Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Брат му тад започе: У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри
— вели Чагљина. — Таа-ко!... — А твоје ће се исто бројати, кâ увик, дујо, али је добро да нас чујеш! — вели Кљако. — Таа-ко!... — А њему, шта ће бити од ричи?
— рече кнез загрливши сина. — Благо нама довика — дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја. — Јесам ли ти увик говорила, Јере, да је ово дите одвојило мудрошћу, да је за њега мало да буде вратар!... — Дакле, ко је бија с Кењом?
— вели Дундак свлачећи се. Говедар му везиваше хаљине на једну мотку. — Тебика је увик до спрдње, пијаницо — рече Тетка. — А мени је баш за мисâ шта је са сиромајом!
Шунди је изашла живина на листу од десне ноге. Не може макац собом. Неће ти дуго! Рорина брбља као увик, и пије кад има, кад виштичина Цонтрона заради личећи дицу којој је притрунила.
шта ви... Зар се тако улази, зар оћете да ме овако немоћна загњавите... А, Исусе, увик ли ми неприлике чините, увикарце... — Дико наша — поче Кушмељ — кад је бог да, дâ си таке главе!
Да је бог учинија с њиме чудо кад је исповидâ онога човика? — питају сељаци. — Јест, браћо! Бог увик чини чудеса над добрим људима. Ево нашег фра-Брне здрава. Сад ће с намикарци у цркву. Ајдемо, брате Брне.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Овако је неш ни наћи: док ти с овим вилиштаном млатиш, ти ̓ш увик неправду наћи, ал̓ ја ћу ти помоћи, само ако ме послушаш. — Оће он, све ће послушати.
Међу људима увик иде правда са неправдом, добро са рђавим. — Како то, сине? — онај још не разуми. — Та тако липо! Ето, човик има
И ја не би још и сад живио, ал̓ ја сам тушта пио и тако увик жив и здрав био, и да вам још напослитку кажем: ја сам један од она два пијанца што су вилиштањцу тикве разлупали — та
Ћипико, Иво - Приповетке
Они стари наш кип, видија си га, а? Глава му је пригнута ка да се увик моли богу за нас: прави старовирски светац, чудотворац, брани нам род маслине од болести ушенка и од сваког зла, ка
Ћипико, Иво - Пауци
Заструже кракун на вратима. —Ча је? Како си? Нисмо ти се надали. —Нијесам имао времена писати. А како је? — Ка' и увик, добро! Улази! Иво уђе у кућу, а Марко затвори врата и закракуна. Уза стубе узађоше оба на први таван. —Ко је то?
— завиче неки старац и остави мотику. —Напијмо се! — дода блаже, бришући зној са изрована лица. — На здили увик је први стари Анте! — пецну старца навдар. — Би сам никад и задњи, а први на радњи.
— говораше отац. — Пусти га биднога, и вечерас си га смутио! чу се мајчин глас. — Ти увик: пусти и пусти! — јаче ће отац. —Ја видим да се арчи без користи...
Иво није знао што да рече, а тутња му бијаше тешка. Он преврну разговор: — А је ли оцу боље? — Увик исто — одговори дјевојка. — А биће и горе! — надода брат. Иву потресоше пошљедње ријечи и чисто се смути.
— Нисте нам дужни, и фала вам! — захвали младић и к'о за. се рече: — Потриба је увик... И они шутке ходаху даље, ни не опазивши да се небо бијаше већ на више мјеста прогалило, па док дођоше поврх кућа,
Мало су га ишчекивали, док најпослије дође. — Увик гледаш да се измакнеш кад је за молиг', — укори га господар. — Прокисо сам, па бих се осушио... — Осушићеш се посли.
! Па баш сада, кад су овако липе године... Наста жамор међу вијећницима. — Ча ће нам поток, неће увик кишит'!... — А како ће се село прихранит'? — опази жестоко Тадић. — Приживиће се ка и досада.. — Реците и ви своју!
— Ваљало би провидит', — изусти једва чујно. — Провидит'! А окле? ... Увик су овака моја дица, озва се она нагло и отресито. — Јемају правищу!
Па к'о смисли се: — Ма немој задивати оца! Љути се да на Тријешћу греду рђаво посли, па увик о томе мисли. — И мучи те још горе него прво!
! — понови старац. Откад сам из свита дошао — биће прико двадесет година... — И уви јек тако? — опази Иво. — Увик... и нигда ми ни било од никога потриба. — А да вам дође до невоље?
— Зар ја знам!? Он није говорија ка ви. И насамо мало смо се састајали. — Па диже главу и погледа у Иву: — Увик ми се чинило кад би' га видила да ми јема ништа велика рећи, а нигда те велике ричи нисам дочекала. А пуно сам жудила!
Мучим се како ћу чакод заштедит', па да ми се повратити. Увик кад гледам вапор ча гре за тамо, растужим се, и шаљем поздрав моме липоме мисту ....