Црњански, Милош - Сеобе 2
није доста, што се потписује Митрополит Черногорски, Скендеријски, и Приморски, него се потписује и Егзарх сербскаго Трона. Василије је полтрон! Исакович га није разумео.
каријера, секунд-секретара грофа Кајзерлинга, Волкова, који је радио папире о пресељењу Чрногораца владике Василија, трона сербскаго егзарха.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Изнуђено рекнем детелина, а коленом већ процвета она и оспе се, игром тајног чина, пурпур-стидом са насловног трона. Тек с девојке, као по диктату, склизне рухо - а јечам у злату. Фрулу, коло, студенац, крчаге (крхотине!
(Шта ли се љуља? Можда још траје спирање муља?) Не видим с трона Дрво живота. Жедне ми очи трњем се пуне. Створих ли много свакојег скота? Мрачи се исток - надиру шуме.
метричка, кад титрај стиха винем увалом, куд вија коња сват полудео, тобож утварин сен да сустигне - а Господ с трона као да каже: Јесен, рузмарин...
Поподне светли мудро, старославно, под живом водом с Божијега трона, у жаркој јези Врховног тринома, из чијег вира, уздрхталог вално, тек крхка форма труди се да шчврсне у кам, и
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који храниш Сваку живу земску твар, Који слабе од зла браниш Као вечни, славни цар.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
на престол небесни те могућим зажижеш погледом сва свијетла кола у простору; ти, који си развијâ прашину испод твога трона свијетлога и назвâ је твојим мировима, те си прашак сваки оживио, насијâ га умнијем сјеменом; ти, те књигу држиш
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Крај царског његовог трона, На копља наслоњени, четири Сармата стоје, К'о слике Титана мрачних, к'о тучне статуе Крона.
Престаде весели шапат између стубова древних, И полупијане жене јурнуше до царског трона. Јер грозни пророчки звуци грунуше над њима силно К'о тутањ подземља мрачног, к'о узвик гњевнога Крона.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
- архангела оба једногласно - чудо да нас у кристалне ступце те крајности двије не смрзоше код твојега трона пресв'јетлога - премогуће твоје божествено и сљепота духа Сатанина! Ко да с тобом, оче, силу мјери?
виду се уреди вијенца правилнога, но дебљином страшна, па се поче врћет са хитрином на зефирна разљућена крила око трона и горе свештене са потресном преужасном јеком.
миријаде св'јетлијех мировах тајном судбом и страшнијем стресом из својијех колах искочише, сројише се творцу око трона, сваки пунан бесмртног воинства, и отада вољом свевишњега постадоше небесни курири.
“ Легионах сретњи началници полећеше од трона вишњега на огњене своје колеснице у веселе небесне равнине да светкују у слаткој љубави паденије неба противника
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Умáкô бих шећер у мед Да ти буде слатка храна; Пурпур, свила и кадива За тебе би била ткана. Око твога златног трона Подигô бих ђулисаде. На шест хата арабиских Возила би с’ кроз ливаде.
“ Имô си срца, имô осећања, Уз које срећа никад не приања. И прва реч’ца беше са твог трона: „Скидајте ланце с дваест милиона!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
О завичају цветни, мудрости и вечне славе, Где светла царица југа са цветног диже се трона На пепелишту своме. И храбри синови твоји, Уз громке ударе лира и Риге и Бајрона, Сплетоше безбројне венце међ венце
Умреће истине људске, и море столећа тавни' Покриће гробове њине. Ал' светли живи Крон, И с њиме, крај зрачног трона, у чистој, небесној правди Живеће вечно он. 1889.
1890. ЧЕТИРИ ПЕСМЕ КАЛИФЕ АБУ-ЕЛ-РАХМАНА Кад је Абдала—бен-Али, за љубав калифског трона, На ужас Азије целе и древног Вавилона, Потомке Омајида на гозби поклати дао, Од страшног његовог ножа један је умаћи
А Химен са свога трона Благослов ниспосла штедри на место где паде она. И нежна кô њено лице Изниче стабљика танка у младој пролетњој
1893. ИИ МОМЕ ГАРИКУ Гариче, мани занос драг, Силази с твога трона, Нек дрвен скиптар носи враг И круну од картона!
Крај царског његовог трона, На копља наслоњени, четири Сармата стоје, Кô слике титана мрачних, кô тучне статуе Крона.
Престаде весели шапат између стубова древних, И полупијане жене јурнуше до царског трона. Јер грозни, пророчки звуци грмнуше над њима силно, Кô тутањ подземља мрачног, кô узвик гневнога Крона И затим, тише
„Чудиш се!“ ускликну она, Слазећи нечујно чиста са свога мраморног трона. „Па ипак, давно се знамо. Од прве младости твоје Ја живљах у души твојој, И лице небесно моје, Твој вечни идеал, ево,
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Пред њом свићу јутра жетвена, и она Све стубове кутње, младе кô кап росе, И дичне и светле кô краљеви с трона, Гледа међу класјем са одсевом косе.