Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио. У њој увијек удара на прашину и људски зној. Прозори су били хартијом подлијепљени.
Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе. Озбиљне, црне, продиру ти у душу и као да те нешто питају.
Лице му је поблиједо, ал' не мршаво, а велике смеђе очи допола затворене, жмире и увијек гледају на страну. Има му двадесет и двије до три године. Ништа не говори с кочијашем. Пуши цигару иза цигаре.
Гледа само око себе и као да није весео. А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан. Иде он у наше село и ено га гдје уђе. Хајд, хајд, па право у народ. Уставише се кола.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Уз ове моралне, главна је духовна особина Бокеља разборитости и духовна ведрина. „Небо је над Боком готово увијек плаво, јасно и чисто, као и душа њених синова.“ (С. Накићеновић, Насеља ИX).
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Ту се, наравно, увијек налази и онај грлати човјек с кутијом срећака и бијелим мишем. Он поваздан промукло виче: — Миш бијели срећу дијели!
Миш пророк замисли се дубоко, дубоко, па одговори: — Мачки треба објесити о врат звонце, па ћете је увијек чути кад вам долази у госте. — Тако је, тако! — заграја читава скупштина.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
свако вече у кућу породиљину, једу, пију и пјевају цијелу ноћ, кад им се задријема, смењују се, тако да је један дио увијек будан јер се вјерује да се породиља за седам ноћи од порођаја мора чувати, иначе би дјетету вјештице или зли дуси
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Нећу! — викну пуковник и заповједи да се војска разиђе. Па настави, увијек истим гласом: — Требало је да се за то опћина мени писмено обрати? Зашто то нијесте учинили?
Тај „принцип“ бјеше прост војник-кажњеник, увијек под надзором, увијек обремењен најтежим и најнижим служитељским пословима, што у оно вријеме не бјеше никаква
Тај „принцип“ бјеше прост војник-кажњеник, увијек под надзором, увијек обремењен најтежим и најнижим служитељским пословима, што у оно вријеме не бјеше никаква ријеткост.
стаде преда ме пуковник, овај исти што је сад у Котору, па рече: „На првом мјесту, стога што си од куће која је увијек била вјерна цару, која је њему дала много добријех службеника; па стога што ти се одбија на младост, доносим ти цареву
одмах до мађупнице, једна од најгоријех соба, јер је примала свјетлост из дворишта, и то преко сведеног, готово увијек мрачног ходника. У предњој згради бјеше бољих ћелија, али владика од младости бјеше навикао на ту.
Сам бог зна колико се пута, тобоже, топио и увијек, чудом њеким, спасавао и шта све по свијету није видио, чега се ни у сну не привиђа!
да се Црногорци највише боје клетве, заврши њом овако: — Тако вам овог животворјашчег и часнога крста, тако вам он увијек помогао, тако га се не одрекли, тако вас не помамио, тако вас не затро бог, свети Јован, свети Василије и сви свеци и
“ Владика иђаше од једнога збора до другога, и стизаше увијек на вријеме, да их утиша, да расплете што се сувише сплело, да их подстакне на разбор...
Тада окусих кртолу први пут. „А шта јеђасте прије него поста кртола?“ питах. „Па нашло би се увијек ма шта, само њека је доста!“ У кући бјеше једна једина стељина, жућа но слама, сва изрешетана, и то ми бјеше простирач!
Између осталог ујак писаше: „Ти си свој, потпуно свој, а то је идеал који сам ти увијек истицао!... Буди захвалан судбини што те је довела до тога.
— Тако смо и ми до малоприје! — рече Маркиша. — Ја не! — рече Крцун. — Ја сам увијек на опрезу! — Ко је крив што си лакосан као кокош, управ као зец!
— рече он. — Што не разговарате, или не лијежете? Иди лези, бабо! Ти си данас гора у лицу но икад! Хај’те! Крстиња, увијек слабуњава, бјеше у пошљедње вријеме веома олошала.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Тако, понекад, кад узмем да преврћем по старим одбаченим књигама, и кад случајно набасам на пјесмарицу о Марку, увијек се тада сјетим Малигана Делије и његова свијета.
Био је то некад и мој дјетињски вољени свијет и зато сјећање на тога незнаног јунака из мог села увијек ме поново растужи, па се и нехотице припитам: - Шта ли сад ради мој Малиган?
Оне нам шире и продубљују свијет, пропињу га увис, у бескрај ведрина, и увијек изазивају лаку и радосну трему: на сваком кораку, иза сваког завијутка, чека те нешто ново и невиђено.
трули пањ некадашње трешње призива у памет цео један живот: Стајао је, тај пањ, тупо усамљен, ољуштен, али ја сам увијек умјесто њега гледао родну стару трешњу и у њеним гранама понекад брижна једа, понекад распричана стрица, моје вјечите
Свуда сунце једнако грије старост и свеједно је гдје ћеш склопиш очи, примиће те увијек иста добра земља. (Глас из дјетињства) Истим вртлогом захваћена су стара и нова збивања; у мртвом и прохујалом
Милићевић, Вук - Беспуће
се на станицама, са ситним и звецкавим куцањем звонаца, с једноличним трчкарањем чиновника који машу фењерима, с увијек истим узвицима.
О чему год почимаше да мисли, увијек се утискивала у ту мисао она саката и наказна изрека, штампана једним неспретним и здепастим словима.
са брадом, са проријеђеном, чекињавом косом која стрши, са љутитим погледом и са бором која не избива између очију, увијек у чизмама и у зеленкастом одијелу, са жировима на оковратнику, као што се носе сви шумари.
И касније нико нити имађаше воље нити се усуђиваше да га тужи. Он је остао увијек исти, силан и јак, да показује своју снагу и да ломи свој бијес на сељачким плећима.
у зору, плачући и љубећи их, како се кућа напунила свијетом, како је касније изишао, сав уплакан и гологлав у башту. Увијек га, и послије, подузима исто осјећање језе, увијек га потреса иста гроза кад види сунчано прољећње јутро послије
Увијек га, и послије, подузима исто осјећање језе, увијек га потреса иста гроза кад види сунчано прољећње јутро послије 2кише: по трави и по лишћу блијеште капљице и лако се, с
Нашао је у њој једну мирну доброту која му се допадала. Видио је да јој је још увијек било жао што ју је оставио тако нагло онога дана.
Па онда му дође мисао да га они нимало не сметају, да је он сам свему томе крив, да је он био увијек несрећа за самог себе са својим лудим и суманутим мислима. Кад би им отказао стан? Неће моћи, и шта да им каже?
И она се осјети осамљена, пошљедња у свему, увијек заборављена и понижавана; вазда неки надзор, нека сувишна строгост; неко претресање њезине књиге и биљешке; на
Гавре Ђаковић одбијаше увијек његове позиве, јер није волио да се упознаје с новим људима и да одговара на њихова радознала питања.
радила неки ручни посао, причајући му штогод из својих ситних доживљаја, и одговарала на његова питања, давајући му увијек у свему за право, што је Гавру Ђаковића љутило.
И осјети како је нешто умрло у њему за увијек. Нико га није видио кад га је нестало из села. Тек послије петнаест дана допутова неки ситан и ћосав Шваба, откључа
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Цикну хајдук кâно љута гуја: „Јао пушко, остала ми пуста! Увијек ми досад вјера бјеше, Па заш сада невјеру учини.“ Те је узе и опет потпраши, А загледа бијесног Мехмеда, Пушка
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Нека, Зијо... Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне. Збогом, драги мој.
на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика.
Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто. Међутим, дјед као и да не чује говорника, још увијек се дури, ништа не одговара. Самарџија упиљи у њега и звоцне: — А ти ту нешто мислиш да си бољи од њега. Ајде!
А ти „Петракови дани“ у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток,
Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја цоц! — о тврду ледину.
и помагач, па чудо начинити с касним пролазником, сељаком, особито с грешном женском чељади, која су и без раскршћа увијек близу некаквом страданију и белају.
Тај добродушни сиједи старчић — чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан — спреман је у свако доба да саслуша свачију муку. Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем.
О, о, људи божји. Толике свеце насликати, толике иконе, па се сад у коње замјешати. Увијек осјетљив на све што је у вези с коњима, Петрак самарџија изненада се прогура до самог сликара.
Од тога дана дјед Раде некако намрзну нашу стару кобилу. Без разлога се издирао на њу, увијек му је нешто сметала, а кад би је стриц Ниџо узео у заштиту, старац је само злобно вречао: — Знам ја њу, светицу.
Стара газдинска кућа, отанчала послије свјетског рата, проријеђена шпанском грозницом, није се лако предавала. Још увијек је држала слугу, а то је био сигуран знак да смо и надаље неко и нешто.
Најлакше је дјечурлији. Њима је најменик увијек занимљив, па још ако зна причати и воли се играти, ето ти љепоте у бога.
Па се некако подеси и то да свака кућа прибави своју „фелу“ најменика. Један домаћин увијек налети на свађалицу, па се ту поваздан ронда, богара и виле се потежу.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
видео овце и силне људе, значи свијет: неко умире, неко се рађа, неко постаје богат а неко сиромашан, и то тако траје увијек.
Но не бијаше јој то доста, већ поче радити да га отац отјера од куће, али није могла успјети јер би јој човјек увијек одговарао кад она много навали: — Бог с тобом, жено, како бих отјерао своје рођено дијете!
Он исприча цијелу невољу, а човјек му рече: — Држи се све овог друма, па ћеш доћи у царски град. Тамо има увијек мјеста, погоди се и служи, и ако си добар можеш још и срећан човјек бити.
А пустињик му пружи једну малу свиралу па му рече: — Ништа лакше! Ова ће те свирка увијек веселити, а кад твоје срце заигра, играће и све живо около тебе докле се год свирка чује.
ЗА НУЖДУ СЕ ЛАЖЕ Био је неки Мујо који је увијек лагао, али тако фино да кад би послије два дана сам своју лаж чуо он би и сам помислио да је сама истина.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Пуна је варки његова глава, подвале смишља и када спава; ако ли падне у сан дубоко, још увијек шкиљи на једно око. Провијери трипут оно што чује, рођеном репу не верује, планове кује унедоглед, и никад неће на
Видимо уз њ све нова лица: ловци на гласу, синови млади, четири снахе, старица Цица, шеснаесторо унучади. Још увијек тако, вечером, зими, сучући своје бркове сиједе, старина Мачак уз лулу дими и чудне приче преде ли, преде.
скитнице голе, па доброг Ћосу поваздан моле: „Узајми, Ћосо, бар зрно које, имамо много дјечице своје, у сваког увијек отворен кљун, ал никад пун.“ Ћоса је спреман помоћи сваком, па даје просо капом и шаком, храни милион уста.
Нек вјечна младост побједу слави, борим се за њу ко јунак прави, таквих је увијек било!“ Док бурно море около јечи, капетан чује старчеве ријечи, тужаљку друга драга, прати га шапат из ноћних
Помените момчића сељачког, заробљена усред дома ђачког. Тако увијек, у Босанској Крупи, покрај Уне, као на граници, ја остављам чету успомена, ту ми гину моји копљаници.
) и на зиду, близу куће њене, запис'о сам „Бранко воли Зору . . . И данас ме увијек боли душа, кад се гдјегод јави крекетуша.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Он је уз Праћиште ишао пред оном четворицом, па пошто се подобро попе, под једнијем сивијем куком, гдје је увијек обичавао починути, сједе да напуни и укреше, а млађарију пропушти, гракнувши: „Ајте, не чекајте.
“ Сва четир извадише леденице. Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата. „Стане!“ викну он, пред кућом, „донеси тај џевердар, па гађај и ти!
„Сједајте!“ „Ви господо из гњезда господскога, из питомијех Његуша, напредујте!“ рече ђакон Иво, коме је увијек мило било китити. Три Петровића: Саво Марков, Станко и Јоко Стјепови, уђоше.
Он измицаше натрашке, пут нугла од дворане. Дјевојка ступаше такођер на се, увијек раширенијех руку, јечећи као рањено лане. Он прелети очима около, по дуварима, као да тражаше оружја.
Ћаше, ја мним, тога пута љоснути у сред огња. Од онда нијесам му дао више да лежи украј огња, но га увијек растављао некијем... И јутрос, глејте, ударио је зубма о цијев!“ Јанко се зацрвење као да бјеше нешто скривио.
Залуду су га запитивали Оташ и Спасоје о постојбини и роду му, он је увијек умио сврнути говор на друго што. Оставимо њих, пак свратимо к оној двојици момчади што на главици страже.
„Немојмо!“ поврну она жалостиво. „Карали би нас као да смо ми криви; знаш, мама, кад год се наједи, увијек пријети да ће нас дати грофу Павлу!
Цијело љето, по два-три сата на дан, састајали су се та три чудна друга и увијек у шуми. Нико за то знао није, јер сложно кријаху своје трагове.
смијешно им је било скучено знање и олако оцјењивање свијета и новијех прилика у свијету које се за трпезом чујало увијек са истим ријечима.
Старији им, и брат, и готово сви укућани у то доба спаваху. Два пута у недјељи ишли су и у дворац, а увијек им је тешко било отуда одмаћи се.
Брат им Венцел, увијек слабуњав и размажен, друговао је сад с њима почешће. Дјеца га нијесу мржјела, али бијаху опрезна с њиме, знајући му
И у много другијех прилика, дјеца не могоше преподабљати се увијек, ни мучити. Срећом, домаћи им бјеху кратковиди. Тако проведоше зиму, а кад прољеће грану, кад се први пут након
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Вино од лозе, млијеко од козе, човјек од човјека. — Орлови најрадије самци лете. — Орао се увијек на висине вије. — Животиње су шарене споља, људи изнутра. — Мучно човек увек једнак може бити.
Краљица сједи у пећини за златном таром у које су златне нити и брдила, и тка златно платно. Тако ће ткати увијек, док нестане рђавих људи.
(Име) 50 — У јутро иде четвороношке, у подне двоношке, а на вечер троношке? (Човек) 51 — Умива се, па ипак је увијек црн? (Арапин) 52 — У соби теше, а иверје ван пада?
Четвора врата су увијек затворена? (Глава, очи, уши, нос и уста) 54 — Што си год од кога чуо, ја сам ти казао? (Језик) 2 (ПРЕДМЕТИ) 55 —
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
уредницима Српскијех, Хрватскијех, и осталијех Славенскијех листова што увијек моје књижевне огласе у својим поштованим листовима штампају, ја овдје за то лијепо захваљујем, и молим их, да то и сад
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А Кушмељ и Осињача зебли су у срцу да им се надање неће обистинити. О томе су сваког вечера говорили, а увијек једно те једно.
Кушмељев, бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест, румен и збојит, живолазан, весео и готов увијек на „галијотство“.
Он је тако дваш-триш бесједио у манастиру, а њеколико пута у граду приликом опћинских избора, и увијек бјеше потресен највише он, па сви они који би га најмање разумјели. Бесједник нагну бардаком.
Одатле обиђоше млин, гдје се Бакоња упозна са млинарем и ковачем, који увијек друговаху. Вигањ је био на њеколико корака одатле. Најзад отидоше у нову мађупницу.
— Боже сачувај, дуовниче! — Таа-ко. Свакога боговетнога јутра Наћвар би изређао сва та питања, а Бакоња увијек једнако одговараше.
Бакоња гурну у врата и с прага поче тепати: „Кујас! А ди си, мој кујас!“ јер му коњ познаваше глас, те би му се увијек одазвао ржући. Али му се кујас не јави. Бакоња уђе и видје...
С њима бјеше и тутуш фратар зврљевски. (Зачудо, увијек су манастирци слали за зврљевску парохију најнезнатнијег фратра.
би се опет скупили у „скулетину“, да лешкаре до вечерњих звона; вечерња би се брзо свршила као за опкладу; вечера је увијек била лоше зготовљена, јер у опћој чами и шјор-Грго почео тражити утјехе у чашици, „што јест грих, али јопет није такав
Ту је коњушар и кувар, али има више врата. Од једнијех он сам има кључ, а носи увијек уза се и кључић од стричева ковчежића...
XИ ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ Љето је. Зора је. Бакоња спава у предњој стричевој соби као и увијек. Ноге му пресижу душек, који му је толико година дугачак био, а како лежи наузнак, душек мало што није узак под
полак године откад се стари слуга подјетио, те бјеху навикли слушати његове разговоре без главе и репа, али је дотле увијек тихо говорио.
гдје њеко каже ту ријеч, кад га је она толико пекла, а уз то наљутио поступак Вртирепов, јер је Грго миловао Бакоњу увијек једнако. Ђаци се зачудише гдје он зна њихове тајне од толико година, а никада им што наговијести о томе ни у шали.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Небројено пута остао сам без јабуке, јер сам се увијек јагмио за онима на сунчаној страни. Оне су и осталу дјецу више привлачиле.
Одатле и моја неспособност да добро, лијепо, радост, хармонију схватим чисто појмовно, без примјесе представнога, већ увијек и једино као представу свјетлости; и обратно, све тужно и ружно, све мртво и ледно, као закриљено сјеном.
Ако мало размислим, постаје ми јасно да сам се увијек, у сваком рјешавању и одабирању у животу, у свакој сумњи и пред сваким избором, у ствари свагда ријешио за ону
И, као што увијек бива, тања крв претегне, и слабост надјача снагу. У том и јест невоља, у том лежи опасна снага слабости: што она
ИВ Увијек кад на павиљону преко пута отворе или затворе један прозор, мојом собом прелети миш. И тај ме миш подсјети на једну свј
Хладне, разумне играчке, саздане од круте твари, строго омеђене у простору и увијек себи равне, слабо веселе дјетињу душу. Ко није гледао жалост дјетета над разваљеном играчком?
Само, не знам зашто, увијек ми се чини да сам старији од њега. Гледам на њ с увиђавношћу и с отпуштањем, као да сам ја њему отац.
А понекад, опет, као да сам му старији, и разумнији, брат. И кад мислим на њега (а ја увијек мислим сликовно), видим га о мом лијевом боку, и нешто нижег од мене: ступамо тако, заједно, раме уз раме, и његово је
И као што увијек бива да нека банална асоцијација надође да нам поквари и на свој неукусни начин уобличи неку нашу непосредну и свјежу
Могао сам да дуго и ненаситно гледам у њих. Поглед ми је остајао увијек усредоточен на саме те очи, док се слика лица указивала расплинута и замућена, а појединости физиономије замагљено
како год хтио, разведравао се или смрачавао, усклађивале се његове црте у осмијех — свеједно, саме очи остајале су увијек исте, дубоко озбиљне, без прелазних одраза и летимичних свијетала.
Као потврда може да послужи ова мала рефлексија: сви ми готово увијек више или мање стилизирамо своје душевне патње; сви ми знамо да њима није страна дискриминација лијепога и ружнога, сви
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сва су чељад говорила са сиромахом, а онај старац увијек шутио. Сиромашак упита оног другог човјека што онај старац не говори.
БРАДЕ И ТОМА ГА ЗНАДЕ У покојног Јефтана Мрава, трговца из Мостара, пазаривао више пута један ћосо понешто робе, али увијек за готове паре.
Ћипико, Иво - Приповетке
Засве што је већ пун дан, у кући је тек сутонска свјетлост, а тако је увијек кад је небо натуштено. Из тијесних улица што леже испод голих брдина с високим нагомиланим кућама одмах с јесени
Она то ради свакога дана, и то јој је један од најмилијих посала: бар није увијек у тмици! —Брзо, па постави трпезу! — јави се госпођа, вукући се лијено из кухиње, застаде код прозора и гледа кроз
— Јеси ли сашила? — упита је Никица, увијек весео, и надодаде: — Мило ти је што ћеш се удати, је ли? — Па се постави пред њу, погледа је љубопитно у лице, као да
Ваља да прође поред саме касарне, а увијек, када се између војника нађе, преда да јој што зла не ураде. На крају града, с једне и с друге стране улице, из крчме
Изишавши кроз градска врата напоље, осјети се као и увијек слободнија, и нешто се у њој преокрене, одахне. А вечерас је и живља, окретнија; чини јој се да би се сада испоредила
Над врелом на путу, тик градских врата, стоје поредани војници: увијек су ту на бијљези када је ура да дјевојке дођу по живу воду. Слуша задијевање и смијех: сами кихот живота и страсти!
До тога времена живјела је као и остала дјеца што су се купила близу њихова стана, испод мрачнога, нискога свода. Увијек у сутону, између високих кућа гдје нигда сунце не сије, није се одмицала од свога сиромашнога сусједства, као да се
Обиђе поље и преко војничкога дрвореда изиђе на пут што уз море води. Устави се код увијек зеленога бора самца што се у пучини затона огледа и вјечито над њом бруји, као тајанствена пјесма из даљине....
А сунце јој полако у сусрет долази и захвата својим увијек топлим зракама. Лице просиње, купа се у његовој свјетлости, осјети топлоту и испред засјенутих очију, кроз затресене
— Толико да заклоним главу... Нека, нека! — одговара она. — Бога ми, биће ти љепше но у граду, гдје је увијек мрачно као у шпиљи... Али он јој не одобрава, већ се тужи на своје стање: —Није но да човек подивља.
Спасоје иде увијек пред њом, не чудећи се већ ничему; охрабрен је честим виђењем. Био је с војницима и с њима говорио, и долазио је до
Па се наједном трже и пожури у град. Док је уљегла на врата, осјети као и увијек ружни задах тјескобе, но пред очима још јој сијева топло сунце.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи.
Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не
Мијо би само слегн'о раменије', па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче.
— Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму,
лепешине, како ли се каже. Те су им лепешине долазиле из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. Увијек су им стизале око поноћи у глуво доба. Тако су барем они говорили и народу казивали.
— Ти, мајсторе, увијек прегониш! — љутну се Мићан. — Двадесет улчека сирове зоби! Не гријеши, болан, душе! — Не гуди ни ти, Глишо, баш тако
“ Добро. Шједићемо, пићемо и разговараћемо се ко и досад, док се људи не скупе, па... — Теби је, Симеуне, увијек, до некакве бреспослице! Глава, болан, игра. — У тебе игра, видим ја, да ми и не кажеш.
— Бацај све што имаш од оружља уза се још! Побаца све. — Узјаши, Турчине! — вичем ја и увијек држим наперен штуц — није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине; узјаши, Турчине, балијо; узјаши, јопе', балијо!
Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он по мало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јопе' није. Судац: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То... то...
“ „Ето, Бог те не убио!“ — врисну она, кô да је нешто уједе за срце. „Увијек се 'валиш: ја ово, ја оно; паметан сам, учеван сам, знам закон! Јадна ти твоја наука и знање!
ЈАЈЦЕ Кад сам год пролазио кроз овај пријестони град наших заборављених, несрећних владара, увијек су ме обузимали ледени трнци и чудновата дрхтава језа.
И ја увијек побјегнем из овог суморног града, што потајно и невидљиво тугује и цвили за нечим, на Пливин водопад, да тамо слушам
Ћипико, Иво - Пауци
Али да, — досјети се, — немате ни ви готових пара. Газда се љути, вели: — Увијек си ми за напаст .. . а жао ми те! 'Ајде—де, узећу га ја, кад си баш најашио. —Добар је, болан, господар, — опази Васо.
Што мислиш, а? А ви радите увијек на вашу, по турску ... А што ти је са оном несретницом, Цвијетом? Кажу ми да иде калуђеру да научи њихово „Вјерују”...
А што су мене овдје слали? ... Проклетство! — Зашто, попе, проклетство? — вели Илија. Та откада људи памте, увијек је тако било .... Болан, попе, свака је Вјера од бога... Видиш, моја мајка била хришћанка, а ја сам кршћанин...
И срце му увијек заигра кад јутром погледа своја дозријела жита, што се у сунцу прелијевају у модричасто зеленим бојама, од пшеничне
Ево, натраг неколико дана, одсјече главу Радивоју, сину Војканову, што му пијан рече да му увијек по штогођ од наднице закида.
? Да, са неколико варићака кукуруза мисле да ће сви наши превјерити!... — Ви увијек једно, — опази млади калуђер, побојавши се да, напит, отац Дионисије не помути слоге... —Пусти ти њих...
— Зло, мајко, није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин!... — Немој тако, синко! Ваљао нам је гдекад; ја увијек мислим: довешће до јаме, али неће у јаму ... —Хоће, вала, таман у бездан! — рече као за се Раде.
душа чемернија је, и као да се помало гаси у њему оно што толиком ватром пламтијаше у снажној младости живота му — увијек откада је за се сазнао... А како је раније такове ноћи са слашћу у животу дочекао код распламтјеле ватре!
Када би узилазио уза мрачне стубе старе кућетине, увијек га је обухватала нека угодна језа; редовито наступаше сладак дрхтај по цијеломе животу.
Чим је стигао, писао јој је ватрен лист крцат мекане поезије. Доби одмјерен одговор (она му је увијек пријатељски писала). Затим јој је засебице писао још друга два листа.
Мајчино блиједо лице, старачки свјеже, отсијеваше благо. Посматрајући је, он је увијек у њеном лицу наслућивао и гледао будућега себе. —Како је отац? — упита је. —Доли је, у дућану...
— Бићеш собом понио силесију новости? Е да, греш из нашега З...! Ма уранио си, још нијесу почеле смокве! —Ти си увијек добре воље, — опази Иво. — А ви што долазите издалека, погосподите се, па само важно... — Пусти, пусти! — трже се Иво.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Мој сусједе мирни, нек благослов Духа Увијек те прати да си добре воље. Само, ја те молим, одсад лупај боље, Јер оглухнух, брате, на обадва уха. 1910.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Бесједи му Кулин капетане: „Имаш, побро, тврде јамце за се?“ Ал’ бесједи Кнежевић Иване: „Ја увијек по три јамца држим: једног јамца — бога великога, другог јамца — моју тврду вјеру, трећег јамца — преварит те
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
маховином, причају и смију се, а кад у широким буквама зашуми вјетар, дјечацима се чини да се то, доље у Гају, још увијек наставља давно минула битка између силних бегова и мрка хајдука. – Предај се, Јованче! – јечи са свих страна.
учитељ ишчезне као привиђење, али кад је поново отворио очи, умјесто лептирасте плаве Лане, за катедром је стајао још увијек подбули странац с црвеним носом. — Их, нос му, као паприка. Господин Паприка!
Стриц се нададе за њим. — Ето га тамо! Држ, не дај! Још увијек лармајући као да траже бјегунца, дјеца се дадоше у бербу презрелих љешника, који су већ сами испадали из својих
Осим тога увијек је носио чакшире, прслук и сламни шешир свог мршавог ситног стрица, а зими, богме, и стричеве старе цокуле, крут црн
— А ти на дрво! — дочека Стриц који је пред свим потјерама и опасностима увијек бјежао на прво дрво попут уплашена мачка. — Не, не, у шуму, у хајдуке, као мој чукундјед Јованче.
Луња је била тиха ћутљива десетогодишња дјевојчица, великих мирних очију, Стричева прва комшиница. Увијек је ћутке, и непозвана, ишла за дјечацима, посматрала шта раде и како се играју, проналазила их у рибарење око ријеке,
Наравно процесија се покварила, Ђоко добио батине и надимак „Потрк“. Лазар Мачак био је омален пргав дјечак, готов увијек на свађу и бој, ако га само неко наљути.
њ дугачки Стриц, а захуктали Ђоко, прије него се могао зауставити, још двапут оптрча око Стрица и тек онда застаде још увијек поцупкујући и подвикну: — О-оп, сто-ој! — Тебе данас истукоше, а? — приупита Стриц.
— Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану. Ја се увијек горе завучем кад нешто смишљам.
! Пао, па пао, што се то тебе тиче! Како је још увијек био поспан, он пригрну Мачкову врећу и поново леже. — Ехе, идем опет на ону крушку. Тек сам био почео да берем.
Мали одметници нису баш били увијек гладни, нити богзна какве изјелице, али како је само било пријатно, послије трке кроз шуму, сједити поред котла који
Мајстор Мачак озбиљно занијека главом: — Змија сигурно нема. У јаругу никад не допире сунце, а у пећини је увијек хладно. — И ти би се усудио да се унутра завучеш? — погледа га Јованче задивљено.