Ћипико, Иво - Пауци
—Дошао је Иво, — одговори Марко. —Бог с тобом! — јави се јаче стара им мајка. Ето ме удија... Иве, с ким си дошао? —Сам... Ма ни потреба да се дижеш. —Ча ти је? Ваља да ти направим постељу.
На прстима у собу униђе мајка му и надвири се над постељу. — Пробудио си се, — рече му. — Чекај, донићу ти удија каву! Он јој се насмиЇа и зажмири кратковидним очима, да је боље види.
—Како је отац? — упита је. —Доли је, у дућану... Како се средиш, пој удија к њему... А хоћеш нам дуго остати? —Не знам баш... ма хоћу бар до почетка октобра...