Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Али то неће бити нужно!... Не, господине, извор је суза наших дубок, туга голема, бол неизмеран... а то је богатство у коме само сирочад уживају...
Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче. Њена туга за братом беше неизмерна. Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. „Исте његове очи!
И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи
На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост. О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила!
А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила? Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле!
који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени... Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.
Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља... Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
слон., израдити ИЋИНДИЈА, тур., молитва пред залазак сунца ИЋИ-ТУГЛИЈА, тур., паша са два туга (коњска репа) ЈАБАНСКИ, тур., туђ ЈАЗИЏИ-ЋЕЛ, тур., писаре, дођи ЈАЖЕ, слон., што ЈАЛИЈА, тур., обала ЈАПИЈА, тур.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
сер — добро, господине густ — укус, воља Дајанити се — подносити тешкоће дамшик (дампшиф) — пароброд дерт — брига, туга диванана — трем дивит — мастионица диреклија — шпански новац (талир) домчати се — докопати се допаркивати —
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Нико од дана одласка Станкова није слатка залогаја појео. Алекса и Петра јели су ради њих. Туга је омотала ову кућу као магла јесења... По вечери све оде на легало, само ова два стара гроба осташе на огњишту.
Посрћући, Јелица дође до капије, отвори је и изиде из авлије. Нико за њом да би речи... Њој се сви туга на срце. Она ледена стена што јој на срцу беше као да поче копнити...
— Хтео сам ја то, али се не може! — Зашто? — Не умем ти казати!... Али ми се чини да ме је ова туга обузела од онога дана како слушах онај јаук и писку!... Знаш ли ти, побратиме, да ја од тога доба мирна сна немам!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена На домаку ноћи, тишине и таме. Пред вртовима океан се пружа, Разлеће се модро јато галебова; Кроз бокоре
У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне у поље, далеко. Трава пуна росе. Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им
Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, и ја да сам плакô. Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јавила се тајно.
Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом. Небо пепељасто. И копно и вода Кô да ноћас дишу неким чудним болом, Тиха туга веје са далеког свода...
Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те. Мој дух човеков откуд је и шта је?
Нит што више желим и нити што хоћу, Нит зна суза сама кô некад да лије, Да туга нарасте, као река ноћу... А све можда зато што љубим кô прије.
На уснама нашим поникнути неће Ни прекор, ни хвала; нити туга нова Што не оста више од негдашњих снова Ни капља горчине, ни тренутак среће.
И све покри туга и тишина гробна... ДУБРОВАЧКИ ЕПИТАФ Ова стара кућа са грбом старинским, С балконом на Страдун, где миришу саде
Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били исти као крв и тело у љиљана. И у топле ноћи, када је ваздух пун златне
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Поздравише се и остали сељаци с попом, па одоше, а он оста сам као сухо дрво, и на срце му паде туга. Дуго се опирао срцу не хотећи „срдити бога”, али старост га је обрвала.
А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу, и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно
А она хода по пољу. Замишљена је — али јој је јасно лице. Није то туга, ни брига, што занима њену душу. То је она сентименталност, ваљда својствена њеним годинама и школи коју је учила.
Био сам бунован. У врту је било тихо. У даљини пиштао је железнички воз. Мене одједанпут обузе нека туга, неразумљива, нејасна. Чинило ми се да се ничим не могу утешити, иако нисам знао шта је то што ме тако притискује.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Био је толико уморан од Беча, да га је и несрећа Валдензерова била само сневеселила, али ни та туга није дуго трајала.
У расположењу у ком се мешају радост и жалост, туга и нада, снови и празнина. На трактир је, у летње вечери, падала црна и тамна сенка самостана фратара, који је био
црномањастих, зачетих жена, са крупним, сјајним, црним, очима, јасно се то јутро огледао, и тај страх, и велика туга.
Страх од неизвесности у коју је полазила, а туга, ваљда, због тога, што је њен свет, у ком је дотле сретно живела, постао био, сад, све више, прошлост, и даљина.
сузу отрли – за синовима, за браћом, палим за Аустрију – већ им нове мртве ишту, и чека их, опет, сиротиња, беда, и туга, и старост. Нису Исаковичи били први који су наумили да се одселе.
Из Павлових очију, бар се Костјурину тако чинило, избијала је нека неизмерна туга, а затим као нека мржња. Костјурин није знао да су ти прости људи, официри сервијске милиције, осетљиви јако, и без
Пошто је, међутим, имао својих брига, и није становао, са браћом, у кући Жолобова, Трифун је мислио да је туга, у заједници Ђурђевој, пролазна појава, која се, каткад, при порођајима, у браку, јавља, као и веселост велика.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
— Национална свест и национална задаћа. — Војничке врлине. — Енергични и импулсивни. — Динарска туга, историјска туга. — Мистична логика. — Интелектуалне способности. — Варијетети динарског типа.
— Национална свест и национална задаћа. — Војничке врлине. — Енергични и импулсивни. — Динарска туга, историјска туга. — Мистична логика. — Интелектуалне способности. — Варијетети динарског типа.
Динарска туга историјска туга. — Ових особина нема код свега динарског становништва, али се на њих често наилази. Оне су карактеристи
Динарска туга историјска туга. — Ових особина нема код свега динарског становништва, али се на њих често наилази. Оне су карактеристика њихове тако
Ова је туга инертна и резигнирана само код жена које су изгубиле синове и чија је лоза занавек угашена. У току последњих векова
Код свију се запажају, више или мање, ове тужне црте у карактеру. Али се најдубља морална туга, историјска туга, јасно запажа само код динарских људи. Мистична логика.
Код свију се запажају, више или мање, ове тужне црте у карактеру. Али се најдубља морална туга, историјска туга, јасно запажа само код динарских људи. Мистична логика.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Госпођа Сока једног дана јако се разболи и умре. Никакве лекарије нису јој помогле. Њу је убила туга, коју време није могло излечити. По све велика несрећа. Господар Софра изгуби десну руку.
Они би је дали како Шамика хоће. Начује то девојка, падне у велику сумњу, обузме је унапред туга, моли брата и снају да јој притеку, јер отац ће питати стрица, свећеника, па зло. И, доиста, није се преварила.
са својим састати. Њој је овај свет тамница. Смрт је из те тамнице избавила. Катица је умрла. Туга је убила. Укопали су је, по њеној жељи, до њене матере. Захвална деца плачући су је до гроба допратила.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Стевана, за последњи час несрећних владалаца и јунака кад потонула детињства барка однекуд испред њих исплови пуна туга и јуначких игара и играчака, кад се позледи свет давних рана и насмеши се из даљина ноћ кад су добили првенца сина.
под радозналости падне лупу, кад свачије маште ветрењаче у погон крену да пронађу где се и због кога прва песникова туга заче; за такозване песничке грехе кад их на архангелске ставе ваге лицемери на окупу.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
- Од туђега туга бије. Игра с пословицама и изразима нејасна је, натегнута, механичка. Распитујући се за животно искуство одраслих,
Овом концепту гола досетка је страна. Смешно се издваја из ситуације; оно је радосна спознаја, прикривена туга, час отрежњења.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Он је имао несумњив оригиналан песнички таленат, извесне његове песме (као: ?, Кад млидија̓ умрети, Туга и опомена) показују и нежну песничку душу и самосталан песнички дар.
Само, после те љубави остаје горак талог меланхолије, туга над пролазношћу свега и над немилостивом прозом живота, онај природан »жал за младост« који је Станковић силније и
Милићевић, Вук - Беспуће
Он је примакао једну столицу и сио поред ћутећи. И туга материна прелазила је и на њега. Он се застидио себе кад се љутио на зиму; на саможивост једног ситног човјека који не
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
) 292 (ЕТО НЕШТО КРАЈ БЕЛА БУДИМА) 293 ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ 295 ТУГА И ОПОМЕНА 296 СТОЈАН 321 БЕЗИМЕНА 356 (1 ПЕСМА) 358 ИИ ПЕСМА 393 ИИИ
ЗАОСТАВШТИНЕ 695 ЛИРСКЕ ПЕСМЕ 696 УБИЦА БЕЗ ДА ЗНА 697 (КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ) 699 ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ 706 ТУГА И ОПОМЕНА 707 ПРЕВОДИ 712 ДЕ СТАНАК МОЈ 713 ЗАПИСИ 714 (1) (ЈАО КЊИГО, АЛА СИ МИ ДИВНА) 715 (2) (АЛ' УЗАМАН, МИО
Лоша срећа нама га отрже Па у црну земљицу га врже, И верноме не остави другу Ништа друго до на срцу тугу, Туга јадна само мучи груди, Ал' не може мртве да пробуди. Зато, браћо, будимо весели, Благо оном ком се дан још бели!
Душана доба бијаше прекрасно, Сужањство сада њима преужасно, Силна душе дирала је туга, Ал' ниоткуде не виђа се дуга, По ведром дану, по мрачивој ноћи Цвијељеше они без помоћи.
“ Да л' је радост, да л' је туга, Ја ни сам не знадем, Ал' би мени драже било, Да га не имадем. Ал' када је веће туна, Дај да окушамо, Да видимо
Он се наже, пити оде, Ал' тек што се напи воде, За срце га туга вати, Не мож' дома да се врати. Оце гледат бистро врело, Чини му се невесело: За водицом вода гони, Кô да неко
Што је чађи више је нег доста, Ако кућа и јесте нам проста. ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ ТУГА И ОПОМЕНА 1. Одавна већ су ошли крути мрази, Долине, брези нису више седи, По цвећу нога свуда теби гази,
Из ока њему тужан пламен гори, Ал' опет мучи, ништа не говори; Голема туга срца му се прима, Он за то опет прашта злотворима.
Лепота ова све и за њ заслепи; Још око оно, муњевито око, Кроз срце њима што севну дубоко, У оку јоште она тија туга, На мутној кâ је облачини дуга. Ту њима сместа отвори с' срдашце, Кô ружа јутром кад спази сунашце.
Па ако туга какова га мори, Нек сиђе доле, нек се заговара. Да л' има можда ту каквога друга? На то би могô одговорит слуга;
веле, у његака дично, Све у њег' једно уз друго је слично: Уз врат витешки она коса дуга, Уз око сјајно она тија туга. Ал' само једно ниједна не прашта: Што ту га нема, те пита: зарашта?
— То каже лице то његово бледо, То кажу очи оне укочене. Но зачас њега ова туга пређе, А око севну, скупише се веђе, Још косу дугу потури назаде, Те прозор ману и на ноге стаде, По изби с' онда
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.
— Па сједиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо. Их!
— У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи — враћа му самарџија. Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним дједом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман мјесечев
То је оно вријеме кад се и у дједовог синовца Ниџу, мог стрица, насели необјашњив немир. Најављују га туга и несаница, а на крају све то проговори кроз пјесму.
А откуд би све то ишло и слатко било без камарата? Те чак ни војничка пуста туга не да се исказати ако се камарат не помене.
Опазио лукави посвојак промјену на својој старици и све се пита: откуда ли та туга и пустош? Испитивао, пипкао и коначно се досјетио. Не би то био стари Спасе кад не би био такав.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— А пламен ми обузе бледе и суве образе. Пружих руку, обвих је око твог пâса, ти се угну и слатко насмеја. — Немој! Туга ми је! Ноге почеше да ми дрхте.
Ах! И место радости, среће, страсти, мене луда и бедна, обузе бескрајна велика, тешка, туга... Сузе ми навреше. — Да ли ће икада бити душе која ће ме овако волети?!
— Унутра! — викну мати бојећи се да ми се штогод не деси. Уђох, стадох. Чудна и тешка туга обузе ме. Мати спремаше вечеру једнако причајући о теби. Почесмо вечерати. Вика се утиша.
Сад нешто рано дође. (1899) СТАРИ ДАНИ ЂУРЂЕВ-ДАН Ако икада срце заболи, душа се раздрага и слатка туга обузме душу — то је при успоменама на прошлост, минуле дане, родно место, другове из детињства...
— Што плачеш, море? Он подиже главу. Погледа ме погледом у коме беше све: закопана љубав, проћердан живот и вечита туга за нечим. После неколико година умро је.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад саслушаше аге Мују, у свију униђе туга у лице и сви га почеше жалити: — Е завала Мује, шта му изненада на главу дође!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Ко је шта, где и колико јефтино купио? Трпезарија се пуни старудијом. Док их слушам, хвата ме нека туга. Умало да се не расплачем, на часну реч!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Петак се крије. Цвокоћу зуби Седмици целој. („Субота“ - чујмо „мори ме туга“. Скрушено, шумно „пролази спровод“.) - Зев би да зевне, јабуко творбе, тупо, широко. Пригрли, душо, окрајке певне.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Црвени Врабац хиљаде љета по земљи овој безбрижно лијета и не зна шта су туга и смрт. Црвени Врабац птица је чудна, цвркуће, лети, вјечито будна, Незнанком земљом дан и ноћ.
Онога ко се на јело дури, печени зеко по селу јури. Само је Жарко мрштио чело, пекла му душу потајна туга, нису га вукли пиће ни јело, жељан је био дјечака-друга.
Спусти се доле, зашуми трска, ледена скрама на води прска. Жалосно ветар у трсци шуми и зимска туга расте, а ждрала пита осамљен патак: „Да ли ћеш стићи ласте? Одоше оне у топле земље, ваљда су прешле и Средоземље.
— јави се Жућа — Ево се зима спрема. Читави свет сам прошао јуче, радости нигде нема. Јесења туга из магле роси, невидљив косач пољима коси.“ „Читави свет си прошао, велиш, зар је могуће, друже?
Весело момци, дигните главе, ведар сам, ево, и ја, ако су овде магла и туга, негде нам сунце сија. Негде у свету све је зелено, а сутра к вама пролећа ено.
Незнанку тражи и пева песме. ЖУЋИН ОДЛАЗАК Откуда, ни сам не знам ти рећи, туга ми у сан долеће. Откуда? Сад се присећам, куме: долази, ваљда, пролеће.
Зашто ме мори у јесен туга? КРАВА: Шаљу нам јесен добри богови, куд око бациш — сена стогови. Прикане драги, мајка ти здрава, је ли ти жао
Зато ли се братији не спава у замуклој соби интерната, наше строге кревете војничке потопила туга непозната. Сам и сјетан, лутао бих градом и крај Уне заплакао крадом.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА: Па ја мислим, Гино, и ми да се уселимо. ГИНА: Да се уселимо, Проко, дабоме, да се уселимо. Биће ми некако туга и, што кажу, једнако ћу се сећати покојника... (Заплаче.
Гледам ону столицу на којој је седео, па тањир, па нож, виљушку, па ме све гуши туга; па погледам сланик па ми паде на памет: боже мој, покојник је, колико јуче, умакао у тај сланик... (Заплаче се.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Био је замишљен, и кришом је уздисао. Да ли је то била туга што је непријатељ почео да осваја отаџбину, или жалост за оним младим људима који се можда неће никад више вратити,
„Раскопчане беле груди“ изазивале су истинску визију, упечатљиву и јасну... Некад би само притисла душу тешка туга за пропуштеним данима младости. Једнога дана седимо у нашој кантини, кад упаде капетан Станојчић. — Еј, палаферијо!..
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
На дну дворишта, где је становала, беше баштица са неколико густих жбунића. Кад год јој наиђе њена обична туга за кућом, она се завуче у жбуње, па стане нарицати исто онако, као што је чула своје сељанке да жале за покојником.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
СОФИЈА: Ову знам и ја, ово је нана! ДРОБАЦ: Нана је добра против велике туге. СОФИЈА: Шта је то велика туга? ДРОБАЦ: То ти је... кад не да дисати! СОФИЈА: А ово? ДРОБАЦ: Ово ти је одољен, против грчева.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја нисам певач проданих права, ни ласкало отмених крава. Ја певам тужнима: да туга од свега ослобођава. Нисам патриотска трибина. Нит марим за славу Поетика.
Збаци одело своје. У целој звезданој ноћи једина радост над болом у телу твом је голом. Све нам допушта туга. СЛАВА . . . . . . . . . . . . . . . Кад се облаци роје...
Што дрхте, проткани, мутном тишином, у којој су осмех и туга помешани несигурно и тамно. Клатно звона тешко и тмурно у груди удари ме.
Као што верујемо у дубљи, космички, закон и смисао, ради којег се туга, из Камоењшових сонета, кроз толика столећа, преноси у нас.
је, после смрти љубљене жене, изгубио сваку везу са јавом, заливао је својом златном маглом месец дана живот Париза. Туга и сан свих тих слика можда ће мало разведрити париско сликарство, које има у себи само једну опасност, а то је да
Да, ово је једина земља где се зна да мртваци нису ђубре да нагноје земљу, и где туга дуго остаје туга, камење поцрни, и људи носе свој горак осмех до смрти.
Да, ово је једина земља где се зна да мртваци нису ђубре да нагноје земљу, и где туга дуго остаје туга, камење поцрни, и људи носе свој горак осмех до смрти.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде у том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима својим рођену пропаст.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
СЛИКЕ 2 СТРАШНА НОЋ 31 ПОТЕРА 40 ПРОПАСТ 52 ЗВАНИЧНА ИСПРАВКА 61 У XXИ ВЕКУ 72 БОГОМОЉАЦ 80 ПРВА ТУГА 88 УОЧИ НОВЕ ГОДИНЕ 92 СТРАХ 94 УЧИТЕЉЕВА ПРИЧА 98 ЗВОНАР 102 ПРИЈАТЕЉИ 108 ЖИВОТ И СМРТ 112 ЉУДСКА
смрт без васкрсења... јесен без јарких боја, без последњег опроштајног осмејка леденог неба... Чамотиња и туга продиру у душу...
све му то дође на очи, и осети тежак сумор; нека магловита туга поче да му се вије око срца, око груди, поче да га дави свега... Легао је онако обучен у кревет.
Завуче му се у груди нека безузрочна туга, која поче да га мучи, да га мори. Чело му се намршти, очи јаче засијаше, цело лице доби сувише љутит израз.
То је била његова последња порука. ПРВА ТУГА Кад одскочи сунце високо и његови топли зраци, прошавши између размакнутих завеса на високим прозорима, падоше на
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Знаш, откако сам се решио да будем народни посланик, а мене све онако нека туга подилази. Није управо ни шала! Велика сала, па ту клупе, па пуно људи, па министри; па онда ту публика и народ и сви
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Увек ме спопадне нека туга: Где ли је, шта ради она друга: На чивилуку сузе лије, Јер сама, без ове, ни за шта није.
203 сонета. Туга, као слатки нектар, крепи душу, Ко што ноћна роса блажи летњу сушу, Судбини се драговољно препуштају земни сужњи, А
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Монахиња Јефимија КЊИЖЕВНИ РАДОВИ Садржај ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ 2 МОЉЕЊЕ ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ 4 ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ 6 КЊИЖЕВНИ РАДОВИ ТУГА ЗА
ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ 2 МОЉЕЊЕ ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ 4 ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ 6 КЊИЖЕВНИ РАДОВИ ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ Малије икони, и велик дар, имушти и пресвети образ Владичњи и пречистије Богоматере, ихже
рожденом от мене младенцу, јегоже жалост непрестано горит ва срци мојем, обичајем матерњим побеждајема. ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ Мале иконе, но велики дар, кој имају пресветли лик Владичин и пречисте Богоматере, што их
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
УТИСЦИ 58 ЈЕДНОЈ ПОКОЈНИЦИ 61 СТАРОСТ 63 ОБИЧНО ПЕСМА 66 ЈЕДНА ЖЕЉА 68 ПРЕЛАЗНО ПОКОЛЕЊЕ 70 У КВРГАМА 72 ТУГА 74 МИСАО 76 ОСВИТ 78 СУМОРНИ ДАНИ 80 ТРИ ПИСМА 84 ОРХИДЕЈА 90 ПОМРЧИНА 92 КОСОВСКИ ЦИКЛУС 96 БОЖУР 97 СИМОНИДА 98 НА
Очајање, туга, беда? Празне речи! Кад на земљи више нема моћи те Да у мојој души помути ил̓ спречи Силно задовољство, осећати све!
скривеним створем, Врх писке, клетве, и вапаја њини̓ Летеће мирно дух мој у висини, Ко морска ласта над широким морем. ТУГА У ведрој ноћи, покрај мене, Чује се часом вапај тајни Ко уздах целе васељене, Патнички узвик, крик очајни.
Јер, ко снежна лава, у истоме часу Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
одједном поче осећати: како је почине за срце да хвата нека неизмерно дубока, из тамне даљине са слутњом така тешка туга, јад и усплахиреност: чиме ће се све ово свршити? Да неће, а сигурно ће, сигурно — смрћу?!
Него, као да је увек била обична, као нека ствар. И то за кога је удају? Који је то? Шта је? Одакле је? И онда бол, туга, плач, јад, све већи и већи, поче да је хвата, те поче осећати како, онако ничке лежећи, чисто у несвест пада.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ТЕЖЊА 231 БУДУЋИ ДИЈАЛОГ 232 ПЕСМЕ И БИСЕРНЕ ОЧИ Као дух јесени у шум лишћа свела, К’о туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха немих и бескрајних, Сугестија тиха са
Нада мном и сада сија туга једних Очију бисерних. И онда, кад звезда моје судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља, Последњи, општи
Али кад туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад
Месечина. Кроз алеје сане Туга веје, и шуморе гране. Ишао сам. Ал’ свемиром целим Блед се немар, тиха туга шири; Свет са болом живота се мири;
Месечина. Кроз алеје сане Туга веје, и шуморе гране. Ишао сам. Ал’ свемиром целим Блед се немар, тиха туга шири; Свет са болом живота се мири; Руже ћуте, покривене белим Сјајем пуне месечине; гране Шýме, моле милост на
Промичу сенке. И ваздух се жути, И тешка туга захвата свечано Природу целу. Мртвачки све ћути. И сетно вече пада тако рано.
Једина радост тиха И у то тужно доба, Када се мис’о ниха К’о цвет врх рана гроба, То је кад лепа туга Спомена мојих редом Засија, као дýга, У меком сумраку бледом.
И као уздах, туга овог света Шумеће зраком немирно и спретно Вест смрти наше с багремова цвета, Кроз поља, простор и поднебље цветно.
Сумор и туга, и немирни мај Долазе, ваљда, за наш давни јад... Је ли то вечна веза, стари крај Свих трошних нада што клијају сад?
На лицима сте често свима, свуда: Смеши се нада, одрицање, туга; Смеши се младост, старост, љубав, руга, Смеши се философ и смеши се луда.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
ни на то не одговори, али се бјеше исправила, тако да јој видје лице, на коме лицу не бијаше већ трага срџби, но тиха туга просула се по њему, а у исто вријеме двије крупне сузе, наврле јој на очи.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Сваком своја невоља. — У невољи нема погодбе. — Свак’ је тузи и невољи дужан. — Гдје невоља руча, ту и туга вечера. — Туђа рана не боли. — Пало дрво, готова клада. — Ком кућа гори, тај буну прави. — Грм у нужди бедем.
— Ниједна мука довека. — Невоља танко преде, а нужда уводи у сваке нити. — Зид руши влага, а човека туга. — Туга, невољи друга. — Рђа једе гвожђе, а туга срце. — Весело је срце големо благо.
— Ниједна мука довека. — Невоља танко преде, а нужда уводи у сваке нити. — Зид руши влага, а човека туга. — Туга, невољи друга. — Рђа једе гвожђе, а туга срце. — Весело је срце големо благо.
— Зид руши влага, а човека туга. — Туга, невољи друга. — Рђа једе гвожђе, а туга срце. — Весело је срце големо благо. — Лако је наћи хранитеља, али није бранитеља.
— Ко хоће да га други људи поштују, ваља најпре сам да се поштује. — Гора је брука него мука. — Туга се не лечи срамотом. — Ништа боље од поштеног имена. — Поштено име не гине. — Поштење се не крпи лепотом.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад дођу код цара, јаве му несрећу, која им се у путу до | годила. Тада настане туга и плач у царском двору за много, и нигда се утјешити нијесу могли.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Мислимо да живе смерно, као што приличи монасима, да и они за трпљење приме награду, а то је уздржавање од похота и туга од болова, заступник да им буде од Бога ради насладе. Нека вам буде ово!
Велика туга и бојазан ме обузеше, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се љубави изволи Богомате
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
парука песна —— песма петак — новчић у вредности пет пара печал — туга пешкеш — поклон пештер(а) — пећина пијастар — грош питателан — хранљив питије — пиће пјастар — в.
— ова силити — трудити сиреч — то јест склонити се — примаћи се, прићи склоњеније — склоност, наклоност скорб — туга, брига, жалост скорбити — жалити скоро — брзо скот — животиња скуд — тврдица скудост — немаштина, оскудица,
размишљати унедрити — угнездити унијат — хришћанин источног обреда сједињен са западном црквом униније — учмалост, туга уничтоженије — уништење унка — хумка, брежуљак унљив — докон, беспослен упаживати — опажати уповати — надати се
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Фране не може ништа, но им допушта да му око ископају!... Обузе га велика туга и страх, и вјера му се помјери, те не знадијаше коме да се моли, пошто не бјеше навикао да се обрће правце к богу.
Он похита. Сад, за накнаду, машта му поче ткати златне снове, али кад се примакао к возу, опет га обузе голема туга. Бељан и говедар довезоше сплату. Оба бјеху гологлава. — Шта то значи? — пита их, мрднувши главом на више.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
лествице пободене црвене и плаве кугле поред путањица с варошким цвећем које не мирише, и што не знају шта је ливада. Туга му је била још и гушћа што њихове босе ножице никада неће загазити у дедину велику ливаду с меком травом која мирише и
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ти, који разговараш са рибама, реци ми где је моја жена? — старчева туга као ледена вода прели дечака, али се, ипак, осмехну и рече чувару нека не брине: жена ће се вратити...
Постоји таква ружа, а онај ко је нађе, открива реч од које процвета камен, нестану бол и туга, на дивљој реци створи се мост, у пустом полу град. Али до ње је тешко доћи.
Али од тога часа пође по свету прича о дечаку од чијих речи процвета камен, нестану болест и туга. Људи су га с осмехом сусретали, уверени да на свему чега се реч Златоустог дотакне, још Дуго након тога, трепери неки
Требало је да и унуци под њим седе. Старац уздахну. Прели га туга као ледена вода. »Ко ће седети кад ја умрем?« мислио је. Нема деце на салашу.
Затим се врати у кућу, али никако да се смири. Заједно с мраком све брже расли су у њој немир и туга. Иза завесе, високо у небу пловио је Месец. — Где да га тражим, Месече? — јаукну лепотица, али Месец није знао.
Кад, гле врага! Принц ни да погледа коња. Само замагљених очију зури у даљину, а на лицу му цвета туга. Шта сада? Како да од принца одагнају досаду? Како да га излече од његове страшне туге? Већали дворски мудраци.
Мучила га је иста досада, иста туга. — Можда принц чезне за већим царством? — рече цар па нареди да се освајају суседне земље, али принцу су и победничка
« помисли дечак. »Како је грозна!« — у грудима му застаде дах од гађена, окрете се и хтеде да се врати, али га туга у очима чудовишта задржа. »Морам јој помоћи!« — прибра се, прискочи и пољуби је у један, па у други образ.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Сима се нагиње над дечака а на лицу му је туга. Подиже главу, више нема туге, сад је на реду одлучност, не гледа ни у кога у обручу а свакоме изгледа да гледа баш у
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Сестро моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида; Реци твојој друзи Ох, не реци, ћути, Не знам ни сам шта је Што ми душу мути Ај, румено
вам пустим на плећа гојна Тугу кад драга изгуби војна, Тај терет не би пренети прегли, Сви би к'о јањци морем полегли, Туга би моја у море пала Ал' би и мене собом одзвала! Л. Костић XXXИИИ ЈАДНА ДРАГА Ветрић пири, Липа мири, К'о и пре.
Тешка је, бескрајна вечна туга њена На домаку ноћи, тишине, и таме. Пред вртовима океан се пружа; Разлеће се модро јато голубова; У бокору мртвих,
Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, а ја да сам плак'о! Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јављала се тајно; Како ли је срећна
речи и покретом грубим Збрисах чедне дражи неказане тајне; Јер, к'о снежна лава, у истоме часу, Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.
Ј. Дучић ЛXXXВ У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне Далеко у поље. Трава пуна росе... Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им
Са покиданих жица, Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица, И она сузе рони. Анђео то је Туге.
Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били онаки исти као крв и тело у љиљана.
Цвет не би клон'о под кораком њеним, Ни дрктала травка кад она слази; Ал' тешка је туга с плаштом свиленим! Туга је њена што цвеће гази... Речи су њене к'о туга црне, Од којих цвеће премире, трне.
Цвет не би клон'о под кораком њеним, Ни дрктала травка кад она слази; Ал' тешка је туга с плаштом свиленим! Туга је њена што цвеће гази... Речи су њене к'о туга црне, Од којих цвеће премире, трне. - „Куд ми вас неста, ви очи чарне?
Туга је њена што цвеће гази... Речи су њене к'о туга црне, Од којих цвеће премире, трне. - „Куд ми вас неста, ви очи чарне? Ко ми вас оте, ви уста слатка?
Попа, Васко - КОРА
четири стране света Тада је губицу раскрвавио Хтео је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно је то било У очима лепим Туга му се затворила у круг Јер друм краја нема А целу земљу треба За собом вући МАГАРАЦ Понекад њаче Окупа се у
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Ту, са једне узвишице, могао је Марцелус да сагледа целу варош. Обузе га туга кад помисли да ће је његова војска опљачкати до голе коже, јер ниједан римски војсковођа не смеде се одупрети захтеву
Насмејасмо се слатко обојица, но мене одједном обузе туга кад помислих шта би Фарадеј створио у науци да је имао математичких знања.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
са мном: „Људи браћо, кажем ја, али на српском, са мном се десило случајно ово што видите; нагомилава људска невоља, туга за отаџбином, бол од живота, ето.“ Они ме гледају. Видим ја да ме не разумеју.
А ова је туга отуда долазила што је Митар још то вече натраг кући морао да путује. Па кад је помислио да ће се натраг сам вратити и
На високим тополама виде се јата покислих врана. Гледам ја Ивана Илића, видим, велика га туга обузела. Прилазим ја, али ме он и не опажа.
у увелом бурјану, сијају ластари на дрвећу или њиха ветар врхове јасика; и зажмури, па га тек обузме нека чудна туга, и чамотиња, нешто и мило и болно, и све као неодређена чежња, лака као пара над ливадама, подрхтава однекуд и доноси
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Али не, не, то није туга — то значење ја извана уносим у тај његов осмијех; то је више неко снебивање, нека срамежљивост од тога што се још
ето нам је омогућено да још у младачким годинама, ван сваког плана и очекивања, клиснемо из наших маломјештанских туга и тјескоба и по први пут пружимо радознали носић у свијет. А тамо — чистота сњегова од којих жаре очи.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
а у срцу се одједном јави неки бол, туга... Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда... Станка!... Јест, она је...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
паја — степен, ранг панта (пајанта) — гредица на рогу од куће пантарул — виљушка пасати — проћи паша — „1) од два туга (коњска репа), тј. заповједник и господар од једнога града и његове нахије, напр: зворнички паша, шабачки итд.
заповједник и господар од једнога града и његове нахије, напр: зворнички паша, шабачки итд. — 2) од три туга, тј. везир и господар од читавог једног пашалука, гдје има више градова и нахија, напр.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ти природа осетљива, блага, Елегију узе као стална друга, И са твоје лире заносна и драга Заори се песма, снажна као туга.
Гледам како тама, Нечујно и тихо, не правећи звуке, По зиду се пење у чудним сликама: К'о љубавна чежња, као туга знана Преко мртве драге, преко гроба ледног; И насупрот тами из ранијих дана, Јавља ми се слика срећног јутра једног.
А већ у тој земљи где је било цвеће, Живела је она, и младост, и дуга: А већ у тој земљи овладала туга, И уместо маја свуд се јесен креће.
Ал' није. Ја знам сви ти дани стари, И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота.
И тебе с венцем. А туга се сплела У тајну жељу, пуну нежне таме, Која ти скрива лице све до чела, Под којом мислиш, непомична, на ме.
ПРВИ ЗАГРЉАЈ Загрљена лепотом, и умна, Бледа као туга, месечина, Израза божанства разумна И дубоког као помрчина, С крилима полутаме, Крај клавира Седи и свира Комаде осаме.
Огромна равница пред њиме се пружа, Несрећна и лепа, као српска туга, У тој земљи има и поља и ружа, Ал' слобода само тој се земљи руга.
и ви, моје наде здраве, Нађите себи вернијега друга: Ја морам овде, крај гробнице славе, Да плетем венце, да их носи туга, Док црне тице дан лешева плаве.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Нека га дух св. Саве води у земљу преко океана! Ја знам да ће он испунити своја обећања.“ На крају је моја туга сасвим попустила и вратило ми се самопоуздање.
Ћипико, Иво - Приповетке
Пуста пучина, обавита танком маглом, недогледна, без краја, монотоно дјелује на њену природу, а безразложна туга, из које се на махове испољава воља за жинотом и срећом, мути јој мир на који је била навикла.
Но он се не сврће. А девојка сама стоји код прозора и гледа кроза њ на улицу у туђи свијет, и ничему се већ не нада; туга је трга, а из ње се испољује жива чежња за засјенутим градом. Само да јој се повратити откуда је дошла.
Сјутрадан, у сунцу, једри брод низ пучину прама непознатоме крају. Антица с врха шкоља за њим гледа: јача туга но игда у њој се јавља, и лијепо зна да је то ради њега. Како би сада полетјела за њим!
—Све руше! — рече она јетко. —И мене су срушили, — упаде у реч Илија гласом из чијег се звука испољавала туга за изгубљеном снагом. Па се малко подиже и рече као за се: — Како Лазо слатко 'рче!...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
4 ТУГА МАТЕРИНА ЗА ПРВЕНЦЕМ* 5 КО ЋЕ КАО ЉУБАВ! 6 ОРКАН 7 ИЗ КОСМИЧКИХ ПЕСАМА 9 ЈЕДНОЈ ДЕВОЈЦИ 13 ОДЗИВ 14 (ХАЈНЕ) 16 РУЗМАРИН
«Јавор» 1882. ТУГА МАТЕРИНА ЗА ПРВЕНЦЕМ* Ја не могу суза скрити, Макар да се трудим, силим. Ви велите: Свладај тугу За јединцем
Широка је ’вака туга, С многима је ја сад делим, Са Србином где год којим, Са Србинством, са васцелим. Али има друга жица Што бејаде
Кол’ко страна овог земског круга С тол’ко страна одјекује туга. То је оно од чег’ подли бледе! Страх им шапће шта те жртве вреде.
„Шта, адиђар? Чудна адиђара!“ Тако су ме многи исмејали. Сусрете ме једно момче младо — Са чела му тиха туга веје — Чим опази срце, познаде га, Познаде га и рече чије је.
Цвеће је добро, па те Исмејати бар неће. Људима немој причат’ О мору твојих туга: Месецу реци благом — Он не зна да се руга.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Скорб и туга ишчезава Равње свака со свјета, Љубов тепла гдје почива, Пријатељство гдје цвјета. ФЕМА: Забога, какве небесне речи!
Краков, Станислав - КРИЛА
Нешто се тешко наднело над њиме. Очи су сијале у мраку. Одједном се замаглише. Мека бескрајна туга за нечим што је изгубљено разли се кроз тело. Би готов да заплаче. — Матора луда.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Сестро моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида. Реци твојој друзи — Ох, не реци, ћути, — Не знам ни сам шта је, Што ми душу мути.
Није туга моја друга, Сто ме јада не савлада, Моја ј’ срећа шарна дуга, Сваки тренут златна нада. А ја друга блага немам,
Да ли се и теби исто тако сећа, Како ј’ наша љубав расла све то већа, А са њоме туга, сећаш ли се, је ли? — Јер се никад нисмо загрлити смели, Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву И у гроб понели.
„Ви лажете, нема ни вас, Нема света, сјаја!“ Тако виче из мог мозга Лудило очаја. XX Шта је туга која дође Наједаред махом целим! Опије те, занесе те, Обори те падом смелим!
Залети се, да те сломи, Захука се, да те скрши, Загрли те, па те стоми, Пољуби те — па те сврши! Тако туга срце вида, У вечити мир га смешта, Така туга није туга, Није силна, није вешта.
Тако туга срце вида, У вечити мир га смешта, Така туга није туга, Није силна, није вешта. То је туга, што те дигне, Пак те у свом крилу њија, Сваки дан ти срце рани, А
Тако туга срце вида, У вечити мир га смешта, Така туга није туга, Није силна, није вешта. То је туга, што те дигне, Пак те у свом крилу њија, Сваки дан ти срце рани, А рану ти
Тако туга срце вида, У вечити мир га смешта, Така туга није туга, Није силна, није вешта. То је туга, што те дигне, Пак те у свом крилу њија, Сваки дан ти срце рани, А рану ти још превија!
А кад заспиш, она шапће: „Спавај, спавај, жртво моја, Одмори се на мом крилу, Чува тебе туга твоја!“ А кад сване зора бела, Кликће као соко сиви, Она ти се прва јави: „Добро јутро, још смо живи!
Учини се кâ да спава, Кô да није више туга, Па ти кане заборава, А после се томе руга. Кад помислиш: сишô с ума, Разбере те у то доба, Па се смеши па те
Хај, ала је дивна мома Нашла верна друга! Ох, ала се ми волимо, Ја и моја туга. Моја друга, моја туга, Суза не пролива, Моја туга, моја друга, Тихо с’ осмехива.
Хај, ала је дивна мома Нашла верна друга! Ох, ала се ми волимо, Ја и моја туга. Моја друга, моја туга, Суза не пролива, Моја туга, моја друга, Тихо с’ осмехива.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Балкански пејзаж — вели иронично Пера „Ђеврек“. Потпоручник Љубиша „Филозоф“ размишља сетно: — Обузима ме нека туга гледајући ове младе Русе. Ми смо овде да изгинемо за своју земљу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Гди војводе преславне са храбрими воји? Једна чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга! По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, — о, моје жалости!
Кад султан паде, грозни страх и туга Обузе Турке у царскоме стану, Па забуњени скачу, беже, јече, А српски мач ји немилице сече.
Никанор Грујић СИВА МАГЛО... Сива магло, ти не падај на ме! Крај мене су развалине саме, С којих туга најчешће полеће, Ту ни теби добро бити неће. Склониште је овде цигло за ме — Сива магло, ти не падај на ме!
се и зове срећа, мада је худа и зла: Колико лепих ножица, и каквих једрих листића Жељно ту око види — зналцу и туга и сласт! —, Што би без тог насвагда у незаслуженој тами Остале, судби вечни прекор, и жалост и срам! 1856.
Тихо се осмехне, и гласом почне умилним, Нема на свету песме слађе од гласа тога: Немој да ти туга залуду раздире срце; Рану коју ти даде стрела, донеће јој лек.
Исходишча водна Лијет око моје; Туга непогодна Дајет жало своје; Потемњело злато, Брошено во блато, Храбрости мојеја. Добри сини моји Нивочто же стали.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
МИРА: Немој да кажеш, звездо, „дивије“, Та питомије, реци: тужније — Кад туга само тугу доноси. СТАНИША: А увреда? МИРА: Мене ражали....
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Осушили се јадни курузи, па кад прођем покрај њивице, обузме ме туга и жалост. О, како тужно шуште чемерни, сломљени курузи! Рекô би чојек да уздишу за осветом и правдом...
у коме се воде земљишне књиге деверати — тешко живети, мучити се делија — турски војник; јунак дерт — јад, туга, брига диванана (диванхана) — „пространа просторија на спрату, у старим босанским кућама, намењена састанцима,
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Ја читам писма, но сумор ме хвата, Јер прошлост врх њих већ остави трага, И туга Билог из вијуга веје: Сећа се данас страсне чежње, где је Сахрањен спомен на лет белог јата, Што оде у ноћ без
И док ум слепо по словима пипа, Ја чекам тице да се снова јаве. ВИ Бол ме и туга научише вери У празном храму, уз шум кипариса Чуо сам одјек сахрањених миса И чуо Бога који љубав прашта.
данима душу варала би маном, Да тобом задња заврши се гама, Стара се прича поновила снова: У стари гроб је дошла туга нова А мислио сам младалачком чашом Да певам химну, појен срећом нашом.
И ником не могу бол у срцу скривен, Бол, у тешки терет кô од туга сливен, Рећи тако топло, сав патњама сморен. И ја као лудак у бунило падам И хтео бих да се само теби јадам За
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
У записе и друге краће жанрове усељава се туга и јадиковка, индивидуална и колективна. Та расположења ће дати основни тон и литератури косовског подвига.
Највећи домет дао је у два лирска спева, Ђачки растанак и Туга и опомене, те у сатиричном спеву Пут у којем слави Вука Караџића и исмева његове противнике.
с разиграним колима и ведрим попевкама у којима се осећа ритам сремске поскочице и радосно струјање народног живота. Туга и опомена открива друкчији свет и на други начин.
свега приземног, у бацању песничке анатеме на свет, али има и доста песама у којима су изражена блажа осећања: туга, потреба за људском топлином, љубављу и лепотом, чежња за миром и спокојством у крилу природе.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
ЈАН ХУС На Сабору косничкоме Има, ваљда, пет стотина Црних риза и мантија — Али нигде ведра лика; Већ кô она туга тија Спустила се помрчина, Па се ваља као змија По грудима становника...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
73 ВИИИ 74 ИX 76 X 77 XИ 78 XИИ 79 XИИИ 81 XИВ 82 МАГНОВЕЊА 83 ЕПИТАФ 84 ПОГЛЕД 85 НАГРАДА 88 ПОРУКА 90 ПУТ 92 ВЕСТ 96 ТУГА У КАМЕНУ 98 ХРАМ 101 РЕЧИ ИЗ ОСАМЕ 103 СТРУНА 105 МИСАО 107 РАДОСНО
У КАМЕНУ 98 ХРАМ 101 РЕЧИ ИЗ ОСАМЕ 103 СТРУНА 105 МИСАО 107 РАДОСНО ОПЕЛО 110 ОН 112 ОДЈЕЦИ 114 МОЛИТВА 115 ТУГА 117 ПОГРЕБ 119 СЕЋАЊЕ 121 ЈУТРО 123 ИЗ ОСАМЕ 125 ПРИЧА 127 ИЗ МЕЂУЛУШКОГ БЛАГА 130 ПЕСМА НЕЗНАНЦА (І) 131 ИМАЛО МАЛО
ЧЕСМИ КРАЈ ПУТА Ронила ронила ми дробну кап у сретање. На зов мој бистри, кад зором одвијуга, туга се румена с вечери отуд огласи, сејо. Ронила ронила ми дробну кап у сретање. То женик свате проведем.
Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпева труба. СЕСТРИ У ПОКОЈУ Субота, мори ме туга, прислужи, мамо. Руже што у муци, да умине, везла, кô мрље крви на зиду тамом лапе. Прислужи, мамо.
Субота, мори ме туга, прислужи, мамо. БДЕЊА МОЛИТВА Смагнем ли ово дубином у вечерњу, или је тихи пој, ил’ дубина се
И кад умиру дрвета, ни туга ни опомена, те сухи лист чудно тишином омилује патнику чело. ГРОБНОЈ Ох, то је, отежава нога. Гробом пјан.
Сагорети — пречистој дар. ТУГА У КАМЕНУ 1 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза; а дýге свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук.
И од нема мене стена да прозбори гори, гора цвећу. И радост наша теби, дародавче, руменилом да окади просторе. ТУГА 1 Засветле дани, девице мру биљке тихано мило. У срцу туга се стани за нечим што се давно, давно збило.
ТУГА 1 Засветле дани, девице мру биљке тихано мило. У срцу туга се стани за нечим што се давно, давно збило.
Земље прођох, ноћ ми свуда без сванућа, ван са неба топло што ми гране тама! Дому дођох: туга, јесен шуми, и мирише зрели грозд!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Отац као да није ни постојао, а камоли његова смрт, туга за њим. Младен стојећи више ње, обучен у ново, чохано одело, с кључевима у рукама, гледајући како наступа све више
Да је јак, кад штогод зажели, заиште, срце зажуди за нечим, да срце стегне, не да му. Да кад му навре бол, туга, чежња, суза, да је јак да спречи, унутра, у себи задржи, законча. Да је јак. И осети да је јак. Издиже се.
Ћипико, Иво - Пауци
Јунац код кућних врата оклијева; окренувши се нагло, погледа према ватри својим великим очима у којима као да се туга са пријекором одбљескује. Жупник приђе болеснику и пружа му посљедњу утјеху пред смрт.
Иза весеља у душу му усељава се лака туга, долази полако али осјетљиво; захвата га све јаче гледајући како сунце узмиче сјенама; а кад по одгојку завлада хлад,
Хтјео бих и ја такав бити, али не могу... Видиш, тек што су гости пошли, савладала ме туга и нико не може да ме утјеши, до тебе, Машо... Драга си ми .... и не тражим друго, већ да си код мене...
У самоћи, на догледу великог града, јача га туга притисну. Гледаше пожутјеле високе шуме, отворена широка поља. Све се блисташе у сунчаном сјају.
или пустио маха младићкој обијести и уживању, — редсвито иза тога, па и у самоме ономе часу, јављаше се из душе туга и силна тјескоба, да у заметку сатаре клинцу разуларена заноса.
Као гоњен улети у своју собу и баци се на постељу... По подне одјурио је у поље, изван града. Очај, чама и силна туга глодали га. У грудима га тишти, не може да мисли, не може ни да осјећа.
Гледаше је и гледаше, ну она се ни не осврну на њ. Наново у дну душе појави се силна туга и још се јаче намршти његово разјађено лице. И пиво бијаше преслабо да разагна очај. Наручи жешћег пића.
И пред собом у сунчевом жару гледаше јој прикладно лице — уморно, разборито и истинско. Но на душу спуштала се туга и чисто слутијаше прелом који ће сигурно надоћи и наново га сатрти...
— Ча да гледамо нашу пропаст! — рече напокон Јуре. — Неће ништа остати... Листом ме туга мучи! — И он попође под маслиново стабло. Обоје се прислонило уз дебло, у присјенак, да се угну сунчевој жеги.
Уходу поглед му и нехотице пада на њихова обличја и уставља се на њима, к'о да истражива колика ли се туга скрива под тим, наоко пријегорним лицима. И, ходајући тако успоредо с њима, осјети силно самиловање и љубав.
Иво часком застаде. Силна чежња и туга јављаше му се из душе. Не знадијаше јој узрока, тек је лијепо осјећао да му трга груди.
— К'о и други, одврати он бесвјесно и продре очима у њене зјенице. Спопала га силна туга. Из душе хтједоше да му навру слатке ријечи, пуне чежње и осјећаја„ ну ниједна се не испољава, већ заостају у њему.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ништа га неће зауставити, ни моја преклињања да остане ту, ни мој неутешни, болни плач, ни моја несамерљива туга. Плашим се усамљености.
Трава је још млада да би се стање стоке тако брзо поправило. И људи су посивели и омршавили. Убила их је туга за упропашћеном имовином.
Онај отужни сањарски израз што јој не силази са лица, оно светлуцање очију, она тиха туга, они бесмислени испади. Разумем кад човек мушки и домаћински заклипачи жени те му она зарије нокте у леђа од миља и
Оставио сам их да своје тајне одболују сами, јер збиља шта ћу ја тамо. Нећу да им кварим уживање у туги, туга је тако лепа кад се дешава у тишини и осами.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости. А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит, са
Векови су прошли и времена дуга, Многа царства пала, а многа се дигла; Али моја сумња, кô и моја туга, Још никако није своме крају стигла.
И све то зашто? Ја сам знао: Туга и радост - све је сан. И док сам слатки санак снивô, С гордошћу ја сам очекивô Растанка нашег тужни дан.
о коју се пене, Остављен и тужан дозивљем вас ја: Вас прогони зима у пределе југа, Из предачког краја мене гони туга.
1887. СТАРА ПЕСМА То је стара песма коју читам сада, Мрачна нека туга у песми је тој; Та ме песма сећа на времена млада, Прошлост је у њој.
Са покиданих жица Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони. Анђео то је туге.
И стари крпа се трже. Он речи појмио није, Ни наду на лепши живот, која се у њима крије Али је певање чуо, и нежна туга га узе. И кратки отури чекић и тврдом, жилавом руком Обриса топле сузе. 1890.
Ал' ова свечана туга мисао буди ми другу: Ко беше уметник отац што своју опева тугу, И туч оживе собом? А грање трепери мирно...
Мили глас Утеху нека буди, Да њезин мелем крепи нас, Рањене наше груди. А твоје песме бајки сан, Док туга дух нам мрачи, На лепше време, лепши дан, Надежду нека значи!
Сутон се хвата... И нејасне сени У танкој магли скривају се редом. А он је тихо приступио меки, Но туга беше на лицу му бледом. Он никад није тако тужан био, И нашто брига и бледоћа ова?
Ево овде има блага свакојака, И учених људи, и добрих јунака. Нек те, дакле, брига и туга не гуши, Но слободно ишти што ти драго души.“ А Србин ће њему: „О Господе јаки!
Од ове вечери чудне Протече вечери доста и дана протече много А од ње ни трага више. Но туга, што здравље руши, Учини од тада преврат у болној његовој души.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Пише, ако би ти пристала да ме пустиш, и ако би ме ко пратио, да то не будеш ти. Каже, туга јој је да се потсећа на кућу нашег оца... Знам и ја, Нано, не говори она истину; њу је срамота од тебе...
Миша боктер не може од ракије, младићи не могу од вина. Сви полегаше; а у мене ушла и нека радост и нека туга, па само сузе гутам. Ходам по соби, и чини ми се на салашу сам, и Тодор још жив, и ја се спремам у мој крај...
У души те жене живело је оно што често живи у душама ружних жена којима се ускраћује све сем радости од рада: туга, срџба, страх, жеђ зарађивања. Додуше, преобразила се фрау Роза откако се родио син, или се бар преображавала.
Јутрос смо се срели и учтиво поздравили... И она је волела Рим и тезу. — На кућу Каленићевих сад тек паде туга. Сиротиња запрегла младу жртву. Слом у Бранку је био очевидан.
Сирота Кода: крупан нос, и два велика црна колута над детињим обрашчићима — било је и смешно и туга то погледати. Ђаци, немилосрдно запиткују, а Кода, помирена и сада као увек, признаје мирно шта ју је снашло.
Људи, браћо! Мртва тишина. Смрт је према томе мала ствар. Стид и срам су опоганили живот. После смрти остаје туга; после срама остаје смрад. Људи се гаде себе, повраћају себе. Ко је крив? Како? Зашто? Људи, браћо!...
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
— лик, лице, личност ПЕСТРЕНОВИДНИ — шарен, разнобојан ПЕТАЧКА — петакиња, бачва од пет акова, петак ПЕЧАЛ — туга, жалост ПЕЧАЛИТИ СЕ — жалостити се, једити се ПИСМЈА — слово (у азбуци) ПОБУЖДЕНИЈЕ — подстицај ПОВЕДЕНИЈЕ —
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Оно се смејало љубави као и мржњи, јер љубав је често пута себичнија од мржње. Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити и лажна, док радост ретко кад.
Дон Родриго: Девојко, исповедам ти се овде, пред овим мртвим сведоцима, да је моја љубав искрена и дубока као што је туга која на овим мртвим пољима почива. Хуана: Ах, кад бих смела тим речима веровати!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Иако сам још прилично далеко од сентименталних родитељских осећања, обузима ме нека неизмерна туга према овом нејаком детету. Од првих сазнања својих, ово је дете осетило горчину живота.
Јер у свима нама тињала је скривена туга за кућом и породицом. Плашили смо се да то јавно изразимо. Старији официри, који су били издвојени у мањим командама,
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Да ли иронију или оснажење на живот нови, пролеће, сад ми доносиш? Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови; пробуђена на кошаре скочила моја жеља, чека; рогуши се, нигде нема никога.
по ком газимо пук људи, на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди, али управљеном у напред значење мора да је чудно боље; бели се друм у бескрај све више измеђ борја, са њег ће
СВИ СУ ЧАНЦИ ПРАЗНИ Тако заспи, месече, Над топлом супом детињства: Из мене ће прелити туга довече, Као из чанка младог животињства.
је дотицало богатство из матере Кроз кратерство тањирног круга, И сав ће, сав ће склад да раздере Огромност њена и туга, Огромност њена и туга.
из матере Кроз кратерство тањирног круга, И сав ће, сав ће склад да раздере Огромност њена и туга, Огромност њена и туга.
То притицала је брига из матере Кроз дубину тањирног круга, И сав ће, сав ће склад да раздере Огромност њена и туга: О, ја слободом ништа нисам стекао Ни назрео дно понора страшна, Па боље да сам у хлебари некој пекао и
Ни топот више није Доказ да беху ноћне уре, Минуше мрачно коб-делије. Јарки пастири наше паше, И толка чежња, жал и туга Над земљом тамном куд пројаше Сводом засветли нова пруга.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи. Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап. Није се више мицала. Није отварала уста.
Али, бити маслачак сам самцијат на свету, је ли то нека срећа? Малишана је све јаче обухватала туга. Осети како од ње бива све прозирнији, све тањи, као ветар лак и хитар.
Па и нема! ЦРВЕНИ МАКОВИ Жена је почињала већ да стари, али је туга што нема деце није напуштала. Млâде се небо и земља сваког пролећа, плоде рибе у води и птице у ваздуху, све улице и
— Како ћу знати да је срећан? — Видећеш га! — у гласу Сунчеве мајке зазвуча туга. — Али, он неће видети тебе. Повероваће да си мртва и у својој срећи заборавиће на тебе. Пристајеш ли још увек?
Младић се трже, застаде. Поколеба га начас нежност и туга у гласу 3латокосе. Али, готово у исти мах, осети врели дах пса на листу ноге, стресе се, одречно одмахну главом, и
— Одједном му се учини како му пут сам под ноге долази и у даљину зове. Али, кад се одлучио да пође — поче га хватати туга за мајком и за домом. Мила му постаде чак и чађава греда над довратком, али се, ипак, поздрави с мајком и крете..
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Док овдје гори, више њена гроба, Трепти и кружи боно, свако доба, Сам један црни лептир — моја туга. 1911. ЈЕСЕНИ МОЈА... Јесени моја, поздрављам те!...
Но кад се из сна пробудих, Студена зора је била... о моја студена окна Гавран је ломио крила... И јад и мрачна туга, У љутом чемеру свом, Кô растопљено гвожђе По срцу падаше мом... 1911.
1911. ПРЕПЕВИ XАЈХПИX ХАЈНЕ И ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО ПРОЛОГ Моја патња, моја туга И бол у тој књизи стоје: Отвориш ли књигу ову, Отворићеш срце моје. Некада један витез је био Ћутљив и сетна ока.
Што тако хладно изнад луга Сунчана светли трака? Што ли је земља сва кô туга, И пуста, кô гробна рака? Што ме и сама туга цепа, И што сам мрачан кô сене?
Што ли је земља сва кô туга, И пуста, кô гробна рака? Што ме и сама туга цепа, И што сам мрачан кô сене? Зашто си, реци, моја лепа, Ти оставила мене?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Код Хомера има само неколико изузетно јаких места ове врсте: растанак Хекторов са Андромахом, Ахилова туга за Патроклом, Пријамов долазак у Ахилов чадор, Одисејев сусрет с мајком у подземном свету.
И баш зато што су делови такве трагедије, туга у овим песмама осећа се као немерљиво дубока, а догађаји и личности у њима имају општенародне (и општељудске) размере.
Паћаршија — црква саграђена у XИИИ—XИВ веку пафта — карика пафталија — пушка са пише карика паша — „1) од два туга (коњска репа), тј. заповједник и господар од једнога града и његове нахије, нпр.: зворнички паша, шабачки итд.
заповједник и господар од једнога града и његове нахије, нпр.: зворнички паша, шабачки итд. — 2) од три туга, тј. везир и господар од читавог једног пашалука, гдје има више градова н нахија, нпр.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ако не друго, а оно смрт је сваком покој. И тако овде више је беда него слатких се узгледа, има много: туга, болест, нелагода, сакатлук, грижа, брига, зима, врућина, печа, умор, сиротиња, глад, жеђа, голотиња, босотиња, кавге,
СВАКО НАС ЗЛО И БОЛЕСТ НАХОДИ Голема је то туга и нужда будавши на земљи рођеним, и сами собом от земље, а небо тражити и искати.
Њему се је она сва земља поклањала и они су га дворили гологлави. Зато, кад те која туга по себи, с другога ли снаходи, не тужи ни вичи, зато кад ништа не осећаш да си сам о чему ником скривио, ни Богу ни
Сотим се Грци снажаху тврдо а с напола душманом страх, бег и погубљење настадаше. Што је за мало грађаном туга била се здесила, то после злотворе им сустиже тај белај.
То к томе многа мућња и смућња, гарез, вада, преречивање, туга, брига, слављење, тафра, дика, цифрасто ношење, у нос духање, пркоси, немирост, жеља светска и беда туштена свега те
Данас јесмо, а сутра нисмо. Кад се жена с мужем здружи, онда језик пружи. Мао покој а дуга туга. Кад човек ради, Бог не брани. С временом је свашто добро, а без времена све је низашто.
А како не би коме о том велика туга била све лето о чему радећи и видећи већ готово да весело збере и дома за зимину снесе, а једним часом нестане и у
Ама њу печао и туга обујми... И то она смотре што је господ наумио, опази га где стоји под небом на ваздуху и срдито гледа доле на људе.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
У ту собицу се често и најрадије склања. Ту је обузме нека слатка туга и сета, и она се ту одаје тихој тузи, мисли о себи, и ту се осећа као најнесрећније девојче на овом свету, али зашто
а из грла срећна и весела млада света разлеже се кроз тихо пролетње вече сетна песма у којој се исказују бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство: Да знајеш, момо, мори, да знајеш, каква је, туго, мори, жалба за младос’!...
срећна и весела млада света разлеже се кроз тихо пролетње вече сетна песма у којој се исказују бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство: Да знајеш, момо, мори, да знајеш, каква је, туго, мори, жалба за младос’!...