Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Баш си дошô у онога руке који ће те, море, оженити!“ У ријечи пали под Удбињу испод куле Мустај-бега Личког; гледа чету мало и велико, и Хајкуна са бијеле куле, мила сестра Мустај-бега Личког.
Проговори Јанковић Стојане: „А не лудуј, Хајкуна ђевојко! Бога ми се не бих потурчио, да ми даду Лику и Удбињу. Ја имадем у Котарим’ блага више, богме, него у Турака, а бољи сам јунак од Турака.
Стојан своју сабљу повратио, бегу боле попритеже руке, па га прати натраг у Удбињу, и овако њему бесједио: „Када, море, у Удбињу дођеш, с Удбињавим’ сједеш пити вино, лагат немој, већ све право кажи, а
своју сабљу повратио, бегу боле попритеже руке, па га прати натраг у Удбињу, и овако њему бесједио: „Када, море, у Удбињу дођеш, с Удбињавим’ сједеш пити вино, лагат немој, већ све право кажи, а џаба ти живот на мејдану“.
Оде беже у Удбињу свезан, Стојан оде у равне Котаре, и одведе Туркињу ђевојку, покрсти је и вјенча је за се, па је љуби кад гођ се
ми коња погоњаше, ћера коња ка Удбињи граду; кога ћаше на путу сретати, сатисне га с пута испод пута, — доклен дође у Удбињу града пред дворове Бојичић-Алије.