Црњански, Милош - Сеобе 1
Чинило му се, простртом на једном ћилиму, да не треба да се миче, јер по њему још теку обе обале, тршчаци, небо и његова кућа, што као да се разлива.
На дну видика пушиле су се љубичасте равни и узнемирени тршчаци, под отвореним, жутим, осветљеним небом. Река је протицала, тамна, испод забрежја, над којим је било облачно и мрачно,
Река, са ниског моста, чинила се много шира, зеленкасто‑жута, пуна песка. Острва у даљини, врбаци, тршчаци, све је било тихо, непомично, дубоко зелено.