Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И кад грешном усном Врх свог рога таче, На једноме крају звук се Среће изли, Крик Греха на другом тутњаше све јаче. Цар стаде. До ножа прсти су му склизли. ''Грех је отац Среће, Бол син Величине!