Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
То рече лија и нестаде је. А он обуче просјачко одијело, и ето га кући. Сви му удијелише понешто, а кад дјевојка угледа свој прстен на његову прсту, цикну: — Ово је мој ђувегија, његова ћу бити!