Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А Ана је, наравно, увек ту с радом или са забавом. Туманов с његовим дубоким басом и још дубљим брковима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
, итд. Нос му је већ поцрвенео, и како уђе на врата, чујеш како му се мућка пиво у трбуху. — Туманов обично прошапће: Крäфтиге деутѕцхе Натур!8 и пљуне. Спалдинг онакав као и пре. Пред свима говори како мрзи Немце.
Мени би и сувише: — Кад бисте ви знали српску војску и њена дела, ви бисте се стидели тако што рећи. Онда Туманов стане, натуцајући немачки, да прича. Ти знаш да он добро зна наше ствари.
Она је дошла увече. Чуо сам како јој Попеску и Туманов, весели, отворише врата и како се цела кућа напуни весеља. Туманов дотрча мени у собу (не знам шта је и њему наспело)
Она је дошла увече. Чуо сам како јој Попеску и Туманов, весели, отворише врата и како се цела кућа напуни весеља. Туманов дотрча мени у собу (не знам шта је и њему наспело) и с некаком поузданошћу да ће ме обрадовати вели: Хајдете, дошла
— Не, био сам, госпођице. А откуд ви знате? Она се мало збуни. — Г. Туманов ми је казао. — Да, — рече Туманов простодушно како га је бог створио — госпођица је питала, како је врата отворила,
— Не, био сам, госпођице. А откуд ви знате? Она се мало збуни. — Г. Туманов ми је казао. — Да, — рече Туманов простодушно како га је бог створио — госпођица је питала, како је врата отворила, шта ви радите.
Нисам ништа даље говорио. Кад баба изиђе да гледа вечеру, а Попеску да купи духана, остасмо само ја и она. Туманов чита новине и сваки час пита: Какъ это по русски?”, она дошла и села до мене код пећи. — Ал' ви сте сад сасвим здрави?
— Ватра! — рече она. — Ватра! — одроворих ја. Наново ућутасмо. Ја чух како у побочној соби Туманов дубоко дише; онда, како она забада иглом у јастук и како се вуница таре о тулле англаис.
Она се малу збуни: — Опростите, ја не знам шта је то дрр.. молим вас, како сте казали? — Дромбуља — рекох јој. Туманов лако прсну у смех. — То је флаута — истакла се Ана; — г. Маричић свира врло дивно у флауту.
Скочим као да идем, и очепим двапут јако ногом Туманова. Ана ме гледаше поплашено. Туманов ме је разумео. — Ваш је инструмент однео ваш земљак данас кад је био. Ја сам заборавио да вам кажем. — Штета!
Покрај тога био је напит. Мени дође гаднији него икад, хтедох да пљунем. Туманов ме још подбадаше, непрестано шапћући: Вотъ гадостъ! Ја не знам знаш ли ти њихове дуеле.