Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Онај момак моје безобразтво чу, насмеја се, пак оде, а ја моју преслицу бацих од себе (којуно сам убах ретко и носила). Потрчах за тим момком к мору.
Заклопи уста шаком и образ чудећи му се што се то сви од њега, како од толико тушта хиљада војске нешто убах мало натраг одведе. И срамотно оде у своју земљу. А и тамо цар Ираклије опет многу персијску земљу бијаше похарао...
Те убах мало су хране имали; со тога бијаху изнемогли. Ал' с напоља она много туштене турска силесија ка гад пуно на све стране
то Бог сажали се, напушта пред бербу сваку хавет, бубе, мухе, црве, гусенице, крупу, зло време, — сатре и погуби и убах мало остави што злочесто кад нема његовим људма, сиромаши!
Ал' о њихови подушном добротворењу убах слабо има да се ко постара, кроме што сваки на своју воденицу воду навраћа, да себи што од кога зграшти.
напоји, сваком рђом је и чађом сатре, за црно огледало да буде и берићет — хавријеже; наспоривања — стрњишта, тако да убах мало где пшенице се находи ни добротвором а камоли злотвором. Једва и за поскуре исто да се нађе, и то, доцне и позно!