Јакшић, Ђура - ПРОЗА
ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на
А то су све учиниле две-три године... Беше прав као јела! А сад?... Снага му се сломила, од веселог младића постаде трошан старац, по лицу пуно бора, очи мутне, без светлости; пије покаткад по сву драгу ноћ, а не уме да се насмеје; певати је
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
створити Ни љуску једну граха дивијег, То ли украсит њиву плодови Што језгра свога храном питомом Султана леног трошан желудац И просијака гладне утробе Једнаком бригом вечно негују!... Дете ми враћај, вуче грабљиви!
Ни тренут бољи, ни место боље, Ако је да се мора гинути На прагу ове тесне колибе Што је у трошан оквир сместила Слободе српске сјајан одломак, Окупат челик крвљу њиховом, Код твојих ногу, после... скончати!...