Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Као сова што дрема у трулом дрвету стоје она и ћуте и жале за старим временима и оном младошћу. Гле, јаучу она, златни век је прошао; то је онај
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Зато и ја с њима кличем: Здраво, друже генерале!“ НОЋ УОЧИ ПРОЛЕЋА Пролеће сву ноћ водом пљускало под старом трулом браном, сву ноћ по нашем крову куцкало шљивином голом граном.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
на црвоточину, буђу, тамјан и покапане свеће, дотле ју је опет иза ње онај простран под, патосан плочама и са влажном, трулом прашином, хладно обухватао и пунио језом. Сунца, светлости ни од куда није било.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
дан се тмури; Плаче без краја, болно плаче Суморан бескрај сури; У мртви сутон што се хвата Једначи, јеца весма - По трулом лишћу, преко блата Стара, болна, и полагана, Убогих, мутних, штурих дана Јесења кишна песма...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
више немам неба, Да моје очи за њим и не маре; Видим да мени још једино треба, Да губим мирно све навике старе У ветру трулом што ми дух колеба.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
на црвоточину, буђу, тамјан и покапане свеће, дотле ју је опет иза ње онај простран под, патосан плочама и са влажном, трулом прашином, хладно обухватао и пунио језом. Сунца, светлости ниоткуда није било. Једино из олтара[. . .
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
разуздане страсти многих зала, У личној борби и худом незнању, Слободу руше, а ланце вазала И ропства кују, да на трулом пању Свог лицемерства гоје рој кабала, Догодила се ј’ на дан Видовдана На Косову та битка очајана.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У стању да пође за пуком, Банда кроз поља кад засвира, Замишљено да живи о црном Луку, о хлебу и на сену: О, на трулом плашћу иза манастира! У стању да сања пучину црвену СУНЦЕ, одсуство четири месеца: Ево, приближује се зима!
још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у саруке, А надму трбух Трулом рибом по острвљу, Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања, Не ублаже опору пљувачку дубина Но још натопе све сољу