Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ Бог ћути, и људи ћуте... Плаве димове кабануса пратили су дубоки уздисаји оца мога. Тужним погледом гледао је у црне камене стубове и у оне гвоздене колуте што на платну живописани беху; а кад је видео
Сахранила сам га баш до најстаријег детета: лепо, гроб до гроба, један мало мањи, други већи... па који тим тужним пољем прође, лако ће погодити да се ту под земљом грле отац и син...
— То је тужно! Она је јецала од бола. А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: — Твоје су црте благе, господине! Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!
А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: — Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим. Малена сам била кад ми га црни
Ферштандн?... Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.
Леп је то месец, тај мај!... И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише.
Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. „Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући...
Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!... Ја га не смедох погледати...
Где се парче окорела хлеба животом купује!... „Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...
Миладин је дуго пратио тужним погледом, па онда, дубоко уздахнувши, рече: — Несрећница! 1875. КОМАДИЋ ШВАЈЦАРСКОГ СИРА ПРИЧА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ
Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: — Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити...
Африка
Њине стопе такође не знају за земљу већ за папрати. Они и умиру тако руку замршених у лијане. Затим они, истим тужним гласом певаху опет веслајући: „Ауде са на Ме Ауиде, о'и Ауиде, о наребле, иха блама, ма икел макуја Ме!
Црњански, Милош - Сеобе 2
А кроз тај прах, замишљен, Исакович помисли да види и неку белу сен, која личи на његову жену. Гледала га је неким тужним осмехом, као да се чуди, куд је отишао и куд иде.
А у који више, на јави, повратка нема. Био је жељан, зато, да га оставе на миру, и да остане сам, са тим својим тужним успоменама, а не, фуртум, да га, што се не жени, питају.
Текла се, међутим, била уозбиљила. Седела је опет на постељи, а била је шешир опет збацила. Сад га је посматрала тужним очима. Како ће сад да се врати својој кући? Божич је добар отац, али плаховит. Кад се ово рашчује, она ће да страда.
А Валдензер је, на то, једним тужним осмехом, додавао да су ето сад ипак ту, заједно, и да ће остати, занавек, заједно. На гробљу.
Зар у њега нема сестра? Пришла му је, каже, са тим тужним осмехом и помиловала га. Да је Зеко жив, отишла би она, и кад би знала да ће се искривити од батина.
Гледала га је очима тужним, тамним, које уживање упали. Иако се Исакович, прекодан, мучио, да све то заборави, иако је почео већ да помишља, и
и мушкост тих коњаника, који су долазили, однекуда, прошли, и одлазили некуда, без смисла, са неразумљивим говором, и тужним песмама – без трага. Исаковичи су, из детињства, памтили ту војску.
Дан је био леп, кад су полазили. Уседали су коње и пели се у кола, са оним лаким, иако тужним осмехом, којим млади парови одлазе на пут, или у селидбу. Исакович је, при крају августа, проводио дане само у штали.
Црњански, Милош - Сеобе 1
шта ли му је то Беренклау на немачком довикнуо, сав пренеражен, посматрајући швапске ђенерале и официре, опсова им са тужним изразом лица, у себи, оца. Пук је међутим, равнодушан и уморан, полазио натраг у логор, у шуми.
Милићевић, Вук - Беспуће
Пушташе се мислима, не присиљавајући се да их управља, и оне тражаху њу и налажаху је и добру и веселу и са тужним осјећањем оне вечери кад ју је видио уплакану и несрећну, и онда гдје лагано махаше ногама над водом, и гдје корача
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
— И ту се њему глатко чело набра, Још тужним оком кано муња плану, Па Милу своме да престане ману, Те брзим кроком кроз избу корача, Са зида скида убојита мача,
није воље“, — Па узе табак и писати стаде, Написа брзо и младићим' даде; Још њима рече: „Боље умрет тако, Нег тужним срцем умират једнако.
И сунце јарко већ оће да седне, Но гледни тамо украј реке ледне, Ту неко седи, и баш она седи, Па тужним оком у водицу гледи.
страовита, Костурницу обасјава, Де му срећа мртва спава, Поломљене каже кости Од његови сви радости, Замукнуше тужним муком, Што он поби својом руком. Ох, да му се само даде Време врнут уназаде!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
С тупим и учмалим изразом лица, раздрљеним и косматим грудима, погледом бесвесним и тужним, чињаше он на човека утисак снажан и некако одвратно тужан.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
секса, коже и костију и јамица на образима, прочитаних књига, спавања на левој страни и сањања у бојицама и плакања на тужним филмовима, а у глави: леве притоке реке Нил, млађевенчане планине и друштвени системи који су се максимално
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ЦВЕТАК Ја видех цветак мали У трави зеленој; И истргнут' га хтедох У жељи пламеној. Ал' он се тужним гласом Отпоче молити: — Ах — брате, добри брале! Немо ме ломити.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Тајни смо као гране снежне, а све што је старо у љубави, плаче све тише. Још мало само, па ћемо суморни, са осмехом тужним, у страстима ружним, стати, болни, бледи, уморни.
Враницани је био човек огроман, огромних стопала, са лицем римских императора и црним, тужним, очима, кловнова. Он је долазио пијан кући, ујутру, кад бих ја одлазио на предавања, поздравио ме учтиво, али држао
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Кисло је у гори свако дебло, А он је празним, тужним очима Гледао у црно и ниско небо Као у мрског поочима: „На земљи нешто није добро... Воће... Ко ми је воће обро?
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
А утеха је, Госпо, тако ретка! Никада краја наслеђену болу, И моје писмо, весело с почетка, Свршава тужним акордом у Молу.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Јанко брани Владислава мртва; што га брани, кад га не одбрани? Скендербег је срца Обилића, ал' умрије тужним изгнаником. А ја што ћу, али са киме ћу?
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Сваки од њих ноћас стаће, Прстом ледним Закуцаће На вратима тужним једним. Јер се негде бој сад бије, Пушке праште, Крв се лије За ловоре славе таште.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
У касно доба ноћи растадоше се, а сутрадан Јан, с тужним срцем, пристаде на све. Годину након тога, турише га као поручника у Тирол.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ Онај роб који носаше обе корпе, уздахну, погрби се што је боље могао и зацвиле тужним гласом: „Стропоштаћу се успут, ако овај терет морам носити тако далеко“.
Он загрли своје лепо дете и рече тужним гласом: „Имаш срца, слатко дете моје? - Краљева ћерка не располаже слободно са њим!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
На свом луцкастом лету, мој је миш оживљавао тачку на коју би сјео, подајући покрет укоченим предметима и осмијех тужним људским стварима које га од свог постанка нису познале.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Х. ЦРНИ ЈАМБ СНА Ја после великог сна подузех пут тужан МАЛАРМЕ У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима У топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.
Онда мој залута међу звезде крвоток. У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима у топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Глупости, ко зна ко ће први погинути. А мајор га је гледао својим благим, но тужним погледом, који као да је долазио издалека. Па ипак би кроз тај умирени поглед начас прошао трзај као изненадна плашња.
Петровић, Растко - АФРИКА
Њине стопе такође не знају за земљу већ за папрати. Они и умиру тако руку замршених у лијане. Затим они, истим тужним гласом певаху опет веслајући: „Ауде са на Ме Ауиде, о'и Ауиде, о наребле, иха блама, ма икел макуја Ме!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У сузама Душан тоне, Котрља се страсти смет, С пребијеном воштаницом Осветљава гениј клет. С тужним срцем сад ишчезне, Смртни Српству куца час; У прсима сваки носи Своје судбе горки клас.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ха! ха! ха! КАП. ЂУРАШКО: О сени бедна! О сјаја бившег слико невешта! Што творца моћног делаоницу Изразом тужним ума несвесног У дућан ствараш простог мајстора... О, жељо жива моје младости, Уображења мојих идоле!
Ћипико, Иво - Пауци
Иво је тужним срцем слушао гласове о исељивању, и још се више ражалио кад му једне вечери Јуре рече да ће и он са сестром Маријом у
Пред очима искочи му цијела породим и, онако све у тужним мислима, изиђе из дућана. — Куд ћеш по киши? — јави се за њим отац му.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
славуј не пева слатко у тихи сутон и тавни; Где црна бреза само, под ветра студеном руком, Кô тајни призрак се ниха, и тужним шумори звуком. И цео божји дан Он гледа пуста поља, где гола стрњика расте, И снева други сан.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Вегенеру беше онда 43 године, али сувоњав, витак, правилних црта, са благим, али, унеколико, тужним осмејком око танких усана, изгледао је знатао млађи. Видело се на њему да је вичан борби и напорима.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Нана и њена Јулица се кроз ту везу у нечем споразумеле, и над тим тужним споразумом загрљене ћутале. Неколико дана касније чекала је госпа Нола у својој гостинској трпезарији, осветљеној
Павле, увек малодушан, заломио се у вери о себи, и гледа у Бранка с тужним одушевљењем. Милан, фино умна израза на лицу, амбициозно затегнут у сваком дамарићу, питао је тих дана Павла о Бранку
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Затим почне тужним гласом: — И-сак, бре, ш’о ме мрзиш? — Не мрзим ве, очију ми — теши га Исајло и скида му чизме. Лука опустио главу и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
« И пак овако каже: »Снажна господа љута су, вина нека не пију, да не овртоглаве и право тужним не узмоћи ће суда доконавати...« Вашега вам бирова да је прав суд без пријатељства и распознавања силовитих лица.