Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Она је горко јецала. Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по
А ја?... Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. — Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што
те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити...