скаче с гране на грану, па се дугим рукама без зглобова и
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А. Шантић ЦXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук.
Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. А. Шантић ЦXXИ СИЈАЧИ Јутро. Бик риче. Из широке ноздре Пара му бије. Одјекују стране.
Туга је њена што цвеће гази... Речи су њене к'о туга црне, Од којих цвеће премире, трне. - „Куд ми вас неста, ви очи чарне? Ко ми вас оте, ви уста слатка?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Као куле старе стоје мисли црне, Омиљена места са дубоким плачем. У кући народа жижак наде трне Пред иконом Бога, опасана мачем.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
А на том прелазу, тачно понад њене главе, сунчева се светлост зауставља, трне у дотицају са собним сумраком; при чему се прекрасно запажа да и због одраза (из собе) црвених ћилимова светлост
главе госпожа Дафина издише и, посве распамећен, Аранђел је тада - загледавши се дубље у њене очи са погледом који трне - видео „два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и чистог, који издалека беху мали, али који су изблиза
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Онда се обрати једном војнику: — Како се сад осећаш? Војник устаде. — Мало ми трне раме. Али, добро је... — Приликом експлозије мерзера, полети један камен и удари га у раме.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
врх планина, Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у крви грезне, У свом сјају гордо силази у безне Док се покрај вода свеле врбе црне.
У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси; Нада мном лете облачине црне. Срам тешки пада на још младе власи.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
пуста и црни се, а испод њихове Јованкина висока кућа јаче се црни и као да му она нешто говори, те њему од тога срце трне. Знао је да је све то ништа и зато је ишао мирно, укочено, погнуте главе.
Ћипико, Иво - Пауци
непозната му заручника, дође му силом пред очи Американац из села и у тили час сневесели се; и чисто осјети да у њему трне једна слатка успомена.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Пробудили смо се у сумрак, један по један, лешкарили неко време са шакама под потиљком, гледали лењо и задовољно како трне светлост и како пропланком точи бистри птичији цвркут и онда облапорно навалили да једемо оно што смо нашли у торбама.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Гле, вечна тама покрива њихове груди, И светла ока гаси се и трне зрак. Ликује Карло. И гробни мир и поноћ, Увија плаштом поражен смрћу свет Тишина мртва.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Ноћ трне. Фењер се гаси. Грнета, зурле јаче пиште, секу игру и песму. ТОМА (изван себе баца фес, скида колију, и лактовима изв
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1905. ХЉЕБ Пароброд спреман. Море се колеба. Пошљедњи пламен на западу трне; Сутон се рађа и с јесењег неба Полако пада на хридине црне. Палуба пуна.
1903. ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук.
Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак, Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. 1904.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Бог венца ником на празно не даје. Сузами ка из кабла с водом. Што не може морска дубина загасити, то трне мала суза. Поред суха дрвета и сирово гори. Вид коња плаћа.
Мисли се, јер доиста није човек, ангел је божији. Промењује се сама у образу. Изнутра од страха трне, никако не сми се усудити да га распита ко је и откуд је. Узе се у мисли: какво је то поздрављивање?