Јакшић, Ђура - ПРОЗА
На гранама дрвета што су пред кућом засађена била, не беше ниједнога листа. Ох, па како се лепо та тужна природа са тугом срца човечијега слаже, као што дивно поетично Петефије у једноме своме стиху каже: „По тужном небу
Али све прође, а ја остадох сама!... А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...
А моја прошлост?... Све сами црни гробови!... Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!... Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се
Ако ти се не спава, учитељу, слушај ме до краја! Тужна је то приповетка, сећаћеш је се довека. — Приповедај, Миладине. Ја радо слушам приповетке...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
њезин беше кô музика туге: И зато мишљах, у слушању многом, Само на прошлост, на јесени дуге, На хладна неба, и на тужна збогом.
Буди одвећ тужна са сопствених јада, Да би ишла икад да тешиш ко страда, А чедна, да водиш гомиле што нагле. И стој равнодушна, док
Насред катедрале лежала је она, Као Илузија која је умрла. Тако плава, тужна. У белом оделу, Легла је међ руже и миртино цвеће. Редови властеле на дугом опелу Стојали су немо и држали свеће.
Тих се чује жамор: То на обалама мре поноћна плима. А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не зна шта је, ни шта она крије.
Знам љубав кад се усели У срца сјајне палаче, Па тужна песма расплаче, Радосна песма уцвели. Знадем за часе чамотне, Јесени горке, згружене: Све ствари стоје здружене,
чији је поглед био модар, и чији је глас имао мирис жутих ружа, — мала принцеза је уморна од живота, и она је тужна.
Жуте руже умиру очајно у соби, у коју се неће више вратити једна жена у црном, која је била увек тужна. РАВНОДУШНОСТ Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред готских звона, седео је Мефисто блед и нем.
Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна. Мефисто сеђаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом, над Вавилоном и Јерусалимом, у сате њихове пропасти.
Али кад под вече прође испод њених вртова неко пурпурно једро и зачује се нека тужна свирала — Она заплаче нежно као кошута коју је пробудио зрачак месеца у шуми.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Сели смо после на траву под један орах. Она је била тужна — Зашто си тужна? — рекох ја Она метну прстић на своја уста у знак да ћутим.
Сели смо после на траву под један орах. Она је била тужна — Зашто си тужна? — рекох ја Она метну прстић на своја уста у знак да ћутим. Од некуд допираше до нас тонови од фаготе.
Она кô да је и сама дошла на исте мисли. Кад сам ушао, била је тужна, но чим ме угледа, промени се. Смејала је се. Насула ми је каву. Пресула преко шоље.
Ја углавим свећу у пескаоницу од дивита и метнем је на мокар сто. Моја ми соба дође тако тужна, да ти не умем казати.
Африка
Наги црнци и црнкиње раде у дворишту око одабирања семења. Њихов посао изгледа као играње пиљцима, и њихова тужна песма разлеже се кроз шуму.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Не би на то пристао, ни за живу главу. Али се и њему почело да чини да има нека, велика, тужна, разлика, у животу, између њега, који има толику децу, и оних који их немају.
А Павлова се млада појави као право чудо. Та, дотле тако тиха, повучена, тужна, девојка, заигра као луда, не скидајући ока са мужа, а заче већ прве недеље, у браку.
Оно што није било пролазно, била су та тужна осећања његова и његових сународника. Уопште људска осећања. Један од тих трговаца, који су се вртели око својих
што се Павлу учини најгоре, те груди, то лице, те тамне очи, које су светлеле, као да су звезде, цела та страсна, а тужна, лепотица, личила је и у том тренутку на његову мртву жену.
Огромна, тужна, празнина. Чамџије су и њега пребацивале на турску обалу, тек да види како, тамо, никог нема. А кад би, на тој супротно
Наслутио је, ноћу, крај ватре, откуд та страшна и тужна разлика, између оне веселости, после маневара, под Пештом, и те жалости, овде, и велике утучености.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“ Многи извештачи забележили су веровање да „ако трудница за време трудноће плаче, или буде тужна, дете ће стално плакати и бити тужно“.⁸⁶ Вероватно је и зато трудници забрањено да иде на погреб и да се препусти тузи.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Оно што се иронично коментарише истовремено као да се поново потврђује. Тужна песма, на пример, очигледно је одјек сентименталних, срцепарајућих тугованки; али, пародијом је ублажен утисак
Милићевић, Вук - Беспуће
поворка људи, жена и дјеце, која води разговор, која је дошла више из обичаја или радозналости него да жали, нимало тужна, осим неколико баба које мислећи на своју смрт оплакују туђу; кадгод се отео по који смијех и брзо се утишао; а све, и
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Приходи му се стога ужасно умањише, и он се најзад, тужна срца, увери да нема ништа без државне службе. И он се опет некако ућушка у државну службу.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне, Па бијело лице крије, Умало да
“ веће га ободе, Већ кâ муња пут горице оде, Већ замаче још се види мало — Но сад га је већ сасвим нестало. Тужна Цвета у двор похитала, У потаји сузе лити стала — Бог би дао те са већих јада Нигде никад не сузила млада.
Већ за њега запитати шћаше, Ал' ето га, ето сивог тића, Иде Стојан и води вранчића, За њим ступа љуба вереница, Тужна јадна кâно робињица.
Ал' где не би тужна јадна била, Какав ноћас санак је уснила: У сну њојзи сунце помрчало, Па с' на земљу доле саурвало, А кром војна
Па ко знаде како може бити, Може тужна јоште погодити. И слутња му срдашце прихвати Да је неће више угледати, И што даље, већма га спопада: „Никад више
“ Па задрхта, и сва се затресе: „Ал' опета — ал' да како буде — Какав хајдук — куд залутах тужна! Какав млађан не, не смије бити.“ — И срце јој силено закуца, Још ослушну: „Што ли ово бјеше?
није слепо, Но везана ми стоји лака мисô; Тебика стиже ока врли пламен, А прекована мисô је о камен, О камен сињи тужна, бедна, гладна, А рана јој је земљичица ладна, О, земља ладна нема никва сока Да мисли да живота ведра смока.
Из торбе је утим извадио Старац гусле па их удесио, Удесио, уз њи беседио: „Ој, давори, ти Србијо тужна, Ој Србијо, робињице сужна! Турске ноге тебе јадну тлаче, А у теби свако јако плаче. Ди су дани душанови бели?
мето житка свога, Житка свога, брате, млађанога; Читам књигу, па се онде смијем Ди су места житка веселога, А ди тужна, онде сузе лијем; А кад дођем чатећи на твоје, Кишом груне братско око моје, Заш ти зађе данак тако рано, Та теке
Да однесе моје мило, Просто јој не било!... Ја прошета поред њени двора, Она стоји тужна крај прозора, Мало чедо држи у наруче; Кад је згледа, срце мени пуче.
Ал' мутно око она разумела, Па одма на то повриснула бела: „Ох Стојане, ох тако т' Бога жива, Та што сам тужна ја евовде крива! Тебека дивна одонуд нестаде, А мајка мене твом злотвору даде! Ти знаш да беше против моје воље.
Тад уздркта се, у избу поита, Па као мртва на душек се ита, И тако леже, и времена прође, А она тужна још себи не дође.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Чини се да је осјетила далек пут без скорог повратка. Остала је на једној окуци, неодлучна, тужна, и канда мало постиђена због те нехотичне издаје ...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Бледа звездо, јадна селе, какве су те силе смеле, те си тако јадна Тужна, мученица, божј'а сужна, какав бол у теби сјаје, ко у теби вечност траје, ко се каје?
У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако само опако, ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери, у богу нисам ни у божјој вери!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива па је чобан теши: — Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем кад буде време, ти
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
јединства, које ме xоће смаћи са кичме непостојања родне близине, што се расцвета по сиромаштву свакојих грана, тужна у двору давнашњих лета, с чијих се крошњи, орах кад прска, блиско заплави шљива - а српска.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ИИИ У кули старој фењер гори, пламен се жути са тамом бори, на море баца зрачак. Уз прозор ћути старина сиједа, тужна ока пучину гледа, да ли се враћа Мачак.
“ Четир друга, среће лоше, у планини омркоше, Мамузар је, тужна лица, био напријед извидница, попео се на јелику, па повика: „Кукурику!
“ Водени коњ се поваздан гњура, никад га нећеш видети тужна. Ко га не позна одмах би рекȏ „Ова је крава веома ружна!“ Он ујки каже весела лица: „Ја сам ти коњска подморница!
На крајњој стази препреке мрви дјевојка црна, горштачке крви, с камена краја, мрких даљина, вјечито тужна, студена Дрина. С хуком се руши, не пјева ништа, помамно јури кроз разбојишта.
ТУЖНИ ХАРАМБАША Крупа, лабуд, на Уни раскриљен, то је била тужна средокраћа: пола пута хода од Хашана и толико исто до Бихаћа.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Отаџбино, мајко тужна, Има л' кога у мом роду, Да распали роба сужна, На бој свети за слободу, К'о у доба она стара, Против Хуна и Авара?
Срећан празник свима вама, Мученици са свих страна, Срећан празник, тужна браћо, Од Адрије до Балкана. СРПЧИЋИМА НА НОВУ ГОДИНУ Године старе брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави
О махни се, момче, тако луде жеље, Тужна су ми поља и дворане веље, Кад се у њих сами уселио јад; Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
кратко жиће песмом тамном као ноћна вода што у поноре сиђе ујутру се црвена излије преко њиве удари у камен песма тужна призренска суза пред каменом што светли из сваке честице.
треба мене критиковати због оваквог краја ја сам био помирљив и сасвим је извесно да сам весео (црно уопште није тужна боја) и много пута ми подвалише уговарачи док сам зането читао забрањене књиге ко хоће са мном нека дигне руку
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Но се надам, пријатељу, Ти си браћу замолио, Да подижу сиротињу, Да ти тјеше стару мајку! Ал’ што ће ти тужна љуба, О за Бога! Но ћу тебе прекорити, Мој болећи пријатељу! Што се болан не подигнеш?
115. Тужна јадна, да сам вода ладна! Ја би знала, гди би извирала: Украј Саве, украј воде ладне, Куд пролазе житарице лађе;
житарице лађе; Да ја видим моје мило драго, Цвати ли му ружа на корману, Вене ли му каранфил у руци, Што сам тужна у суботу брала, У недељу моме драгу дала. 116.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама где кандило једва тиња. Озбиљна си и тужна и поштена. Кад тио свираш Бетовена чело ти је пуно тешких бора, као да си мушко, што се свуд потуцо, са Христом,
Свет је прошла самохрана, у крвавом плашту шережана, ко убица. Стајаше тужна, завејана, на стражи, у капијама, брката, благо насмејана.
То је била лепа, црномањаста девојка и дуго је тражила лека у санаторијумима Мерана. Долазила нам је у госте, тужна. Умирала је, у Вршцу, недељама, и ја се сећам капљица морфијума које је узимала.
Поред те службе, прегледа возова, која је каткад и врло тужна – јер се све више болничких возова враћа из Италије, ноћу, да их не види становништво – имам и службу присуствовања
Ишао сам да видим зелене сфинге и замрзле басене у дворцу Белведера. Тамо сам, некад, у пролеће, мислио да је љубав тужна ствар. Продали су све гоблене које су ћесари покрали и покуповали по Европи; ипак, тешко да ће им то поправити валуту.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Кад дође пред кућу — извали пола капије, А престрашени Пепо задрхти као птиче. Мама Лиза га сачека на прагу, тужна као ружа У јесен, са нежним лицем Ђоконде, Скине му блатњаве чизме, целог га разоружа, И тихо запита: „Докле, о
Једни беже у Дрлупу, Ћопић у Босанску Крупу, А трећи се обезбеде Од несреће и од беде Само кад су на окупу. Тужна, слепа и соптава Кртица се укопава, Рони у тло као у воду Срља, јадна, да породу Обезбеди кртичја права: Мрак,
Дуго је она, дуго звала Ал нико не прозбори ни једног словца. Моја улица је чудна и мала Кротка и тужна, као овца, Ни два трамваја ту не би стала Ни два трамваја, ни три основца.
Целом је свету познат чувени ветров оркестар У коме свира пруће и пишти голи честар. Ветрова песма је тужна, ал он је никад не мења; То је свирка вечног сећања и вечног пролажења.
Ал к мени касно дође то воће И због тога сам одједном тужна...” „Да га бар нађох сама, и пре Звечана — ал усуд је овако хтео!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Буди права мати, Дижи, стварај, руши, ко да нема мене, И дај срећу коју ја не могох дати'', — Ја бих тужна срца и погнута чела Рек̓о болну тајну што ме давно коље: ''Ја знам добро, Боже, мане твога дела, Но ништа не могу
боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене са мрачнога зида, На почађелој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, Твоје већ давно ископане очи...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Кад ти око ташта задовољства прозре, У души твојој кад застуди зима, Једна ће мис’о у теби да дозре, Велика, тужна мис’о, моје драго: Да треба да нам све буде свеједно, Да нам је овде још једино благо Кад за нас куда бедно срде
Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и тужна саучешћа има.
“ ВЕКОВИ Ја сам тужна веза крајности свих страсти И велико срце свег одушевљења; Ја сам пуна чаша горкога презрења На доба без душе, без
Осећам да се нека кора На срцу моме тврдо хвата; Да се увлачи тромост спора, Тужна к’о дани кише, блата; Да сам већ данас миран и ја, Да мени дуги одмор прија, Да сунце данас друкче сија, И да се
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Момци положише Јанка на носила, и кренуше за сердаром, као да бјеху чили. До мало четници понијеше и остале, те та тужна поворка силазаше низа вијуге граховскијех планина. „Е Јанко, Јанко!“ говораше сердар као за себе.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: „Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Послије полак часа, кад Маша донесе кафу, затече сама Бакоњу, тужна. Они се једно другом добро загледаше у очи. Машине очи говораху: „Лудо дите!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ој, не реци, ћути Боље је нек' не зна, Нека и не слути Што да чује јаде, Кад разумет' неће Тужна је то песма: „Ој пелен пеленче!“ Ј. Јовановић 3мај XXВИИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада!
Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени!
Опет једно вече... И мени се чини, Негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца, у првој тишини, Тужна у сенци смарагдових гора, Бледа као чежња, непозната жена, С круном и у сјају, седи, мислећ' на ме...
Буди одвећ тужна са сопствених јада Да би ишла икад да тешиш ко страда, А чедна, да водиш гомиле што нагле. И стој равнодушна, док око
Весело је младо јутро, Птице дижу грају, Шума листа, трава гори У сунчаном сјају. На мом крилу започета Тужна песма стоји; С белог листа гледају ме Црни јади моји. Нада мном се ветрић наг'о, Па у строфу вири - „Веселије!
боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене, са мрачнога зида, На почађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, Твоје већ давно ископане очи! М.
чији је поглед био модар, и чији је глас имао мирис жутих ружа, - мала принцеза је уморна од живота, и она је тужна.
-Над својом срећом, и твојом врлином!“ В. Илић Млађи ЦЛИИИ ЗВОНИ Журећи стазом из кобнога села, Кроз тужна поља као злато жута, Ја и мој чувар, лида невесела, Уморни, најзад, седосмо крај пута.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
До какве је он доша глупости: да прекине ланац миродржни! Шта ће тужна помислит будала: да је ланац миродржни свезан за алмазне небројне стубове те се висе у мојој палати!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде. Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо.
лешеви бачени су у јаму гробља Магдалене, а пре тога посути негашеним кречом да не би никада могли бити препознати“. Тужна, али прибрана, прича ми даље. „Остадох сама на овоме свету, сироче, удова, без средстава за живот.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
двојице, те се зато она никад и није могла похвалити добрим зарадама колико добрим расположењем, јер никад невесела и тужна није била. КО ЈЕ ОН? (Мојој кћери) Мила, драг ми је онај дан пун мира.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Али нисам успијевао. И извињавао сам се: — Свака је музика тужна! Сами звукови по себи на мене су тако дјеловали. Органски, као на оног паука између двије греде.
вањском смислу весела, жива и бљештава, али да је она, у својој интимнијој бити, увијек, и безизузетно тужна. И да то, штовише, и јест њена права бит, да у том и јест права моћ музике, и њена права вриједност.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Сад му све изгледаше друкчије. Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: — Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем кад буде време, ти
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Моја собица у Норфолк Стрит улици била је тужна и хладна, гора него и моја таванска соба у Прагу. Дању ме ни соба ни њено суседство нису привлачили и милије ми је
Много се говорило у то доба о генералу Буланжеу. Видео сам га на једном пријему и помислио сам како би била тужна судбина Француске ако би била у његовим рукама.
Ћипико, Иво - Приповетке
На савијуцима уставља се и гледа у простор пред собом. Тужна је и замшпљена, а не зна узрока. Чуди се што је Спасоје незадовољан и једак, док би она горе радије живјела но у
— Не знам што ми је, — тужи се девојка, тужна сам.... — Проћи ће! — тјеши је Лазо. — Обикнућеш . А када чуше Спасојеве кораке низа стубе, подигоше се и гледају се
Тек у ноћи стиже кући. Али огњиште је хладно, од ватре нема ни белеге, и деца тужна, гладна, озебла. Стара, јецајући, пита га да ли је и жена му с њим дошла: — Бог је убио, погана је зло је с њоме, али
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и последња Чујем, вило, која си нам Побратимству кумовала; Знам зашто си тако бледа И што си се уздрхтала: Смрт
“ Тишина застрепи, Око нам заслепи И разли се сета Као мирис тужна цвета С неког лепшег света. И ја слушах јако, Па све тише, тише И на брзо, браћо, Ја га не чух више, Ја га не
Ту сад очи разрогачи: све је кâ и пре. Малена им кровињара лежи крај мора, На прагу је баб’-Анушка тужна, невољна; На руку је наслонила лице плачевно, Уз њу стоји распукнуто старо корито. »Невен« 1890.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Што год да чиниш зло чиниш јер блато Из тог подземља славно је све више. РАВИЈОЈЛА ...тужна вила није сјена пука Тин Твоје је срце узрок дана и ноћи Време слично сунцу дубоком и празни Забрањени славуји славни
и празни Забрањени славуји славни ал без моћи Твоје је срце узрок дана и ноћи Да све што прође врати се по казни Тужна посестримо чемера и буне Пелен је једини лек и горка нега Срцу још горчем што се тобом куне Тужна посестримо чемера и
врати се по казни Тужна посестримо чемера и буне Пелен је једини лек и горка нега Срцу још горчем што се тобом куне Тужна посестримо чемера и буне Јетких мудраца с измишљена брега Твоје је срце у другима ти само певаш И твоја их празнина
ме смрзава Па хоће ли ми онда бити опроштена Моја неумешна љубав моје време Које ме више опијало неголи хранило Моја тужна глава која ме изгубила ПРОМЕНИ СВОЈУ ПЕСМУ Разговор који све је обухватао Чинио је прељубу. Промени своју песму!
Краков, Станислав - КРИЛА
Ђорђу блештале су мермене плоче на месечини. Једино су била тужна дуга војничка гробља на којима су расле само ниске поворке крстача. У болницама је било тако тихо и тужно.
Петровић, Растко - АФРИКА
Наги црнци и црнкиње раде у дворишту око одабирања семења. Њихов посао изгледа као играње пиљцима, и њихова тужна песма разлеже се кроз шуму.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
РАДАК: Не разумем те — Ал’ кажи лепо и разумљиво Шта си на свету досад чинио? ИСАК: Тужна би кáжа отуд испала Шта сам на свету досад чинио, И опет све бих могô казати Са једне речи мучним теретом: Ја сам
(Почивка.) А шта би с Хаџијом?... Знаш ли што?... РАДАК: Умакао је срећно, Станоје. Ал’ браћа тужна!... Снахе његове!
(Вук и Радак одлазе.) О, тужна земљо, пука чемера! Безглавно робље, јадан народе! Тако се вуци гором вијају, Као што Турци српске синове, До
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ој, не реци, ћути, Боље је нек не зна, — Нека ине слути. Што да чује јаде, Кад разумет’ неће — Тужна је то песма: „Ој, пелен-пеленче!
! — И тад ћемо једно бити. Ево венца тужна цвећа, Кој’ сам теби почô вити, А венац се шире сплео Све вас може загрлити!
п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као нека тужна слутња. Брзо оде цвет за цветом, — Она прва суза твоја Створила је море суза, У ком тоне душа моја.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Коста је са војницима доваљао буре у собу. Певало се на сав глас: Па зар је морала доћ Та тужна несрећна ноћ, Када си, драгане мој, Пошао у крвав бој... Певали су и војници, клатећи се.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сто поклада прође, ево двадес'т лета Како сам познала овог белог света: Нико не запроси. Мати плаче бедна: „Тужна, јадна ћерко, ти с' остала једна К'о тиква за семе. Ах! доцне ће бити, Нећу, ћерко, зета очима видити.
И синова стална нога Сад се лати пута свога, Тужна мајка, ах, остаде И на голу стену паде... Иза брега кад су стали, Синци к мајци повикали: „Ој премила мајко,
Торжествујте и славите Друге сретне дивице. Не завидим уживање У наручју љубимца, Ја сам, тужна, остављена Ко што без друга птица.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
БОГДАН: Сад, шта ће на то Станиша?... БОШКО: Што ли главари? БОГДАН: Што л’ бедан народ, Та тужна жртва самовлаштине? БОШКО: Да црне несреће, Што нам у црну земљу донесе! БОГДАН: Хајд’, да проливамо крв!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна лепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
То мајке палу младост траже, Мишице жељне миловања; Но лубања се венац слаже И тужна врба вечност сања. Вртови копне, блесак чили, Јаучу плоче и дрвета, Ограшјем пустим север цвили И заборава бокор
Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна.
Зар ниси горда као бесцен урна У којој лежи прах мртвих царева? А ти си тужна. Стид ти образ прели. Разумем. Ова ноћ светла и бурна Тражи у нама блесак палих днева.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . . Врата шкринуше... О, душе! О, мила сени!
Ћипико, Иво - Пауци
овако сунце запада, одговори и погледа у Ива својим млаким очима, у којима као да се огледала сва прошлост његова тужна живота. Па опет сједе и — пише. — Колико година служите? — Преко тридесет и пет, — одговори.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Храм твој постао је тужна кућа из које се само плач чује. Али, Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се с љубављу и надом.
Народ се већ вратио из збегова у своје рушевне чатмаре и колибе. Многи су нашли само тужна црна згаришта међу плотовима зараслим у коприву.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Залуд их човек натраг зове, Спокојно оне зраком плове; Ни молбе наше ни наш јад Не чују оне више тад; И само тужна успомена Остаје даље за времена. 1886. ЕЛЕГИЈА Под сенком древних шума потоци тихо стреме.
на то немам право, Ал' ви ћете ми дати сад; Моје је право однô ђаво, А обазривост - бол и јад 3а прошлом срећом. Тужна мисô На љубав нашу и на све Нагонила ме, те сам писô Лакомислене ретке те.
Тамо густа липа мири и свилена блеје стада, И хори се тужна песма што пастирка пева млада. Она зове свог драгана што у тврдој кули чами, И песма се болно хори по вечерњој тихој
Као тамјан што се диже са олтара у висине, Моја тужна, чудна песма хорила се из даљине, Хорила се тако болно, молила се тако чедно, Да је често умекшала победничко срце
У жарко подне ту је Тражио одмор благи Мој нељубљени драги. Ту сам, у тавне ноћи, Мамила песмом њега, И тужна, у самоћи, Спустивши руке своје На своја бела крила, У твоје бистре вале Бисерне сузе лила.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Јоса се окрете, готов да се насмеје на шалу, али се не насмеја. Госпа Нола гледа у се и тресе главом, забринута, тужна. Штајервагн је био за госпа Нолу што за другог канцеларија.
Светлосних ефеката нема много, јер тмола вода не распрскава и не ломи зраке. Али шумови су разни и тајанствени. Сува тужна песма рита и његове тршчане флоре. Зујање и цилик инсеката који болест сеју. Дуги меланхолични крици барских птица.
Она, Лекса Влаовићева. Није зато много тужна била кад јој је отац умро. Али на сам дан очеве сахране Јосиф доби неки чудан напад: страх му је обузео тело и душу,
— Таман си се ти мало развеселила, а ја те увредио... Хајде, ништа није било... Али ти си већ јутрос била тужна; хоћеш ли да кажеш, зашто? — Сока ћути. Ћути — учитељ је добро разликовао Сокина ћутања — тврдоглаво ћути.
Једна се удала за Србина, на село, а друга је чекала Грка. Била је та Јелена, лепа, тужна, и паметна девојка. Хтео ју је један богослов, па један трговац с великим виноградом.
Један мали физички страх смета му некако у целом телу. Заћута и жена. Тужна тишина последњих Грка без деце. Па се Харисијадес јако закашља.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
И међу њима стражар из неког шумадијског села. — Лепа је ово земља, али некако једнолика и тужна... Навикло је наше око на разноврсност, а ово стално зеленило замара. — А и људи су некако чудни...
Онда пуковски свештеник и нови ветеринар пука запеваше. Та зар је морала доћ та тужна несрећна ноћ!... Мајор Панта преводи Енглезима, који пазе да не пропусте ниједну реч. Неки чак и бележе.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сама, у провидном велу Од сребрне магле, она стоји тако Блиједа и тужна. И док вјетар лако Праменове златне мрси јој по челу, Њезин поглед блуди преко мртвих страна, Далеко по кршу, по
суза, што се тужно сија, Плач, јецање оно што га сваке ноћи Влажни вјетар носи по глухој самоћи, То је мога рода тужна елегија... 1903. ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак.
46 Моја се љубав светли У тмурној светлости, сетној, Кô тужна, суморна прича Причана у ноћи летњој. ''У башти чаробној сáмо Борави драго двоје; Сјај месечине блиста, Са грана
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Међутим, назив бугарштица је мутан: по једнима, реч бугарштица значи тужна песма (од бугарити тужно певати); по другима, то је цармен вулгаре, тј. пучка песма.
Опет тужна Рада дозивала: „Богом брате, Раде неимаре, остави ми прозор на очима, да ја гледам ка бијелу двору кад ће мене Јова
“ Па довати Рајкове ножеве, удари се посред срца жива, — мртва, тужна, покрај Рајка паде. 59 ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА Књигу пише ага од Рибника, па је шаље Сенковићу Ђурђу: „О
“ Ни би снахе, ни од снахе гласа, веће мајка кука од жалости, кука тужна како кукавица, а преврће како ластавица, и кукаће до суђена дана!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
у логору Тепсији, то би, казано на псећем језику, била прича пуна тихог цвиљења и чежњивог завијања, прича више тужна него страшна.
Ноћ више није била страшна, била је само замишљена, тиха, а понекад и тужна. Непознати Неко није му више у тмини био за петама. Ђоко је сад имао своју чету и пред собом и за леђима.
Ђоко Потрк већ је пјевушио најновију ругалицу: „Тужна земља и то трпи да је Мачак Лазар крпи.“ Показало се као сасвим оправдано што су школске ствари склоњене у гај, јер је
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Сваку мисао и саму сунчану зраку недознано тамни, сине мој! Не могу се доумити томе послу, слатки Исусе! Не могу тужна прежељно чедо гледати, твоје пречисте руке и ноге приковате за дрво!
А да ја ли, само једна међу мајци тужна без милости остајем! Та смилуј се, красо моја, и штогод ми реци, да се од туге не распадам! ...
Сад већ доиста, изађи из Ливана, ево, кћерко тужна, лепог мириса туђа, — краснога ми Исуса! Плакала је Рахила за децом неутешно.
Пише се да удовичке сузе преко божијих дланова теку и вика пада тужна на тога тко ју је расцвелио... О НЕСЛОЗИ Та и добар коњ ваља да је љут и жустар да хитро потрчи, сустигне а и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Ела, Васке, запој ми ону жалну еврејску песну! — рекла би Зона Васки, седећи тако често тужна на доксату и, отуривши ђерђеф, наслонила би се тада на белу своју руку, а другом би се играла са дугим и бујним
Тада се све разиђоше задовољне, само Зона остаде тужна и не могаше задуго ока склопити. Оплакала је дан, лила сузе, клела свет, али и себе, јер је у души осећала да је сама
и место да остане тамо три-четири месеца, или дваред дуже него што су мислили, — вратила се оданде после шест недеља, тужна и зловољна, тужећи се на дуго време проведено тамо.
Ово је силно дејствовало на све у хаџи Замфировој кући, а на Зону највише. Била је као убијена: тужна по ваздан, суморна и лепа као јесен која настајаше.
Идући кући, Јевда је размишљала о томе. Била је тужна и замишљена. Плач унесрећеног девојчета звонио јој је једнако у ушима као звоно које оглашава мртваца, а речи последње
Весеље се продужило ипак, иако је Ајша тужна била. Још се певало, свирало и бесно и страсно чочешки играло, и Мане седео, у дахирета богато спуштао, али ниједну —