Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Војска, иза трубе која свира, кроз спаваће собе маршира, маршира. Снег и вране попали по свему. Увија се војник у мушему и ћути, ћути, ко рупа у шлему.
Измилела из Божије руке, змија на путу се увија и грчи, као да покушава да се претвори у слово! ПОСЛЕ УЖАСА Шта се то - од века дубље и моћније сад, кад је
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
хумом Кад јутрењи ветри својим благим шумом Погасе лагано беле звезде њене — Она шуми збогом у одласку наглом, И увија тужно, кô цвеће и стене, Моје мрачно лице сузама и маглом. ЈУТРЕЊИ СОНЕТ Код цркве Св.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— А зар ја не знам упалити свеће, или сам, ваљда, пијан, па не умем наћи? — Па није, Митре, — увија се моја мати — него као велим... — А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући! Какав мртвац!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака. А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о руку, као да пере руке од нечега, па вели: — Хе... та...
Африка
Али се догађа и њему да промаши, а тада не вреди више никакво знање пливања, под снагом таласа, која и гвоздене шипке увија као хартије. На неколико стотина метара даље „бар“ изгледа као играчка; јунаштво црних сељана као обична рутина.
Више се уопште није трудио да кинин увија у обланду, већ га је узимао кашичицом као сав овај жарки ваздух и живот. Какву је ту важност онда могло имати његове
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Свако вече, уз јело, давала му је по једну велику чашу вина. А увек стара одела и зими поњаве, да има чиме да се увија ноћу. Једном се стрина разболе. Стриц беше на путу, те немаше нико да се брине о деци и кући.
Само је почела брже да окреће чекрк, а при том да јој се пуна, млада снага увија, крши; да јој груди више одскачу, а обле јој мишице на рукама да се показују, затежу минтан. Ухватио сам је за пâс.
У јелеку, шалварама, разузурена. Ћерћерлије и низе бисера трепте јој испод белог нежног грла... А цела снага јој се увија, увија тако дубоко. С погнутом главом, рукама више себе, обилазе играча. Не „чочек“. Другу, тежу, топлију игру.
Ћерћерлије и низе бисера трепте јој испод белог нежног грла... А цела снага јој се увија, увија тако дубоко. С погнутом главом, рукама више себе, обилазе играча. Не „чочек“. Другу, тежу, топлију игру.
На наше: добро вече, како сте?... само одговори: — Ето... — И опет настави да се увија и стеже појасевима. Уђосмо унутра. Мита насред собе. Испружен, мртав.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас — и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.
Копрена дубоког мира Увија поља и равни. Румене пруге се гасе — И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ — и нема,
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
да и не гледа у њему каквог конкурента пред Љубицом, али тек му је криво кадгод га види, а нарочито кад стане да се увија око учитељице. — Зашто нисте израдили сто и таблу, кад сте радили скамије? запита Љубица кмета.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
По једна љубав, јутро, у туђини, душу нам увија, све тешње, бескрајним миром плавих мора, из којих црвене зрна корала, као, из завичаја, трешње.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
А ово је мој поклон... Дед да увијем у њу ноге па ми неће зепсти... (Седа доле, изува се, увија ногу у хартију.) Тако... Радник: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Устани! Озепшћеш... Сироче: Није ми зима...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
шта знаш... ћерка народног посланика...поднесем интерпелацију...министар се уплаши... СПИРИНИЦА: И почне да се увија око тебе. СПИРА: Ама, не прекидај човека! СПИРИНИЦА: Остави ме да кажем, забога!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
— Доста си савета дао Унеску! Врати се отаџбини, то јест, мени!” „Овде је укинуто свако призрење, Ко црв се увија биће ташто! Доживех најтеже понижење: Је л то стварност ил ме вараш, машто?” А бабе вичу: „Велико снижење!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Видите ли онога кадије? Дрŷга нема у четири земље. У њега су медене ријечи, увија се кâ враг око крста, ама пунан губе и лукавства; крвника га ришћанскога нема — заклала га пушка црногорска!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
На ужас осети како јој се испод његове руке одједном, силом, против њене воље, поче половина да увија, и прса јој, као жива, тако уздрхташе и полетеше.
Свекрва види како Софка ужива у Томчи, гледајући како се око ње увија, сагиба, како јој рукама показује, а већ му руке дугачке, мишице му се јасно из закопчаних и тесних рукава од минтана
— толико да увија. Зато, да све то спречи, кратко упита Софку: — Где је Томча? Имам нешто са њиме! — и не чекајући од Софке одговора,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Знам ја њу; знам да је преподобуша од кад је настала, ама данас ми се увија мимо реда. Ово јој није без неке! Мислим ја...
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Видећи царев син да му жене нема, а ова овца мимо икаке овце ђе непрестано њега у очи гледа, около нога му се увија и непрестано блеји, стави се да је замађијана, те он од жалости да сам себе убије, и тражећи нож кроз камару, види они
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Копрена дубоког мира Увија поља у равни. Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ; - и нема,
В. Илић ЦИВ ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас; - и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па опет одјекују шамари и жила се увија око главе и колена све док се оним старешинама не досади те враћају оне људске рушевине тамо у тесан бетонирани подрум
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Рецимо у овим стиховима из песме „Путовање“: То Јерменка око нагих рамена увија свилени вео Као да од чауре хоризонта отцепљује плаветнило У сумрак бео.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
једно распамећено створење из богате Станковићеве галерије: болесно пирофобичан, он губи главу већ при помену ватре, а увија се и натрпава различним крпама, преко потребе и сваке мере.
веза допре до свести: „На ужас осети како јој се испод његове руке одједном, силом, против њене воље, поче половина да увија, и прса јој, као жива, тако уздрхташе и полетеше”.
тугујући за Цветом, пева својим меким, напола женским гласом, дотле се Цвета, опијена његовом песмом, од бола, грча увија на њиви, међу редовима засађеног дувана, и од прејаких осећања саму себе по прсима љуби, страсно уједа.
као прозу, али са обележеним ритмичко-интонационим рашчлањавањем: „По једна љубав, / јутро, / у туђини, / душу нам увија, / све тешње, / бескрајним миром плавих мора, / из којих црвене зрна корала, / као, / из завичаја, / трешње”.
Краков, Станислав - КРИЛА
Његови ордонанси га носе. Тражили су га и нашли сред жица баш онда када је њин преполовљени батаљон стао да се увија и узмиче после првог успелог јуриша.
Петровић, Растко - АФРИКА
Али се догађа и њему да промаши, а тада не вреди више никакво знање пливања, под снагом таласа, која и гвоздене шипке увија као хартије. На неколико стотина метара даље „бар“ изгледа као играчка; јунаштво црних сељана као обична рутина.
Више се уопште није трудио да кинин увија у обланду, већ га је узимао кашичицом као сав овај жарки ваздух и живот. Какву је ту важност онда могло имати његове
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Поручник Рајко се намршти, као да размишља. Онда обухвати шаком образе, повлачећи прстима низ браду и поче да увија длаке. — Ја мислим... четири дана и четири ноћи. — Ха-ха-ха! — насмеја се слатко Коста. — Драги мој...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Кад се ударе сунце и месец, једно помрча: Стане л’ земља међ њих, једно с’ увија у мрак; Два девојчета млада једном су беда јунаку Кад кроз гору и луг саме их проводи пут.
Што ми је живља шала, и што су веселији други, То све лице у ње гушћи увија облак. Ништа не хтеде рећи, и ништа учинити млада, Разма да мене боли, разма упркос мени.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Знао је како она сад, не смејући због њега овамо горе, да је не би чуо, грца, плаче, тресе се и увија јорганом, да се не би чуло.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
се увија у мушку (домаћинову) кошуљу и држи на рукама »као дете«, и тако постаје члан уже породице (ГЕМ, 42, 1978, 411).
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Лауш је неко време стајао као опчињен, док му Јања није пришла и почела да се увија око њега, милујући га нежним, вештим покретима руку. Боже какав је то био призор!
Кирча Не разумем те људе. Зар им њено понашање није чудно? Зар се усред лета по највећим жегама не увија у сијасет тих рогобатих сукњетина, шалова, марама, ваљда само зато да ниједан делић своје коже не би изложила нашим
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Копрена дубоког мира Увија поља и равни. Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ - и нема,
1883. ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас - и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.
1891. ИИИ ПАСТИР Тихано се нојца на земљицу свија Па лагано живо копреном увија. Свуд је тихо, немо, кô у светом храму, Само месец бледи осијава таму.
1880. ВАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ Над умореним Паризом тавна се спушта ноћ, И тавни плашт увија зрак и свет. Тишина мртва. Лахора благим летом Непокренут повијен снева цвет.
Гле, вечна тама покрива њихове груди, И светла ока гаси се и трне зрак. Ликује Карло. И гробни мир и поноћ, Увија плаштом поражен смрћу свет Тишина мртва. И тихим, благим ветром Непокренут повијен снева цвет... 1881.
Вече је пролетње било. Под небом црне се ждрали, О пусте обале реке ломе се румени вали, И магла увија рâвни... У топлој његовој души Звук тајне, нејасне среће зазвони болно и драго, И вајар, несвесно чисто, у стару
С босанских планина Студени ветар звижди и ћарлија; У мутној магли колеба се Дрина, А мрак је тихо, лагано увија. Но шум се хори из дубина њени', Она се гиба, таласа и пени. 11. Од ове ноћи протекло је доста. Отишла зима.
Она је бежала дуго, док, најзад, уморна клече, И виде пољане пусте како их увија вече, И страх јој силније букну. Ниоткуд живога јава, Изгледа као да живот у миру дубоком спава.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Сукња се некако преплиће, увија, затеже и смета одлучноме кораку, док у панталонама човек слободно и несметано корача у живот.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
кад је тако... на! — Ама хвала, госпо’н поручник... — Вар-варда1... и февга2. А... аврио3, да ме... пробудиш. Увија га Исајло као мало дете и таман да пође, Лука се придиже. — Исак... — Извол’те, госпо’н поручник! — Читај...
Када Исајло заћути, Лука се прене. Не отварајући очи пита: — Је ли готово? — и свали се на кревет. Опет га Исајло увија и тада жели своме поручнику лаку ноћ.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
КОШТАНА (уз бурну свирку, праћена Циганчицама почне да игра чувени чочек »Керемејле«; пада коленима, увија половином, тресе прсима и, играјући око Хаџи-Томе, по каткад га косом додирне по глави). Ноћ трне. Фењер се гаси.