Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ Био један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао није се натраг враћао, јер
па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши, онда би га цар Тројан одмах посекао.
обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши, онда би га цар Тројан одмах посекао. Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан па пошље свога момка.
Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије.
Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак бријући цара опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа.
То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: — У цара Тројана козје уши!
Чувши то цар Тројан одмах дозове онога берберскога момка, па га запита: — Море, шта си ти огласио народу за мене? А он се сиромах стаде
Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина, кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан нареди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
ЦАР ТРОЈАН У граду Тројану, на Церу, живео је некакав цар Тројан, који је имао три главе: од њих је једна јела људе, друга стоку
ЦАР ТРОЈАН У граду Тројану, на Церу, живео је некакав цар Тројан, који је имао три главе: од њих је једна јела људе, друга стоку а трећа рибу.
„Само се бојим сунца, — одговори Тројан, — и никога више под небом“. Свети Димитрије дознавши то, да коњма пуне зобнице песка место јечма, а људима закаже да
Он се зарије под пласт сена, али дође бик те преврне пласт, и он се растопи. У бегању Тројан је оглувео на месту где је сад село Глушци; отпали су му табани у селу Табановићу; ослепио је у Слепчевићу; изгубио је
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
39. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ. Био један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао није се натраг враћао, јер
па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.
обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао. Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан па пошље свога момка.
Кад овај изиђе пред цара, запита га цар, што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седне те га момак обрије.
Онда цар Тројан седне те га момак обрије. Момак бријући цара опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа.
” То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: „У цара Тројана козје уши.
” Чувши то цар Тројан одмах дозове онога берберскога момка, па га запита: „Море шта си ти огласио народу за мене?” А он се сиромах стане
Онда цар седне с њим на кола и пође на оно место да види јели истина, кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати.
Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: „У цара Тројана козје уши.” Онда се цар Тројан увери да се на | земљи ништа не може сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ако су живи, лијепо им је и данас. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао,
па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.
обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао. Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошље свога момка.
Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије.
Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа.
То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: — У цара Тројана козје уши!
Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита: — Море, шта си ти огласио народу за мене? А он се сиромах стане
Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина, кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати.
Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: — У цара Тројана козје уши! Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
?) у везу са митском личношћу и депоседираним божанством Тројаном. Да би могао направити одело за своје војнике, науми Тројан да сеје л. Никако није могао наћи згодно место, па зато пусти сокола, и где соко падне, да га ту сеје.
Соко падне на ову градину, и Тројан »својом руком« ту засади л. (»ћетен«). Отуда се ово место прозове Ћетениште (Караџић, 2, 1900, 65).