Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
П' онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, за навека! Ћ. Јакшић XВИИИ Љубим ли те... ил' ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара? Љубим ли те... ил' ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара? Љубим ли те...
Ћ. Јакшић XВИИИ Љубим ли те... ил' ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара? Љубим ли те... ил' ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара? Љубим ли те... ил' ме безум гања; Нема вида, чула, осећања; Љубим ли те...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И спот’че му се нога, Нуто, И он је у брљу пао. Ту се, кâ удиљ, свугде, Нашао неки злобимудрац, Плиткоум, брзоплет; Тај одмах на глас поче: „О славни Тале, о мудри чоче, Што
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Уз љубицу, или уз ружицу, Међу крином, Ил’ међ рузмарином? XИВ Љубим ли те... ил’ ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара; Љубим ли те... ил’ ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара; Љубим ли те...
XИВ Љубим ли те... ил’ ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара; Љубим ли те... ил’ ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара; Љубим ли те... ил’ ме безум гања, Немам вида, немам осећања; Љубим ли те...
“ Испи чашу, — па је хити И песму је отпевао, — Кô да није ноћас удиљ С гробовима друговао... ЛXИИ Сваку нашу срећу Страшна авет вија; Испод сваког цвета Скривена је змија.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Молим те, изреци ми коју последњу реч, да мешто твојих слатких уста удиљ споменом услађујем своја уста! На кога ме препоручујеш, коме ли ме худницу, остаљаш, којуно си тако омиловао, да и
А удиљ стоји с врхом пуно му гротло. Неголи доходите, и при њему круто, не посклизаво умом стојте, који сте прежедњало на суху
Од земље што је саздато, од ње се удиљ и рађа по завичају своме, и опет све у земљу преобрће се и одлази. А земља, те земља: ципом једнако стоји; Сунце је
А земља, те земља: ципом једнако стоји; Сунце је сву сјајући оптиче и пак до свога му хатара дотиче на меру излазну, удиљ тако, једним окретом! Тако и сви ветрови, сваки са своје му стране душући заустаљају се и опет дишу!
Рашири и справи онде врло голем град да већ удиљ назива се царска столица онде и својим га именом проименова Константинопољ.
на свету има међу људма таква бирова оштроумна, трезна, незаборавна, како што је у нами наша усумњивана свест, те удиљ боде и страши судећи нам за сваку нашу неваљалу скону.
Колико се много излива, све то више долази; свакад пун с врхом стоји и никад ни мрве не опада сниже. Удиљ се ппеципље.
од ове воде пак изнова жедни, а од те воде којуно ја имам и дам напити се, тај никад више ни у век неће ожеднити него удиљ ће у њему самом извирати, те из њега потоком истицати.
И то ми се је чинило добар и сладак живот да ми је удиљ свакога часа со тим биртловати. И у томе бавећи ми се, неке једне године наста жетвено доби.
Ал' љута онде крајина бијаше, те не могоше мирно се боравити, него опет ваљало им се с Турци харцати и удиљ четовати и бити се. Те врло јуначки се с браником држаше, сам их краљ о тому с диком хваљаше.
Кажите ми ко удиљ стоји код извора хладне воде, може ли жедан бити? Тако је и учење. Оно извире у светој цркви, а малоумни на празно
Калуђери су подалеко од разбоја; толико их не сустижу бојне стреле да су рањави, а ти брате удиљ си на рату и на бранику стојиш; често се и раниш, више ти и лека привијати ваља.