Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту. — Пазидер га, сва се башта модри као чивит.
Старац у трену заборавља све своје бриге и мртвоузлице, пипка јесам ли добро покривен и гунђа удобровољено, са злурадим пркосом: — Баш је нас брига и за Јовом и за Гњатијем, нека мељу како им драго.